Afrički kup nacija često predstavlja ozbiljan problem evropskim ekipama zbog velikog broja afričkih igrača koji igraju na starom kontinentu, a naročito zbog termina u kom se igra (januar/februar). No, najvažnije takmičenje na crnom kontinentu i te kako zna da ponudi štošta. Redovno ispliva neki nebrušeni dijamant, fudbal se igra na visokom nivou, a derbiji su gotovo predodređeni u svakoj fazi. Svetski priznate reprezentacije poput Egipta, Gane, Obale Slonovače, Maroka i drugih uvek pretenduju na sam vrh, no ni iznenađenja nisu retka. Upravo jedno takvo desilo se 2012. godine, pravo niotkuda. Tada je Zambija, prvi i poslednji put, uspela da osvoji ovo takmičenje. A kako je do toga došlo, pokušaćemo da objasnimo u narednim redovima.

Te, sada već daleke 2012. godine Ekvatorijalna Gvineja i Gabon bili su domaćini 28. po redu Afričkog kupa nacija (AFCON). Bezbednost na dobrom delu kontinenta bila je ugrožena, to je godina ozbiljnih previranja, naročito u saharskom delu, aktivno je bilo Arapsko proleće (ustaljeni kolokvijalni naziv za niz revolucija koje su se desile u nekoliko država). Libija i Tunis uprkos revolucijama plasirale su se na završnicu takmičenja, ali tradicionalni favoriti poput Egipta (takođe prolazio kroz revoluciju), Kameruna, Alžira, Južnoafričke Republike i Nigerije nisu uspele da se kvalifikuju. 

I kako to samo fudbal, sudbina, karma ili Bog mogu da udese, jedan fudbalski liliputanac, kakva je Zambija apsolutno bila u tom trenutku čak i na nivou Afrike, uspeva da ispiše najsjajnije stranice svoje istorije. A direktni “krivac” za uspeh Zambije je aktuelni selektor Saudijske Arabije Erv Renar. 

Zambija je nastupila u grupi A sa Senegalom, koji je važio za prvog favorita, domaćinom Ekvatorijalnom Gvinejom, kao i poprilično poljuljanom Libijom. Nije joj se predviđao plasman u narednu rundu, ali Renar je mislio drugačije. U prvom kolu su sa 2:1 iznendili Senegalce, u drugom su dva puta jurili zaostatak za Libijom (konačno 2:2), a u odlučujećem meču minimalcem savladali domaćina. Konačan raspored na tabeli govorio je da se nešto sprema, mada je afrička ali i javnost u Zambiji smatrala, da je i prolaz iz grupe iz koje je ispao Senegal ogroman uspeh. 

Četvrtfinale je ukrstilo Zambiju sa Sudanom, takođe ekipom koja nije obećavala mnogo. “Srebrni meci” kako je nadimak nacionalnog tima Zambije, je to shvatio kao ozbiljnu poruku. Sudan je pregažen sa 3:0 i svima je bilo jasno da sa njima nema šale. No polufinale je donelo ozbiljan test, Ganu. “Crne zvezde” tada je predvodio sa klupe srpski strateg Goran Stefanović, a nastupali su Asamoa Đan, Džon Mensa, Andre i Džordan Aju, Sali Muntari, Prins Tejgo, Li Adi… Sve same zvezde ili igrači koji igraju u ozbiljnim evropskim klubovima. Ali Zambija slavi minimalcem i po prvi put ulazi u finale kontinentalnog takmičenja. 

A ako je iko verovao da mogu da osvoje turnir, sigurno je tada posmatran kao lud. Jer u finalu ih je čekala Obala Slonovače.  Kada su 12. februara 2012. godine na stadionu u Librevilu zambijski fudbaleri podigli pehar Afričkog kupa nacija, svet je svedočio jednoj od najemotivnijih i najnevjerovatnijih fudbalskih priča svih vremena. Zambija, reprezentacija kojoj su mnogi prognozirali skromni domet, savladala je favoriziranu Obalu Slonovače i po prvi put u istoriji osvojila kontinentalni tron.

Finalna utakmica bila je test hrabrosti, upornosti i sportske sudbine. Zambija je igrala protiv tima prepunog zvezda Didie Drogba, Kolo Ture, Žervinjo i ostali asovi Obale Slonovače činili su moćan sastav koji je bio glavni favorit za titulu. No, sudbina je imala drugačije planove. Posle 120 minuta igre bez golova, pobednika su odlučili penali.

Ekipe su bile i više nego precizne. Prvih sedam serija precizni su bili svi. Za Obalu su pogađali Ture, Drogba, Boni, Tiote… Osma serija je donela šok. Jedan od najstandardnijih reprezentativaca Obale, Kolo Ture prvi je bio neprecizan sa bele tačke, penal mu je odbranio golman Zambije. No, nije to autsajder uspeo odmah da valorizuje. Kabala je promašio odmah u narednoj rundi i ostavio Obalu u igri. Ali kada se činilo da će favoriti sve preuzeti u svoje ruke, na red da šutira došao je Žervinjo, ni najbolji pisac bajki, ni najveći ludak (a bogami ni neki prekaljeni lažov) ne bi mogao da predvidi i ispriča šta će se desiti. Svi su mislili da je gotovo i da titula konačno ide u ruke strašne reprezentacije Obale Slonovače. No, Žervinjo je loptu poslao “pod oblake” i sve se okrenulo za sekund. Sunzu je loptu poslao u jednu, a golmana u drugu stranu i Zambija je osvojila kup.     

Ono što je možda vrednije, jeste kome je ovaj trofej nakon osvajanja posvećen. Naime, Renar je titulu istakao da je trofej posvećen generaciji zambijskih fudbalera koji su 1993. godine tragično stradali u avionskoj nesreći upravo u Gabonu, samo nekoliko kilometara od stadiona u Librevilu. Tim iz 2012. godine posvetio je svaki meč svojim prethodnicima, a kapiten Kristofer Katongo i njegovi saigrači igrali su sa suzama u očima i srcima punim ponosa.

Ono što je interesantno, sastav Zambije činili su uglavnom igrači koji su i danas ostali nepoznati široj javnosti. 

Kenedi Mvene (golman, karijeru većim delom proveo u Južnoafričkoj Republici), Dejvis Nkausu (kompletnu karijeru proveo u JAR), Stopila Sunzu (nekoliko sezona u Francuskoj i Rusiji, danas u Kini), Hiđani Himunde (JAR i Zambija), Džozef Musonda (JAR i Zambija), Čisamba Lungu (sedam sezona je bio u ruskom Uralu, ostatak karijere po Africi), Isak Čansa (dve sezone je bio u švedskom Helsingborgu), Nejtan Sinkala (sezonu proveo u Grashopersu i Sošou, te jednu u Izraelu), Reinford Kalaba (dve sezone u Portugalu), Kristofer Katongo (dve sezone u Nemačkoj, te po jedna u Grčkoj i Danskoj), te Emanuel Majuka (Jang Bojs, Brondbi, Sautempton). Dakle od prvih 11 samo par igrača je bar na kratko osetila igranje na vrhunskom nivou. Niko od njih nije napravio značajniji iskorak u Evropi. Stoga, nije ni čudno što se o njima danas, mimo Zambije ne govori često. 

U Lusaki i širom Zambije usledilo je neviđeno slavlje ulice su bile preplavljene navijačima, zastavama, a slavlje je trajalo danima. Od autsajdera do šampiona, Zambija je ispisala bajku koju će afrički fudbal pamtiti zauvek. Librevil je postao sveto mesto za zambijski fudbal (i zbog tragedije iz zbog trofeja), a 2012. godina ostaće upisana zlatnim slovima u istoriji ove nacije.