Velež Mostar - Derby County: Kako je engleski prvak ispraćen kući

Mostar, decembar 1974. Grad na Neretvi, grad kamenih mostova, grad koji je tad živeo jednim imenom: Velež. Crveno-bela majica kao identitet, Bijeli Brijeg kao ponos, a na travnjaku jedanaest momaka koji su se usudili da pomisle ono što se po zdravom razumu nije smelo ni pomisliti: da mogu pobediti engleskog prvaka.

Ono što se te zime odigralo između mostarske ekipe i Derby Countya, jednog od najjačih engleskih klubova tog vremena, nije bila samo fudbalska senzacija. Bila je to potvrda nečega mnogo dubljeg: da ponos, karakter i zajednički žar mogu, u pravom trenutku, biti jači od svake taktičke ili bilo koje druge vrste “superiornosti”.

Ali krenimo redom. Jer ova priča ima svoju dramaturgiju. Ima svoj prvi čin, pun bola i nade. Ima svoj drugi čin, koji je u prvoj minuti najavio šta dolazi. I ima svoj rasplet koji se, verujem to iskreno, može meriti s najsnažnijim momentima u istoriji jugoslovenskog fudbala.

BMV: Bajević, Marić, Vladić - trojac koji je nosio Velež

Pre priče o utakmicama, moramo pričati o ljudima. Jer Velež 1974. nije bio apstraktni pojam, bio je skup konkretnih lica, sudbina i karaktera. Bio je pre svega jedan trojac koji je u jugoslovenskom fudbalu nosio nadimak po nemačkom automobilu, i koji je u svim mogućim simboličkim nivoima bio motor koji je gurao sve napred.

Bajević. Marić. Vladić. BMV.

Dušan Bajević, Princ Neretve - taj mu nadimak nije slučajno dat. Bio je centarfor koji se rađa jednom u generaciji nekog grada. Visok, snažan, tehnički savršen, sa instinktom za gol koji se ne može trenirati već se samo dobija na poklon od neba.

Imao je tad 25 godina. Bio je u punom sjaju, na apsolutnom vrhuncu. Samo nekoliko meseci pre ove priče, na Svetskom prvenstvu 1974. u Nemačkoj, postigao je hat-trik protiv Zaira u pobedi od 9:0. Svetu je govorio: evo me. A Mostaru je govorio: ja sam vaš, i ja sam tu.

Enver Marić - golman, tiha tvrđava iza svega. Čovek koji je imao najduži staž ijednog igrača u istoriji kluba. Nije Marić bio golman koji osvaja naslovne strane. Bio je golman koji je prosto bio uvek tamo gde treba, koji je mogao da se miri sa sopstvenim greškama a protivničke napadače ostavljao bez ideja. I Marić je bio na Mundijalu u Nemačkoj, čuvar mreže Jugoslavije.

Franjo Vladić - treći, u neku ruku najškolovaniji od trojice. Vezni igrač i strelac, čovek koji je spajao organizaciju igre sa ubojitošću u završnici. Tamo gde je Bajević napadao, Vladić je kreirao. Tamo gde je Marić branio, Vladić je trčao nazad da pomogne. Neko bi rekao da je Vladić bio savest te ekipe, uvek na pravom mestu, uvek s pravom odlukom.

Ali Velež nije bio samo BMV. Oko njih su se nalazili: mladi Vahid Halilhodžić, tada tek osamnaestogodišnjak koji uči zanat a koji će jednom biti selektor četiri reprezentacije i odvesti Maroko na Mundijal. Boro Primorac, čovek koji će odigrati ključnu ulogu u priči koja dolazi. Jadranko Topić, Vladimir Pecelj, Momčilo Vukoje, Marko Čolić, Džemal Hadžiabdić - ekipa koja nije bila sklopljena od zvezda kupljenih novcem nego od momaka koje je klub sam odgojio, polako, strpljivo, godinama. Ekipa kojoj je trener Sulejman Rebac, u osmogodišnjem strpljivom radu, ugradio nešto nemerljivo: veru u sebe.

I jedna stvar je bila presudna za sve što dolazi: ovi momci su znali ko su. Nisu se bojali nikoga. Nisu dolazili na utakmice s poštovanjem prema protivniku koje prelazi u psihozu. Dolazili su s poštovanjem prema sebi i to je bila razlika.

Baseball Ground, 27. novembra 1974: Velež pada, ali ne nisko

Priča počinje mesec dana ranije, 27. novembra 1974, na čuvenoj adresi u Midlendsu - Baseball Ground, Derby. Teren koji je mirisao na englesku fudbalsku tradiciju, tribine koje su gradile identitet kluba osnovanog još 1884. Na tom terenu su svoja remek-dela pravili Brian Klaf i Peter Tejlor par godina ranije, na tom terenu je 1972. proslavljena titula prvaka Engleske.

I ipak, i ovo je nešto što moramo zapamtiti, Velež je bio taj koji je na Baseball Groundu otvorio utakmicu i poveo.

Franjo Vladić. Vezni igrač, treći u trojcu BMV, čovek koji je svoju snagu uvek čuvao za trenutke koji se broje. Pred 26.000 gledalaca, Vladić je postigao gol i Velež je vodio na terenu engleskog prvaka.

Ali Derby County nije bio tip ekipe koja dopušta da te neko maltretira na sopstvenom terenu. Jeff Bourne je izjednačio - 1:1. Alan Hinton je dao gol za preokret - 2:1. I onda, kada je Velež već bio iscrpljen i spuštenog garda, Bourne je ponovo pronašao put do mreže za konačnih 3:1.

Velež nije dolazio da se prošeta po Engleskoj. Velež je dolazio da se bori, i borio se do poslednjeg daha, ali te večeri borba nije bila dovoljna.

Trebalo je sačekati Mostar.

11. decembar 1974, Bijeli Brijeg: Mostar piše istoriju

Jutro je Mostar dočekao sa tananim slojem magle nad Neretvom. Mraz se osećao samo po koži, ispod nje, u grudima svakog čoveka koji je tog dana hodao mostarskim ulicama, gorelo je nešto što nije imalo objašnjenje. Bila je to ona vrsta uzbuđenja koja se javlja samo nekolicinu puta u životu fudbalskog zaljubljenika: kada znaš da si na pragu nečega važnog i velikog.

Radilo se. Učilo se. Ali misli su bile na Bijelom Brijegu.

Na tribinama se skupilo 15.000 duša. Nije bio rekord. Ali bilo je to onih pravih 15.000 navijača.

Na terenu: dva sveta. S jedne strane ekipa engleskog prvaka, naoružana iskustvom, novcem, slavom. S druge strane: jedanaest momaka iz Mostara, od kojih je svaki odrastao gledajući Bijeli Brijeg kao nešto sveto, od kojih svaki zna tačno koliko znači ova veče za ovaj grad.

Sudija iz Holandije podigao je zviždaljku za početak ovog velikog meča. I tada se desilo nešto što ni najsmeliji optimista u Mostaru nije smeo da sanja.

14. minuta. Penal za Velež.

Stadion je najpre zanemeo. Onaj kratki, neverovatni muk koji prethodi eksploziji. Boro Primorac je uzeo loptu, postavio je, napravio nekoliko koraka unatrag, i pogodio.

Primorac nije bio zvezda. Nije bio BMV. Bio je momak iz klupske škole, čovek koji je godinama čekao na svoju noć. I ta noć je bila tu.

Gol. 1:0 za Velež.

Engleski igrači su se pogledali. Niko nije rekao ništa. Ali svi su znali da će biti teška noć.

Dvadeset i deveta minuta. Vladimir Pecelj je iskoristio zbunjenost u engleskoj odbrani i zatresao mrežu. 2:0.

Bijeli Brijeg je gorio.

Poluvreme: 2:0 za Velež.

U nastavku, u 51. minutu, Franjo Vladić je zatvorio krug koji je sam otvorio 15 dana ranije na Baseball Groundu. Kao da je čitav taj period između bio samo priprema za ovaj trenutak - ovaj šut. 3:0 za Velež.

Stadion je bio u transu. Igrači Veleža su slavili, a na tribinama je vladao onaj jedinstven osećaj koji se javlja samo kada shvatiš da si svedok istorije koja se piše tu pred tobom.

A onda 56. minuta.

Kevin Hektor. Engleski napadač, pravi strelac, čovek koji je te sezone za Derby postigao 12 golova u ligi i koji u ovoj situaciji, kada mu ekipa mora postići gol, znao tačno šta da uradi. Hektor je pronašao prostor, šutirao i smanjio na 3:1 za Velež.

Svet se okrenuo naopačke.

Sledećih trideset minuta su bile najduži u životu svakog čoveka koji je te noći bio na Bijelom Brijegu. Velež je napadao, Derby se branio. Derby je napadao, Marić je branio. Sat je tekao, sekunde su se pretvarale u minijaturne večnosti. 76. minuta. 78. minuta. 80. minuta. 82. Tribine su stajale i molile se nečemu u šta možda ni same nisu bili sigurni da veruju.

A onda je stigla 85. minuta.

Penal za Velež.

Trenutak kada se dve utakmice spajaju u jednu jedinu tačku, belu tačku i kada nema druge nego stati i šutirati.

Dušan Bajević je uzeo loptu.

Niko nije pitao ko će šutirati. Nije trebalo pitati. Bio je kapiten. Bio je Princ sa Neretve. Bio je čovek koji je u dresu Veleža postigao više od stotinu golova, čovek za čijim golovima je Mostar disao godinama. Ovo nije bila njegova prva teška situacija. Ovo nije bio njegov prvi veliki momenat.

Bajević je postavio loptu. Napravio je nekoliko koraka unazad. Golman je čekao.

Tribine su zaćutale.

Bajevićev udarac i lopta je u mreži. 4:1 za Velež. 5:4 u ukupnom zbiru.

I tada se otvorilo nebo nad Bijelim Brijegom.

Negde u grlu svakog čoveka u Mostaru koji je te noći bio na stadionu ili slušao prenos ili saznao rezultat posle, nešto se odriješilo. Nešto što je nagomilano godinama - ponos malog grada koji hoće da pokaže da može, vera u momke koje si gledao kako odrastaju na toj istoj travi, radost koja dolazi samo kada znate da ste zaslužili.

Derby County, prvak Engleske, pobednik nad Atletiko Madridom, ekipa sazdana od zvezda pakuje kofere i vraća se kući. A Velež Mostar, klub sa Bijelog Brijega u Mostaru, nastavlja put kroz Kup UEFA.

Šta je zaista pobedilo te noći

Posle svega, ostaje pitanje koje svaki pravi ljubitelj fudbala mora da postavi: kako? Kako je Velež, ekipa bez zvučnog evropskog ugleda, bez bogatih sponzora, bez igrača koji su vredeli milione, kako je ta ekipa eliminisala engleskog prvaka?

Jedan odgovor je taktički: Rebac je znao šta radi. Znao je da Derby Kaunti ima problema kada mu se ne dopusti da igra kontrolisanim posedom, da engleska ekipa postaje nervozna kada se igra tempom, kada se napada bez straha. I Velež je napadao. Od prve minute, od prvog penala, od prvog gola - napao je onako kako samo ekipa koja ne oseća pritisak može napadati.

Ali dublji odgovor je nešto drugo.

Velež 1974. bio je ekipa koja je imala nešto što se ne može kupiti niti trenirati. Imala je identitet. Bajević, Marić i Vladić su bili simbol zajednički, nerazdvojni, jači od svih. I oko njih, cela ekipa momaka koji su odrasli u istom gradu, koji su se od malena borili za isto, koji su znali da kad Velež pobedi, pobedili su svi koji su uz Neretvu živeli i radili i sanjali.

Epilog: Šta je ostalo od te ekipe i tog sna

Velež je posle eliminacije Derbija ušao u četvrtfinale Kupa UEFA. I tu, u tom četvrtfinalu, ekipa iz Mostara je naišla na nešto za šta ni karakter ni Bijeli Brijeg nisu bili dovoljni: na Tvente iz Holandije, koji je te sezone bio možda i najinspirativnija ekipa čitavog takmičenja.

FC Twente, klub iz Enschedea, s Johnom Haarmanom i Teodom de Jongom u redovima te je sezone igrao fudbal koji je bio preteča svega što će se o holandskom fudbalu pisati narednih decenija. Bili su brzi, tehnički, nepredvidivi. I bili su na vrhuncu.

U Mostaru, Velež je pobedio 1:0. Još jedna noć, još jedna pobeda kod kuće. Ali u Holandiji 2:0 za Tvente. Ukupno 2:1 za Tvente.

San je bio gotov.

Ima nečeg gotovo poetskog u tome. Velež je te sezone prošao Spartak Moskvu, prošao Rapid Beč, eliminisao Derby County ali pred Tventeom je stao. A Tvente je otišao dalje, do finala, gde je izgubio od Borusije Menhengladbah, ekipe koja je te sezone bila možda i najjača u Evropi. Dakle, Velež je ispao od finaliste.

Posle sezone, trener Rebac je napustio klub. Bajević je 1977. otišao u AEK Atinu, gde je nastavio svoju legendu, rekorder u broju golova kao stranac u tom klubu, dvogodišnji grčki prvak. Vladić je otišao za njim 1979. Marić je ostao najduže. A mladi Halilhodžić je preuzeo štafetu i nosio Velež dalje kroz osamdesete, do dva kupa Maršala Tita 1981. i 1986.

Ali sećanje ostaje.

I to je, na kraju, jedino što fudbal duguje onima koji ga vole: trenutak koji ne prolazi. Koji ostaje. Koji, kada prođe dosta godina, postane nešto više od sporta - postane deo priče o tome ko smo bili, šta smo mogli, i zašto je vredelo verovati.

Velež Mostar je te noći bio bolji od Derby Countya, prvaka Engleske.