Proslavljanje 1. maja u svetu je opšteprihvaćeno kao proslavljanje radničke klase i svog doprinosa „najnižeg“ staleža. Ovaj dan, opštepoznato uzet je u znak sećanja na radničke proteste koji su se 1886. godine dogodili u Čikagu, kada su radnici tražili bolje uslove rada od tada dostupnih, veće plate, kao i čuveno osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja. 

Krvavi protesti doveli su do uspostavljanja sistema koji danas poznajemo, mada čini se da globalizacija, kao i razvoj tehnologije donose nove izazove, ali i izmene tržišta. Sve više čini se da se tržište samo uređuje i ide u nekom novom pravcu, „običnom radniku“ neshvatljivom. 

No, osim proslave Međunarodnog praznika rada, radnička klasa je mnogo pre uspostavljanja praznika, pronalazila način za relaksaciju. Tako je sredinom 19. veka u Šefildu nastao fudbal. 

Engleska kao kolevka fudbala, u periodu industrijalizacije bila je izrazito klasno podeljeno društvo, pa je čak i kada je sport u pitanju bilo jasno određeno ko kojim sportom može da se bavi. 

Kriket, polo, golf su bili sportovi predviđeni za višu klasu, ragbi je bio sport srednje klase, a fudbal je ostao najsiromašnijima kao vid zabave. Pozorište, opera ili bilo koji drugi vid kulturnog uzdizanja za radnika bio je nedostupan. 

Upravo to što je potekao od najnižeg, ali i najbrojnijeg staleža fudbalu je doneo status najpopularnijeg sporta na svetu. Vek i po kasnije, gotovo da ne postoji čovek na svetu koji se makar ne zainteresuje za rezultat neke fudbalske utakmice širom svetskih meridijana. Ipak, fudbal se za skoro dva veka postojanja, drastično promenio. 

Kako je nekada bio simbol radnika, tako su i klubovi izrastali sa jasno određenim identitetom. Osim regionalnih podela, klubovi su identitete gradili prema verskim, klasnim i mnogim drugim podelama, pa su s toga neki klubovi u startu pokazivali kome pripadaju. U kolevci fudbala, izrazito radnički klubovi oduvek su bili Milvol, Vest Hem, Klepton, Sanderlend... Klubovi više klase oduvek su bili Fulam i Čelzi... Jevrejska zajednica Londona bila je vezana za Totenhem (ali nije bila jedina), Arsenal je gledan kao radnički, ali bio je klub pod patronatom kraljevske artiljerije... Iste podele raširile su se po svetu, Boka je simbol siromašnih (pogrdno su navijači nazivani svinjama i gubavcima), River je bio klub višeg staleža (milioneri)... U Nemačkoj se tradicija identifikacije možda najbolje primila. Malo koji klub zaista predstavlja višu klasu, mada najbliži tom je Bajern, komšijski Minhen 1860 je klub radnika (zato navodno ima više navijača u prestonici Bavarske). Rurski klubovi uprkos nadimcima, klubovi su radnika. Dortmund nosi nadimak „milioneri“, ali u pitanju je industrijski grad. Šalke nosi „kraljevsko plavu“ boju, ali Gelzenkirhen je rudarski grad. Sent Pauli je klub svih ugnjetenih, od LGBT zajednice, do propalica, preko radnika... Ali ipak ima „mainstream“ imidž. Ni u Italiji nije ništa drugačije, Inter je klub srednje klase, Milan radničke. Juve je klub više, a Torino niže klase. Napoli je ponos „siromašnog juga“, Livorno je „Napoli Centralne Italije“... Klasne podele su svuda. 

Ipak, fudbal danas više nije ni nalik onome što je bio nekada. Globalizacija, modernizacija i šta sve ne doprinele su gubljenju identiteta. Osim starih zapisa o klubovima koji su nastajali u određenoj klasi, danas se to ne primećuje. Za klubove širom sveta navijaju i stari i mladi, i bogati i siromašni. Razlike na tribinama više nema. Možda je kasa nekog kluba punija nego onog drugog, možda neko ima bolji igrački kadar, ali jasne distance i podele na bogate i siromašne više nema. Kada se tome doda i cena karata, koja na zapadu Evrope dostiže neslućene visine, jasno je da fudbal više nije sport radnika. Ulaznice za utakmice najpopularnijih evropskih ekipa uglavnom dosežu neverovatne cene, pa je sve manje iskrenih navijača. Običnom čoveku je teško da priušti i osnovne namirnice, a kamoli sezonsku kartu. Zato se s pravom postavlja pitanje, kuda fudbal zaista ide? Navijači brojnih ekipa širom kontinenta protestuju već godinama zbog cena karata i ni brojni trofeji ne mogu da umire bunt navijača. No, čini se da vlasnike klubova to i ne zanima previše. Popularnost nekog kluba širom sveta, a klubovi iz najjačih pet liga sa sigurnošću imaju milione pratilaca, garantuje vlasnicima basnoslovne zarade, što od ulaznica, što od marketinga, TV prava... Za njih nema zime. No, šta je sa iskrenim navijačima? Englezi su poslednjih godina počeli sa osnivanjem navijačkih klubova, kako bi se vratili iskonskim vrednostima, ali njihova popularnost teško da može parirati modernom fudbalu. 

No, da nije sve tako crno, jasno pokazuju nemački klubovi koji su i dalje većinski u rukama navijača, koji ne dozvoljavaju da cene porastu na nivo koji navijačima neće dati da vikendom uživaju u fudbalu. To pokazuje da ekonomski prosperitet i uspeh u fudbalu mogu naći zajednički jezik. 

Kuda god da fudbal zaista krene u narednom periodu, dođe li do stvaranja Superlige ili Liga šampiona kao neka takmičenja u drugim sportovima postane zatvorena za male klubove, fudbal neće izumreti. Velika scena će možda biti rezervisana za najbogatije, ali draž fudbala će ostati i u nižim rangovima. A ni amaterizam nije lišen lepih poteza, samo ih je verovatno manje. Zato ljubitelji fudbala i radnička klaso, nek vam je srećan praznik rada.