Iz večnog grada u večnost

„Poštovane kolege, može li neko od vas da napiše nešto o Siniši Mihajloviću? Onako, iz srca, za ovu priliku.“

Sećam se, ma pamtim svaki trenutak, kada sam pre tačno tri godine dobio mejl ove sadržine. Prošla me je jeza kroz čitavo telo. Ne, nije se valjda desilo? Brzo sam otkucao ime i prezime svog heroja iz detinjstva i dečaštva, nije bilo novih informacija. Onih najgorih.

„Kako mislite za ovu priliku!? Pa, čovek je živ!“ – odgovorio sam ekspresno, onako ljut i impulsivan, kakav obično nisam, iako sam znao da su moje želje samo pusti snovi.

Informacija da je jedan život okončan stigla je brže od sledećeg mejla u ovoj besmislenoj prepisci. Pamtim... Bio sam sam u povećoj redakciji, „open space-u“ kako ga mlađe kolege zovu od milošte, i bilo je realno za očekivati da se latim posla. Da, to mi je posao. Kao što sam nebrojeno puta pisao o njegovim pobedama, došlo je vreme da napišem nešto i sada kada je izgubio. Nažalost, najvažniju bitku.

Prva suza je kanula. Nisam se okrenuo da pogledam da li će neko naići ne zato što me je bilo stid već zbog toga što me je bilo briga da li će me neko videti, a još manje kako će to shvatiti. I da li će...

Toliko sam mu lepih reči namenio u svakom izveštaju, od onih nikada objavljenih koje sam kao dečak pisao za sebe pa ih onda prekucavao na pisaćoj mašini. Da, nije tada bilo računara, a ja sam, onako zanesenjački nastrojen ka novinarstvu, znao da iz mašine izvučem svaki list na kojem bi, čak i u dnu, pogrešio u kucanju. Lakše mi je bilo da sve otkucam ponovo nego da gledam dva slova kako stoje jedno preko drugog.

Da su mi kolege iz informative tražile tekst o Sinišu Mihajloviću mesec ili dva ranije, ili čak godinu ili dve, napisao bih šlajfnu iz glave, onako iz cuga. Sada? Nisam odmakao dalje od početka. Otvorio sam novu stranu na računaru i... Ništa... Gledao sam u belinu ispred sebe. Samo je trebalo da uradim ono što najbolje, da ne kažem jedino, znam... Da se poigram rečima, jer reči i jesu moje igračke, kako je nekada davno napisao i otpevao jedan Novosađanin po rođenju. Samo je trebalo da sve lepo sklopim za jednog čoveka koji to nije bio, ali je „Srpsku Atinu“ nosio u srcu.

Sećam se da je kiša dobovala po prozoru iza mojih leđa, ali se ne sećam da li su se jače čule njene kapi ili moje suze koje su padale po tastaturi. Nestalo je glasa, nestalo je ideje. U trenutku.   

Nisam mogao da počnem. Nije bilo reči kojima bih u tom trenutku mogao da izrazim osećanja. Pozvao sam kolegu, mlađeg 15 godina, koji je Mihu pamtio samo kao trenera. Ni ne zna koliko je izgubio. Ali, tad mu je bilo lakše i za 10 minuta imao sam njegov tekst pred očima. Odmeren, tačan, precizan, ali mi se činilo lišen emocija. Još jedan u nizu.

Sada je taj tekst trebalo pročitati. Još teži zadatak. Probao sam, onako za sebe. Nije išlo. Forvardovao sam mejl kolegama. Ugasio računar i izašao na kišu. Sretao sam neke ljude, nepoznate. Uglavnom su žurili, svako svojim putem. Ja nisam. Nisam znao kuda da idem.

Pred očima su mi se smenjivale slike sa njegovim likom. Sećam se da sam imao jednu svesku u koju sam lepio isečke iz novina – znam da je to klincima neshvatljivo – i da sam baš za njega odvojio najviše listova i strana. Možda zato što sam rođen na njegov 13. rođendan, neizmerno sam ga voleo. Onako kako samo dečaci mogu da vole svoje fudbalske idole. Uh, kako sam zavideo jednom drugu iz detinjstva što je na zidu svoje sobe imao njegov poster u prirodnoj veličini iz Tempa.

Siniša Mihajlović nas je napustio u 54. godini svog kratkog, ali izuzetno sadržajnog i uspešnog života. Na stranu svi trofeji koje je osvojio i svi golovi koje je postigao, najveću je pobedu ostvario na privatnom planu. Bio je otac šestoro dece. Preminuo je posle tri i po godine teške borbe sa leukemijom. U Rimu.

Iz večnog grada u večnost, grande Siniša. Nikada te nećemo zaboraviti.