Svet se pre nekoliko dana i poslednji put oprostio od najskromnijeg predsednika u istoriji, Hosea Pepe Muhike, nekadašnjeg predsednika Urugvaja. 

Muhika je sahranjen pre nekoliko dana, a na ispraćaju je bilo na desetine hiljada Urugvajaca koji su želeli da odaju počast, najvoljenijem čoveku u istoriji te južnoameričke države. 

Pepe je bio izuzetno skroman čovek, potomak španske baskijske porodice koja je stigla u Urugvaj 1842. godine. Preko svoje bake po ocu, Muhika je u dalekom srodstvu sa nekoliko istaknutih urugvajskih političara, uključujući Gabrijela Teru, koji je bio 26. predsednik zemlje od 1931. do 1938. godine. No, njegovi preci uspeli su da bankrotiraju i pre nego se Pepe, rodio, pa je od malih nogu Muhika sledio levičarske ideje i obraćao pažnju na malog, običnog čoveka koji je gotovo uvek obespravljen. 

Kao mladić, Muhika je bio zaljubljenik u sport, pa je bio član i nekoliko klubova, fudbalskih i biciklističkih. No, po sopstvenim priznanjima, rano je postao svestan da nije dovoljno talentovan za fudbal i posvetio se drugim aktivnostima. Ipak, do samog kraja života, nije se ugasila ljubav prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Muhika je javnosti bio poznat kao skroman čovek, pa ni odabir kluba za koji je navijao nije odskakao od imidža. Naime, Muhikina prva ljubav je Klub Atletiko Ćero (CA Cerro) mali klub iz Montevidea koji nikada nije bio šampion. 

Muhika je Urugvajcima poznat odavno, u mladosti se priključio revolucionarnoj gardi poznatijoj pod nazivom „Tupamaros“ koja je želela da zbaci desničarsku vladu, a kada to nije uspela, Muhika i njegovi najbliži saradnici završili su na dugogodišnjoj robiji. U ćeliji su Muhika, Eleuterio Fernandez Huidobro i Maurisio Roznkof proveli gotovo 12 godina. Nakon oslobađanja, postali su nacionalni heroji, a svi osim Rozenkofa nakon toga bili su politički aktivni. Njihovi zatvorski dani opisani su u Netflixovom filmu „A twelwe year night“ a tada se Muhika borio sa brojnim mentalnim problemima. 

No, Muhika će popularnost steći tek krajem prošlog veka, kada će prvo Tupamarosi sa drugim levičarskim organizacijama osnovati „Movimiento de Participación Popular“ (MPP) partiju koja će predstavljati najjaču partiju dugo godina u Urugvaju. 

Vrhunac njegove popularnosti uslediće 2010. godine, kada će pobediti na predsedničkim izborima. 

Nije živeo u predsedničkoj palati, već na imanju u okolini Montevidea, tu je nastavio da živi i nakon mandata. 

No, posebnu popularnost širom sveta, stekao je zbog nekih, na prvu loptu, čudnih poteza. Urugvaj se godinama borio sa tržištem narkotika, a Muhika je odlučio da to reši na neobičan način. Naime, procenjivalo se da se marihuana na crnom tržištu prodaje u vrednosti od 40 miliona dolara. Muhika je odlučio da je legalizuje i taj novac uvede u legalne tokove. Takođe, kao levičar omogućio je istopolne brakove, a legalizovao je i abortus. Kako je popularnost među levičarima rasla, među konzervativcima je postao omražen. Međutim, Južna Amerika nije imala voljenijeg predsednika. Muhika je po uzoru na Kastrovu Kubu, održavao dobre odnose sa gotovo svim predsednicima na kontinentu. Za vreme mandata, od Urugvaja je barem prema zvaničnim podacima napravio najnapredniju državu. Smanjio stope nezaposlenosti i siromaštva, povećao prosečnu platu, unapredio industriju i bezbednost. 

No, kada je reč o sportu, Muhika se nije preterano radovao uspesima kluba za koji je navijao. Prosto, Urugvaj ima gigante kakvi su Nacional i Penjarol, pa mu je radost pričinjavala ustvari reprezentacija. Naime, izuzetno se radovao uspesima nacionalnog tima, a zbog toga je bio i deo skandala nakon Svetskog prvenstva 2015. godine. 

Svi se sećamo duela Kjelinija i Suareza i čuvenog ujeda, a Suarez je zbog toga dobio suspenziju. 

Muhika je na dočeku ekipe pred kamerama FIFA-u nazvao „ku*vinim sinovima“ i optužio ih za fašistički odnos prema njegovoj selekciji. Srećom i po Urugvaj i po njega, nije bilo ozbiljnije reakcije krovne fudbalske organizacije. 

Poslednje godine života, proveo je uglavnom daleko od očiju javnosti, mirno na imanju u okolini Montevidea. Nakon tako burnog i skromnog života, trebalo mu je malo odmora. A danas, kada se svetska javnost s pravom divi njegovoj skromnosti, i fudbalska javnost treba da mu iskaže poštovanje, jer iskreni ljubitelji fudbala znaju kako je to navijati za klub koji ne priređuje radost često svojim navijačima.