Politika i fudbal naizgled tako nespojive stvari, međutim, istorija je pokazala da jedno bez drugog ne ide. Iako se često na tribinama mogu videti parole da sport i politika ne idu zajedno, brojne tribine širom Evrope upravo su jasno politički opredeljene. Naročito je to izraženo u Italiji. 

Italijanski ultrasi jasno su podeljeni na levicu i desnicu i to je vrlo često koren brojnih rivalstava na Apeninima, a sigurno najpoznatija „desna tribina“ svakako je Laciova „Curva nord“. 

Navijači rimskog kluba odavno su širom Evrope prepoznati kao najekstremnija desnica, često im se spočitavaju rasistički i fašistički ispadi, a prilično su omraženi i zbog čestih javnih istupa u kojim potenciraju nasleđe Benita Musolinija. 

Za levicu na tribinama Olimpika jednostavno nema mesta. Tako su mislili brojni ljubitelji fudbala, no mnogi su zanemarili činjenicu da je decenijama jedan od glavnih ljudi na tribini, prepunoj okorelih fašista, konzervativaca, ekstremnih desničara (zovite ih kako želite), bio izraziti levičar, poznatiji kao Juri Alviti. 

Alviti je bio jedan od osnivača, nekada najjače navijačke grupe na Laciovom severu, Irriducibili (Nesalomivi). 

Irriducibili su osnovani krajem 1987. godine, međutim kao ekipa, bez zvaničnog naziva postojalu su i pre. U pitanju je bila ekipa od dvadesetak momaka, ljubitelja Lacia koja je mečeve uglavnom posmatrala iz desnog ugla severne tribine, koja je tada bila pod vođstvom „Eagles Supportersa“. 

„Eagles Supporters“ je bila grupa starijih navijača rimskog kluba, koja je pravila atmosferu na Olimpiku i gostovanjima i bili su prva organizovana grupa koja bodri „orlove“. Irriducibili će 1987. godine preuzeti vođenje tribine, a među liderima istaći će se pet mladića, koji će decenijama izazivati strahopoštovanje suparničkih ekipa, ali i praviti probleme organima reda širom Čizme. 

Jezgro grupe činili su Fabricio „Diabolik“ Pisiteli, Fabricio „Tofolo“, „Er Markeze“ Andamo Dionizi, Paolo Arkvijeri i jedini levičar na ovoj tribini Juri Alviti.

Njihova ekipa decenijama će praviti probleme, tuče sa suparničkim grupama, rasistički ispadi, zabrana dovođenja „crnh igrača“ (Tiram i Anelka između ostalih nisu potpisali za Lacio navodno zbog njihovih pretnji) štošta ima da im se spočita. No sve to je dodatno paradoksalno, kada se u obzir uzme da je „najdesniju“ tribinu predvodio izraziti levičar. Paradoksalno zvuči da se rame uz rame sa poštovaocima lika i dela Benita Musolinija protiv navijača Livorna (osvedočenih komunista) borio čovek, koji je na svom telu imao istetoviranog Če Gevaru. 

Alviti je godinama kasnije objasnio kako je uopšte došlo do toga, da ide na tribinu koja ne baštini njegove političke ideje. 

Prema njegovim navodima, Irriducibili su bili ekipa koja se poznaje gotovo ceo život, prijatelji su i njihovi različiti politički stavovi nisu predstavljali problem. Bio je opšteprihvaćen kao jedan od vođa, koji se dokazao u više navrata, tako da ni njemu, ali ni tribini nisu smetale očigledne razlike. 

Juri je čak isticao da povici igračima druge boje kože, nemaju veze sa rasizmom, već je cilj da se dekoncentrišu protivnici. To opravdanje teško da je ko prihvatio, ali znajući njegovo političko ubeđenje, možda i nije nemoguće. 

Alviti i ekipa često su bili nazivani biznismenima, jer su pre dolaska Klaudia Lotita na čelo kluba, važili za vladare iz senke. Naime, oni su imali na desetine šopova širom Rima, u kojima su prodavali obeležja kluba i tribine, što je od Laciala stvorilo brend. Mnogi su im to zamerali, a praksu dobrih odnosa sa tribinom, prekinuo je upravo Lotito. On nije želeo da bude pod njihovom kontrolom. Lotito je čak Irriducibile optužio za ucene i reket, to se dogodilo 2006. godine i tada kreće lagani pad njihove snage na tribini. Alviti je bio jedan od optuženih. Nakon svega toga, povukao se sa tribine i uopšte iz navijačkog sveta. Nakratko se vratio gotovo deceniju kasnije, ali se potom ponovo povukao, istakavši da ne oseća više istu strast. 

Irriducibili će godinama početi da gube konce na tribini, a prva ekipa biće desetkovana. Tofolo se sam povukao, Diabolik je ubijen (zastava posvećena njemu i danas krasi tribinu), Er Markeze se okušao u glumi i batalio stadion. I Alviti se posvetio svom biznisu i mirnom životu. 

Ali Alviti i danas izaziva veliku pažnju gde god se pojavi. Krajem 2018. godine, na jednoj amaterskoj utakmici spasio je život sudiji kojem je pozlilo na terenu. Mediji su tada izveštavali da je čovek koji je nekada išao da povredi, ovoga puta spasio život. Još jedan paradoks u Alvitijevom životu. 

Na Laciovoj tribini i danas se pitaju desničari, Irriducibili više nisu glavni, već godinama se sve pita grupa „Ultras Lazio“, a među viđenijima danas nema levičara. Bar ne javno deklasiranih. 

A Alviti će ostati primer paradoksa, da političko opredeljenje ne mora nužno da određuje i odabir kluba i tribine, jer ljubav prema klubu ipak je vrlo često odvojena od politike.