Italijanski fudbal oduvek je bio dom legendi, odnosno igrača koji nisu samo osvajali trofeje, već su postali simboli klubova za koje su igrali. Frančesko Toti je zauvek ostao "Princ Rima", Paolo Maldini oličenje Milana, dok je Alesandro Del Pjero bio srce i duša Juventusa. No ovi fudbaleri bili su mnogo više nego kapiteni, oni su personifikovali identitet svojih timova i ostavili neizbrisiv trag u istoriji Serije A.

Na sličan način, braća Kristijano i Alesandro Lukareli iako možda nisu dostigli globalnu slavu kao gorepomenuti, u Livornu i Parmi postali su sinonim za lojalnost, posvećenost i neiscrpnu borbu za boje svog kluba. Njihove karijere obeležene su emocijama i nepokolebljivom ljubavlju prema fudbalu, zbog čega su zauvek upisani u istoriju klubova za koje su najduže nastupali, a od navijača su stekli doživotno poštovanje.

Poznatiji od braće, napadač Kristijano, legenda je Livorna. Obojica su rođena u tom gradu, zakleti su navijači danas četvrtoligaša, a s početka ovog veka pravog hita italijanske Serije A. 

Livorno je lučki grad na zapadu Toskane, mesto je „rođenja“ Komunističke stranke Italije, a boja njihovog kluba je tamnocrvena. Boja je izabrana u čast Garibaldija, a i zbog komunističkog znamenja. Livorno je jedan od osnivača Serije A, ali veći deo istorije proveo je u nižim rangovima. 

Kristijano je karijeru počeo u niželigašu Kuojopeli, a potom je igrao u Seriji B za Peruđu,Kosencu, Padovu i Atalantu. Ni približno nije uspevao da pokaže šta zna ni u Valensiji, ali će zablistati na prelazu u novi milenijum nastupima u Lećeu i Torinu. Upravo u dresu „granate“ izboriće povratak kući. Za voljeni Livorno igrao je od 2003 do 2007. godine, i postaće treći najbolji strelac u istoriji kluba, ali i ikona. Naime, on je dok je još uvek igrao za Torino prisustvovao meču Livorna koji je odlučivao o plasmanu u Seriju A, a kada je plasman izboren, sa ultrasima je uleteo u teren i slavio. Time je postao veoma cenjen u gradu, a u legendu je ušao odbijanjem transfera u mnogo jače i platežno sposobnije ekipe. Naime, 2006. godine pričalo se da ga traži pola italijanske lige (sezonu ranije je bio najbolji strelac Serije A) a Zenit je ponudio tada neverovatnih tri miliona eura. No Lukareli je odbijao transfere, a Zenit je uspeo da odbije čuvenom rečenicom: „Mnogi igrači sa tolikim novcem kupe jahtu ili Ferari. Ja sam tim novcem kupio dres Livorna, to je sve što sam tražio“. Ipak, samo godinu dana kasnije doći će u sukob sa upravom, koja će ga prodati u Šahtjor. U Ukrajini se nije naigrao, došao je Parmu, a tu će mu se pridružiti i brat Alesandro. No Kristijano, nikada više nije bio isti, u Parmi nije išlo, okušao se u Napoliju i ponovo Livornu, a po isteku ugovora, 2012. godine završiće karijeru. Kako je on postao legenda svog grada i kluba, njegov brat Alesandro, dokazaće se u Parmi. 

Alesandro je lutao po Apeninskom poluostrvu, u svom gradu proveo samo jednu sezonu, ali ako njegovom bratu nije išlo u Parmi, on je tamo postao ikona. 

Defanzivac je ostao poznat po svojoj posvećenosti i liderstvu, a upravo najbolji deo svoje karijere proveo je u Parmi, gde je nosio kapitensku traku. Prve sezone u Parmi izborio je plasman u Seriju A, a onda nakon nekoliko teških sezona pokazao koliko je lojalan „krstašima“.

Njegova lojalnost klubu posebno je došla do izražaja u teškim trenucima kada je Parma bankrotirala i bila primorana da se takmiči u nižim ligama. Alesandro je odlučio da ostane i pomogne timu da se vrati u elitni rang italijanskog fudbala, što je i ostvareno kroz nekoliko sezona. Važno je pomenuti, da je po izbacivanju Parme u Seriju D, ostao kao jedini fudbaler iz Serije A koji je ostao. Navijači Parme mu to nikada nisu zaboravili, a po povratku u Seriju A, odlučio je da okači „kopačke o klin“. Koliko je Alesandru značio Parmin dres i uloga kapitena, najbolje pokazuje činjenica da na ruci ima istetoviranu kapitensku traku.  Ovakva posvećenost retko se viđa u modernom fudbalu i donela mu je poštovanje širom Italije. U znak zahvalnosti, Parma je povukla iz upotrebe dres sa brojem šest, koji je Alesandro nosio. Za deset sezona, koliko je bio igrač Parme, skupio je više od 300 nastupa, čime je postao igrač sa najviše nastupa u istoriji kluba. I nakon završetka igračke karijere, Alesandro je ostao u Parmi, sada je zadužen za praćenje mladih igrača i njihov razvoj. Kristijano se oprobao i kao trener, doduše u nižim ligama, vodio je Kataniju, Livorno, Ternanu i nekoliko amaterskih klubova. 

Braća Lukareli možda nisu osvajali trofeje, ali su osvojili nešto mnogo vrednije, status ikona u klubovima koje su predstavljali. Njihova imena zauvek su upisana u istoriju Livorna i Parme, ne zbog brojki i pehara, već zbog vernosti, strasti i ljubavi prema dresu koji su nosili. U vremenu kada je fudbal sve više postajao biznis, Kristijano i Alesandro su pokazali da su emocije i lojalnost i dalje važniji od novca. Zato će ih navijači zauvek pamtiti, ne samo kao sjajne fudbalere, već kao simbole svojih klubova.