Raport druga Andrije - Da nam živi, živi Rad!

Koja je sličnost između Sebastijana Abreua i Paola Maldinija? Ili Rajana Gigsa i Nikolasa Anelke? Nema je. Ima dosta razlika, a osim fudbalskih karakteristika i veština razlikuju se i po vernosti klubovima. Jer, Maldini, Gigs, Toti i retki njima slični su „one club“ ljudi. Od početka do kraja u istom dresu.

A u trećoj deceniji 21. veka takvih više skoro i da nema. Na prvu bih se setio Igora Akinfeeva i njegove karijere u CSKA Moskvi, možda tu možemo svrstati i odnos Domenika Berardija i Sasuola. Generacija je to koja izumire u modernom fudbalu, jer nikad nije bilo više novca i nikad se više nije igralo zbog novca. Menjalo se i tržište godinama unazad, sada su opcije znatno šire nego ikada, igra se fudbal i to sasvim pristojan na svim meridijanima, pa smo dočekali i da ona najveća imena igraju u Saudijskoj Arabiji, Sjedinjenim Američkim Državama, širom Azije, pa čak i Evropljani idu u Brazil.

Na prostorima gde živimo teško je očekivati da neko provede čitavu karijeru u nekom Rudaru iz Prijedora, Čukaričkom, Budućnosti, pa i Crvenoj Zvezdi, Partizanu, Hajduku, Dinamu, Sarajevu. Baš je to teško izvodljivo. Nekada je u Jugoslaviji bilo zabranjeno igračima da napuštaju državu pre navršenog određenog broja godina. Danas idu nikad mlađi, iz kadeta, omladinaca. U postratnoj Jugoslaviji, za vreme komunističke vlasti, ovi „one club“ igrači mogli bi se uporediti sa ljudima koji su radni vek provodili u jednom preduzeću, od kojeg bi posle nekog vremena dobili i rešenje za stambeno pitanje. Bio je jasan šablon života. Obrazovanje, zaposlenje, stvaranje porodice i krova nad glavom. A onda, ako sve bude kako treba, kada potomci stasaju, sledi zaposlenje u istoj firmi gde rade roditelji, pogotovo ako su pred penzijom. Radna mesta su se nasleđivala. A nije da toga nema i danas… a komunizam je „umro“ ima i 35 godina. Nego nećemo o politici.

Sebastijan Abreu je prema dostupnim podacima sa interneta promenio čak 31 klub tokom karijere. Impresivan podatak. Kada bi pretragu sveli na naš region, ime koje nekako prvo iskoči u prvi plan je Andrija Kaluđerović, čovek koji je igrao za 25 klubova, a skoro 30 puta je menjao dres, jer je za neke klubove igrao u više navrata. Andrija je primer svega što nije komunizam, Andrijina karijera je oličenje neoliberalnog koncepta ekonomije u kojem tržište diktira ritam igre, jer kako drugačije objasniti toliki broj klubova. A igrao je još uvek aktivni napadač, od Španije na zapadu do Novog Zelanda na istoku. Međutim, Andrija u poznim fudbalskim godinama, kao neoliberalni fudbaler, igra za klub koji se zove FK Rad. A rad je simbol komunizma, srp i čekić, rad je stvorio čoveka – „Da nam dugo, dugo živi rad“ čuvena je pesma koja je nastala izvorno na početku 20. veka u Bugarskoj. Danas nezvanična himna prvomajskog uranka i roštiljanja.

Andrija Kaluđerović je izuzetno zanimljiva fudbalska ličnost. Izgledalo je na početku karijere da će napraviti i više od ovoga što sada ima iza sebe i da neće biti igrač koji tako lako menja klubove. Počeo je u OFK Beogradu, bio na nekoliko pozajmica kao mlad i neafirmisan igrač, ali je upao u oči javnosti partijama na Banjici, u dresu Rada. U sezoni 2009/2010 postigao je 17 golova u dresu građevinara što mu je donelo transfer u Crvenu Zvezdu. Tokom prve sezone na Marakani postigao je 20 golova, bio je najbolji strelac Lige sa 13 golova, ali i kupa sa sedam. Postigao je tokom leta i tri gola u kvalifikacijama za Ligu Evrope protiv Ventspilsa, mada je Zvezda kasnije lako ispala od Rena. Kaluđerović je sa Zvezdom te sezone osvojio Kup, mada je otišao tokom zime u Kinu, ali je igrao tri meča do tog momenta, pa mu se trofej piše u biografiju.

Andrija Kaluđerović svojevremeno je bio najbolji strelac Superlige Srbije u istoriji po ukupnom broju golova u tom takmičenju. Glavni rival mu je bio Milan Bojović, ali čest boravak u inostranstvu sprečio je Kaluđerovića da prebaci 75 golova. Sada je peti na listi, a ispred njega su osim Bojovića, još i trojica aktivnih igrača: Pavkov, Ivanić i Katai.

Tokom karijere koja traje više od 20 godina, Kaluđerović je prikupio nekoliko trofeja. Osim kupa sa Zvezdom, isto takmičenje je osvojio i sa Vojvodinom, po istom principu kao sa crveno-belima jer je otišao na polusezoni. Ima i dve titule šampiona Litvanije sa Žalgirisom, jedan tamošnji Kup. Da mu leži takmičenje u Kupu, govore i podaci da je taj trofej osvojio u Uzbekistanu sa Nasafom iz Karšija, ali i u Letoniji sa RFS-om iz Rige.

Najbolju golgetersku sezonu u šampionatima širom sveta imao je u Litvaniji kada je 2016. postigao 20 golova za Žalgiris.

Kaluđerović je letos napunio 38 godina, a u poslednje vreme nije igrao, pomogao je ne tako davno OFK Beogradu, svom prvom klubu, da se vrati na put starih dana, kada je zaigrao za „Romantičare“ u trećoj ligi. Klub se potom brzo vratio u elitu, sada već posluje stabilno, ima dosta stranaca i deluje da ima perspektivu. Kaluđerović naravno nije tu, odradio je svoje kad je trebalo.

I onda kada se mislilo da je za najvećeg srpskog globtrotera fudbal, makar onaj aktivni na terenu, stvar prošlosti, krajem avgusta kao bomba je odjeknula vest da nekada veliki FK Rad počinje novi život sa dobro poznatim imenima koja neće dozvoliti da se ponos Banjice uguši u finansijsko-administrativnim problemima. Sa velikim oduševljenjem dočekana je jedna objava na Radovoj stranici gde se navodi da ništa nije gotovo, već da se tek počinje.

Bogdan Korak biće trener kluba, a na terenu Milan Perendija, Vladimir Volkov, Darko Bjedov, Aleksandar Pantić, Nikola Petković, Milan Lola Smiljanić i naravno, junak ove priče Andrija Kaluđerović.

Rad je trenutno član Prve beogradske lige – grupa C. To je peti rang fudbalskog takmičenja u Srbiji. Dakle, čisti amaterizam. Fudbal iz ljubavi, gde često vidimo, što bi rekao kolega sa SOS kanala, Aleksandar Lokner, „treće poluvreme“ koje podrazumeva i poneku čašicu alkohola i čašćavanja u kafani nakon sudijskog zvižduka.

Ipak, priča oko Kaluđerovića i saigrača u Radu nije amaterska, radi se na revitalizaciji kluba, javilo se mnogo i dalje aktivnih igrača koji su nekada igrali za Rad a koji šalju donacije u vidu opreme ili finansijska sredstva da se pokriju osnovni troškovi takmičenja. Rad je možda i najlepša priča srpskog fudbala ove sezone. A sigurno jeste najzanimljivija.

A kakvo je stanje u ligi trenutno? Nakon 13 kola, Rad je drugi na tabeli. Devet pobeda, tri remija i jedan poraz. Imaju bod manje od lidera Vranića. A čudno ili ne, najbolji strelac šampionata za sada je... pogađate – Andrija! Izbrojao je osam golova. Pred Radom su verovatno lepi dani, potez momaka koji su nekada bili tu govori da klub nije zaboravljen, ove sezone će se možda i vratiti u četvrti rang, ali svaki napredak rezultatski moraće da prati generalni razvoj kluba jer što se više penješ na lestvici Saveza moraš više i da daješ, ulažeš i budeš bolji. Momci koji sada igraju za klub imaju privatne živote i poslove, pitanje je do kada će moći da igraju za klub, ipak su u ozbiljnim godinama. Kako god, Rad je živ i to je najbitnije.

A za Andriju, još jedna epizoda u neverovatnoj karijeri o kojoj bi se mogao snimiti i jedan dobar film. E da, i da ne zaboravimo. Andrija je tri puta igrao za reprezentaciju Srbije. I to je stigao da uradi.