Start je u suterenu, a cilj?

Igrao je Partizan kroz istoriju mnogo atraktivnije mečeve. Sastajao se sa kremom evropskog i svetskog fudbala, dobijao i gubio, radovao se i tugovao zajedno sa svojim navijačima na raznim meridijanima. Crno-bele zastave vijorile su se u Humskoj, ali i u Madridu, Istanbulu, Rimu i(li) Lisabonu kad god je bilo važno. Ili manje važno, nebitno je.

Nije Partizan kroz istoriju vedrio i oblačio Starim kontinentom, ali je znao da zagorča život i ozbiljnim ekipama. Na putu do finala Kupa šampiona 1966. eliminisao je Mančester Junajted, osamdesetih godina prošlog veka upisao je gotovo nestvarne pobede nad Kvins Park Rendžersom i Seltikom, dok trijumfi nad Njukaslom i Anderlehtom predstavljaju lajt motiv pripadnicima nešto mlađih generacija.

Međutim, oni koji su ovog leta prvi put krenuli put fakulteta ili srednje škole, nemaju za šta da se „uhvate“. Nemaju, jer je Partizan godinama unazad mnogo više na marginama nego li u prvom, drugom pa čak i trećem planu u Evropi. Otkad je u jesen 2010. drugi, poslednji put bio deo evropske elite, nije uspeo da „skine“ nijedan ozbiljan skalp na Starom kontinentu.

Istina, imao je u tom periodu pet učešća u grupnoj fazi Lige Evrope, ali mu je tek sedam pobeda u 30 mečeva bilo dovoljno za samo jedan plasman u nokaut rundu. A onda je, evo već mu je šesta sezona, skliznuo u treći razred evropskog fudbala zbog čega na onaj ozbiljan fudbalski zapad retko odlazi.

Bilo je u tim godinama sporadičnih izleta u fudbalski školovane sredine, kao i duela pa čak i pobeda nad klubovima bogate istorije, ali jasno je svima da to nisu rivali koji su po mnogim parametrima dorasli Partizanu. Osim, verovatno, po igri pa onda ni ne čudi njegovo bitisanje po hodnicima ozbiljnih takmičenja, uglavnom bez ključa za bilo koja vrata.

I zato je ovaj dvomeč sa ekipom Una Štrasen iz Luksemburga – da, da, iz te fudbalske velesile – veoma važan za Partizan. Važan iz više razloga jer može da vrati nadu da rešenje postoji, u šta mnogi sumnjaju, ili ogoli istinu po ko zna koji put, u šta većina veruje. Ipak, strahovati uoči dvomeča sa sastavom koji tek treću godinu zaredom igra u kvalifikacijama Lige konferencija i ove je uspeo da zabeleži prvu pobedu i preskoči prvu prepreku, značilo bi da su crno-beli na istorijskom minimumu samopouzdanja.

Jer, nije ta Una iz mesta manjeg od Kuršumlije klub sa kojim bi Partizan mogao da ima probleme. Mislim, razume se, na onaj Partizan koji je godinama bio oličenje hrabrosti, požrtvovanja i odanosti prema crno-belim bojama. Sa ovim, nekako malodušnim, nepovezanim i uplašenim nikad se ne zna.

I baš zato bi crno-beli večeras najvećeg rivala mogli imati u sebi samima. Jer, iako je od većine omraženi Predrag Mijatović napustio klub, a od većine dočekan sa oduševljenjem Saša Ilić seo na trenersku klupu, problemi nisu rešeni. To je potvrdila i ovosezonska premijera protiv Zemuna, povratnika u Superligu Srbije. Crno-beli su generalnu probu za start na međunarodnoj sceni odigrali mlako, bezidejno i bez žara. I to najviše boli „grobare“.

Sa pojačanjima se kasni, potvrdio je to i sam Ilić dan uoči meča sa Unom. Nije tražio alibi i želimo da verujemo da to neće učiniti ni posle revanša za sedam dana u Luksemburgu, ali je jasno stavio do znanja da sa golobradim mladićima odraslim na terenu Teleoptika i tek po kojim iskusnijim igračem, ne može napraviti rezultat koji priželjkuju navijači. I on sam, naravno.

Partizan je u prethodne tri sezone odigrao osam dvomeča u kvalifikacijama evropskih takmičenja. Slavio je samo u dva i nijednom nije stigao do ligaške faze. Sa po 18 utakmica u kvalifikacija, odnosno ligaškoj i nokaut fazi nalazi se pri samom vrhu na tabeli sa ekipama koje su najčešće igrale u Ligi konferencija. Jer, očito je to trenutna realnost crno-belih.

I zato Partizan ne sme samo i isključivo da razmišlja kako će u dva meča eliminisati Unu iz Štrasena niti da li će u narednoj rundi, ako do nje dođe – a morao bi – putovati u Litvaniju ili Kazahstan, već mora da razmišlja o sebi. Momci koji obuku crno-beli dres i večeras istrče na teren stadiona u Humskoj moraju znati njegovu težinu. I ko ga je sve nosio pre njih. Jedino tako mogu prevazići sebe, svoje strahove i sopstvene realne mogućnosti.