Edrijen Doerti: Izgubljeni biser „Klase 92“

Sredina devedesetih, engleski fudbal postaje dominantan, sve više publike širom sveta interesuje se za ostrvski fudbal. Nadolazeća oluja, oličena u čuvenim „Crvenim đavolima“ pod palicom ser Aleksa Fergusona tek će pokazati koliko silovita može da bude u godinama koje slede, a sve to zahvaljujući čuvenoj „Klasi 92“, generaciji koja je iznedrila verovatno i najbolju ekipu u istoriji Junajteda. 

Već i ptice na grani znaju da je u ovoj generaciji poniklo nekoliko fudbalera koji su praktično decenijama nosili Junajted do najvećih visina. Iz ove generacije izašli su Pol Skols, Rajan Gigs, Niki Bat, Dejvid Bekam i Geri Nevil i postali su legende Mančestera i fudbala uopšte, ali i jedan igrač koji nikada nije uspeo na zelenom terenu, iako mu je predviđana svetska karijera. Bezbrojne povrede, odustajanje od fudbala i na kraju prerana smrt, ostavili su fudbalsku javnost uskraćenu za jednog velikog majstora. U pitanju je Edrijen Doerti. 

Edrijen Doerti rođen je u mestu Strabejn, u Severnoj Irskoj 1973. godine i od malih nogu je pokazivao zavidan talenat za fudbal. Trenirao je u lokalnom klubu, a već sa 13 godina bio je na probama u Arsenalu i Notingem Forestu i svima je bilo jasno da se radi o zvezdi u usponu. Ipak, njegov trener u Murfild Bojsima, Met Bredli odlučio je da stopira njego prelazak u jedan od dva velikana, dok Doerti ne odradi probu u Junajtedu. Bredli je zamolio Fergusona, da pruži šansu njegovom pulenu, pozove ga na probu i uveri se i sam o kakvom igraču je reč. 

Interesantno zvuči da je uz Doertija na probu otišao i Brendan Rodžers, ali poznati menadžer nije prošao probu. Nakon probnog perioda Doerti je dobio stipendijski ugovor, a na terenu je zaista pokazivao magiju. No uprkos sjajnim partijama za A i B tim, kao i za rezerve, Doerti je imao problema da se uklopi u novu sredinu. Prema svedočenjima njegovih tadašnjih saigrača, retko se družio sa njima van terena, više je voleo da svira gitaru, piše poeziju i sam šeta po gradu. 

Kakvog bisera je Ferguson imao u timu, najbolje pokazuje podatak da je Doerti dobio prvi profesionalni ugovor već sa 16 godina, a pre njega to je u Mančesteru dobio samo Dankan Edvards, čuveni polaznik „Bezbijevih Beba“. 

Kada je napunio 18 godina, Ferguson je bio siguran da je vreme i za Doertijev profesionalni debi. Sve je bilo spremno da Junajted pokaže svog bisera čitavom svetu, ali do toga nikada nije došlo. Samo sedmicu pre debija, Doerti je igrao u ligi rezervi protiv Karlajl Junajteda i taj meč mu je odredio karijeru, ali čini se i životnu sudbinu. Na tom, u potpunosti nevažnom duelu, Doerti je zaradio povredu prednjih ukrštenih ligamenata koja ga je na duži period odvojila od terena, a na kraju će se ispostaviti i zauvek od Junajteda. Tokom perioda oporavka Doerti je oformio svoj bend „The Mad Hatters“ i više se posvetio umetnosti nego fudbalu, iako je nakon oporavka odigrao nekoliko mečeva za mladi tim. Jedno vreme je pod pseudonimom nastupao po klubovima u Njujorku, potpuno nezainteresovan za fudbal.

Nakon potpunog oporavka Doerti nikada više nije bio isti, a nije uspeo ni da debituje za Junajted. Po isteku svog profesionalnog (i jedinog) ugovora, vratio se kući, a fudbal na kratko igrao u Kobu i Deri Sitiju, klubu u kom je nekada igrao njegov otac. 

Daleko od velike scene, daleko od profesionalnog fudbala, Doerti je polako počeo da gubi interesovanje za fudbal, a onda ga u potpunosti i batalio. Radio je različite poslove, čak jedno vreme i kao radnik u fabrici čokolade i daleko od fudbala. 

U svetu običnih ljudi nije se snalazio kao na terenu, pa je trbuhom za kruhom krenuo van svog doma. Sa 26 godina, bivši fudbaler, prihvatio je posao u fabrici nameštaja u Hagu u Holandiji, što će se ispostaviti kao njegov poslednji poduhvat. Početkom maja 2000. godine, Doerti je bez svesti pronađen u jednom kanalu i brzo prebačen u lokalnu bolnicu. Mesec dana je proveo u komi, a doktori uprkos nadljudskim naporima nisu uspeli da mu spasu život. Samo dan pre svog 27. rođendana Doerti je preminuo. U policijskoj istrazi koja je vođena, utvrđeno je samo da je smrt nastupila od udarca glavom o pod, ali u njegovom telu nije pronađeno ni tragova alkohola, ali ni droge. Slučaj je zaključen kao slučajna smrt i tako je tragičan život mlade nade Junajteda završen pod nerazjašnjenim okolnostima daleko od reflektora velike scene. 

Doerti je tako stado u red onih igrača o kojima se priča sa setom, šta bi bilo da su uspeli da istrče na „Old Traford“. Možda bi sudbina bila drugačija da je propustio utakmicu rezervi sa Karlajlom, možda bi „Klasa 92“ bila još jača, možda Junajted još dominantniji. Sve to ostaje da se ispreda sa velikim znakom pitanja, jer je Edrijen Brodi, odlukom neke više sile, možda i sudbine ostao samo izgubljeni biser čuvene „Klase 92“.