Počinje kao suptilni osećaj, poput daška vetra, neprocenjiva i dragocena energija, prerasta u nagon i postaje neodvojivi deo života. To je ono što se rečima ne može opisati, to je ono što većina ljudi ne razume, ono kad svi dišu kao jedan, ono za šta se živi i mre. Uzrok i posledica, otrov i lek.

Ima nešto magično u tom okruglom predmetu koji se kotrlja po zelenom tepihu. Nešto što ne može da se opiše rečima, osećaj jedinstva, kolektivni dah koji zastaje kada lopta krene sa centra. Fudbal u Jugoslaviji 70-ih i 80-ih nije bio samo sport – bio je fenomen koji je oblikovao generacije, stvarao heroje i ispisivao nezaboravne priče.

Početak ljubavi: Kako smo se zaljubili u igru

Za mnoge od nas rođenih početkom 70-ih, ljubav prema fudbalu dolazila je na različite načine – kroz sličice fudbalera koje smo sakupljali sa strastvenom predanošću, preko nekog igrača čiji potezi su nas ostavljali bez daha, ili jednostavno kroz porodičnu tradiciju koja se prenosila s kolena na koleno.

Moje lično iskustvo verovatno deli mnoštvo mojih vršnjaka iz Podgorice i drugih gradova širom zemlje. Otac me je vodio na utakmice Budućnosti, stvarajući neraskidivu vezu sa lokalnim klubom. Deda je, s druge strane, bio navijač Crvene Zvezde i kroz njegove priče o velikim pobedama "crveno-belih" upoznavao sam istoriju i značaj beogradskog velikana. Za to vreme, dedin najbolji prijatelj uporno mi je za rođendane donosio dresove Partizana, kao da je želeo da me pridobije za svoj tabor.

A opet, uprkos svim tim uticajima, moje dečije srce je ukrao splitski Hajduk, a sve zbog maestralnog Ivice Šurjaka. Period od 1971. do 1979. bio je zlatna era za "bile", sa četiri titule prvaka SFRJ i pet trijumfa u finalu Kupa. Ko bi mogao odoleti takvoj dominaciji?

U takvom okruženju, za moju generaciju fudbal jednostavno nije imao alternativu. Nije bilo pitanje da li će neko biti fudbalski navijač, već samo – za koji klub će navijati. A izbor nije bio lak kada su postojali takvi velikani kao što su Crvena Zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo, Budućnost, Vojvodina, Sarajevo, Željezničar, Radnički, Vardar, Rijeka ili Velež.

Kako su svetska prvenstva postala naša stvarnost

Osnovna škola je polako širila naše vidike, a onda je došlo leto 1982. i Svetsko prvenstvo u Španiji. To takmičenje zauvek je promenilo naš pogled na fudbal. Odjednom, pred nama su defilovali igrači svetske klase, reprezentacije sa različitih kontinenata i stilovi igre o kojima smo mogli samo da sanjamo.

Brazilska magija sa Zikom, Sokratesom i Falkaom. Elegantna Francuska predvođena Platinijem (i danas pamtim prezimena skoro čitave reprezentacije Francuske). Neuništiva Nemačka sa Rumenigeom i pancerima. I naravno, Italija sa ubojitim Rosijem koja je na kraju podigla trofej. 

Nemoguće je zaboraviti taj turnir – magiju Brazila u prvom krugu, čuvenu utakmicu Italije i Brazila (3:2) sa het-trikom Paola Rosija, neverovatnu polufinalnu dramu između Nemačke i Francuske koja je otišla u penale nakon 3:3, i konačno, finale na Santiago Bernabeu stadionu.

Povrh svega, mogli smo da pratimo i našu reprezentaciju, koja je nažalost ispala u prvom krugu, ali je pokazala karakter u pobedi protiv Hondurasa i nerešenom rezultatu sa Severnom Irskom. Čuveno "domaćinsko" suđenje protiv Španije samo je dodalo gorčinu, ali i stvorilo još jedno zajedničko iskustvo za sve jugoslovenske navijače.

Sećam se kolektivnog osećanja iz mog okruženja pred finalnu utakmicu: "Kad već nema našeg Brazila u finalu i moramo da biramo, neka to bude Italija, manje je zlo." Možda je upravo naša kolektivna podrška pomogla "azurima" da savladaju Nemce sa 3:1.

RAI UNO, RAI DUE i talas italijanskog fudbala

Nakon trijumfa na Mundijalu, italijanski fudbal doživeo je nezapamćenu ekspanziju. Klubovi sa Apenina počeli su da kupuju najbolje igrače sveta – Zico je stigao u Udinese, maestralni Maradona u Napoli, a tu su bili i Michel Platini u Juventusu, Socrates u Fiorentini, Falcao u Romi...

A mi, zahvaljujući geografskoj blizini i činjenici da smo mogli da hvatamo italijanske kanale RAI UNO i RAI DUE, postali smo svedoci ove fudbalske revolucije. Svake nedelje, pored radio prenosa jugoslovenskog prvenstva i kroz emisije "Sportski pregled" i "Indirekt", mogli smo da pratimo utakmice možda i najjače lige na svetu u tom trenutku.

Italijanski fudbal 80-ih postao je naša druga ljubav. Nedelja i kultna emisija Domenica Sportiva pružala nam je kompletan pregled Serie A – sve golove, najbolje poteze, intervjue sa zvezdama. Neko od nas je navijao za Juventus, neko za Milan, neko za Inter, Roma je imala svoje sledbenike, a posebno Napoli od dolaska Maradone.

Gledanje italijanskog fudbala bio je mali edukativni ritual. Tako smo, uz fudbal, učili i jezik, geografiju, istoriju klubova, temperament navijača iz različitih regiona Italije.

Jugoslovenska liga: Rivalstva koja su oblikovala generacije

Ali koliko god da nas je oduševljavala italijanska liga, srce je uvek kucalo za domaći fudbal. Jugoslovenska liga 70-ih i 80-ih bila je poligon neverovatnih talenata, žestokih rivalstava i nepredvidivih zapleta.

Večiti derbi između Crvene Zvezde i Partizana predstavljao je vrhunac sezone za Beograd i celu zemlju. Split je živeo za Hajdukove utakmice, posebno one protiv Dinama iz Zagreba, u kojima su se sukobljavala dva različita pogleda na igru: dalmatinska lepršavost protiv zagrebačke discipline.

A tu su bili i klubovi koji su često remetili planove "velikih" – Vojvodina iz Novog Sada, sarajevski dvojac Željezničar i FK Sarajevo, Rijeka, Osijek, Vardar iz Skoplja, Velež iz Mostara, Budućnost iz Titograda (današnje Podgorice), OFK Beograd sa svojom "romantičnom" filozofijom...

Posebno su bila interesantna gostovanja. Ići na gostovanje Vardaru u Skoplje značilo je suočiti se sa vatrenom atmosferom i tehničkim stilom "crveno-crnih". Put u Mostar na Velež donosio je izazov igranja protiv "rođenih" i njihove kreativne škole fudbala pod dirigentskom palicom Vahida Halilhodžića ili Duška Bajevića. Tuzlanska Sloboda je na "Tušnju" pravila pakao od svog igrališta za favorite. Da ne pričamo o Čeliku iz Zenice, koji je etablirao pojam "Vruć teren".

Svake sezone, liga je donosila nove priče – nekada bi se neko od malih klubova uzdigao i zapretio vrhu, kao Radnički iz Niša ili Budućnost sredinom 80-ih. Nekada bi izbila zvezda koja bi za samo nekoliko meseci postala nacionalni idol (kao recimo Piksi Stojković sredinom osamdesetih). A posebno mesto u srcima imali su "večiti srednjaci" – klubovi poput OFK Beograda, Dinamo iz Vinkovaca, Osijek, Spartak iz Subotice – koji možda nisu osvajali trofeje, ali su negovali prepoznatljiv stil i imali odanu bazu navijača.

Šampioni i heroji: Imena koja su ispisala istoriju

Sedamdesete i osamdesete bile su period dominacije Crvene Zvezde, Hajduka, Partizana i Dinama. Od 1970. do 1990. godine, Crvena Zvezda je osvojila 9 titula, Hajduk 4, a Partizan 5. Dinamo Zagreb je upisao 2 titule (prvenstvo i kup), dok su Sarajevo, Vojvodina i Željezničar osvojili po jednu.

Hajduk je svoje zlatno doba doživeo sredinom 70-ih. Pod vođstvom legendarnog trenera Tomislava Ivića, "bili" su bili nepobedivi, posebno u sezoni 1974/75. Ivica Šurjak, Oblak, Jerković, Mužinić i Žungul bili su heroji Splita i cele Dalmacije.

Crvena Zvezda je imala svoje asove – Dragan Džajić, verovatno najveći jugoslovenski fudbaler svih vremena, Vladimir Petrović "Pižon", Dušan Savić oblikovali su identitet kluba. Osamdesetih su se pojavile nove zvezde –Milko Đurovski, Piksi Stojković, Dejan Savićević.

Partizan je svoje uspehe gradio na izuzetnom radu sa mladima. "Parni valjak" sa kraja 70-ih sa igračima poput Momčila Vukotića, Nenada Stojkovića utabao je put novim generacijama koje će obeležiti osamdesete – Mance, Mijatović...

Dinamova titula iz 1982.  godine dolazi pod vođstvom Miroslava Ćire Blaževića, a plavu majicu nosili su igrači poput Kranjčara, Mlinarića, Zajeca, Cvetkovića, Deverića i Vlaka. Njihov trijumf u kupu 1980. godine u legendarnom finalu ostaće upamćen kao jedan od najuzbudljivijih mečeva u istoriji jugoslovenskog fudbala.

Reprezentacija: Ponos nacije

A onda je tu bila reprezentacija – plavi dres sa grbom SFRJ koji je ujedinjavao sve navijače. Mondijal 1974. u Nemačkoj, gde smo stigli do famozne druge faze takmičenja, Evropsko prvenstvo 1976. kada smo osvojili četvrto mesto, Mundijal 1982. u Španiji.

Svaka od tih kampanja stvarala je nove heroje – Ivica Šurjak, Branko Oblak, Josip Katalinski, Danilo Popivoda, Safet Sušić, Ivan Buljan, Dragan Stojković, Zlatko Vujović, Vladimir Petrović... Igrači koji su nas terali da sanjamo i verujemo.

Posebno mesto zauzima Dragan Džajić, levo krilo čija elegancija, driblinzi i preciznost centaršuteva ni danas nisu prevaziđeni. Pele ga je nazvao "Balkanskim biserom", a mnogi stručnjaci smatraju da bi, da je igrao za neku od velikih zapadnoevropskih selekcija, sigurno osvojio Zlatnu loptu.

Jugoslovenska reprezentacija 70-ih i 80-ih bila je ogledalo specifičnosti zemlje – multietnička, raznovrsna, talentovana, ali ponekad hirovita. Selektor Miljan Miljanić vodio je tim na Mundijalu 1974. kada smo u grupi igrali nerešeno sa moćnim Brazilom i hrabrom Škotskom, a Zair pobedili sa 9-0, ali zatim ispali u drugoj fazi takmičenja. Po mnogima, to je bila najbolja jugoslovenska fudbalska reprezentacija svih vremena.

Na Evropskom prvenstvu 1976. u Jugoslaviji, naš tim je stigao do polufinala, gde je izgubio u Beogradu od Nemačke posle produžetaka. U meču za treće mesto, u Zagrebu, takođe nakon produžetaka opet smo poraženi ovoga puta od Holandije. Ipak, to četvrto mesto ostalo je najveći uspeh reprezentacije u tom periodu.

SP u Španiji 1982. donelo je velike nade sa timom u kojem su bili Šurjak, Sušić, braća Vujović, Zajec, Petrović, Šestić, Stojković. Nesrećan poraz od domaćina Španije 2:1 (kontroverzni penal), zapečatio je našu sudbinu i uskratio nam prolaz dalje.

Ali reprezentacija nije bila samo takmičenje - bili su to i prijateljski mečevi, kvalifikacije, turniri. Svaki meč bio je nacionalni događaj. Radio aparati u kafanama, brijačnicama, radnjama - svuda se slušao prenos. Ako je utakmica bila televizijska, ulice bi opustele, a zemlja bi stala.

Stadioni: Hramovi fudbalske strasti

Svaki vikend, od Vardara do Triglava, stadioni su postajali centar društvenog života. "Marakana" u Beogradu, "Poljud" u Splitu, "Maksimir" u Zagrebu, "Grbavica" i "Koševo" u Sarajevu - svaki sa svojom atmosferom, karakterom i istorijom.

Posebnu dimenziju činile su tribine sa najvatrenijim navijačima. Krajem 70-ih i početkom 80-ih formiraju se prve organizovane navijačke grupe po uzoru na italijanske i engleske uzore - "Delije" i "Grobari" u Beogradu, "Torcida" u Splitu, "Bad Blue Boys" u Zagrebu, "Manijaci" na Grbavici... One će uneti novu energiju, ali i nove probleme u jugoslovenski fudbal.

Utakmice su bile praznik. Porodice sa decom, radnici posle smene, studenti - svi su se mešali na tribinama, raspravljali o potezima igrača, kritikovali sudije, proslavljali golove. Čak i ako je utakmica bila loša, druženje pre i posle meča bilo je nezaobilazni ritual.

Veliki stadioni poput stadiona "JNA" i beogradske "Marakane", koja je mogla da primi preko 100.000 gledalaca, bili su svojevrsni simboli moći i ponosa klubova. Partizanov "JNA" je otvoren 1949, a "Marakana" je 1963. godine i postala je dom Crvene Zvezde, ali i mesto gde je reprezentacija igrala svoje najvažnije mečeve. 

Splićani su 1979. dobili moderni "Poljud", savršenu arenu za mediteranski stil igre Hajduka. Funkcionalnost, elegancija i blizina mora činili su ovaj stadion jednim od najlepših u Evropi. "Maksimir" u Zagrebu, dom Dinama, bio je specifičan po svojoj atmosferi, što je stvaralo poseban osećaj pritiska na gostujuće ekipe. 

Sarajevski stadioni – "Koševo" (dom FK Sarajevo) i "Grbavica" (Željezničar) – bili su potpuno različiti po karakteru, baš kao i klubovi koji su na njima igrali. "Koševo", veći i monumentalniji, renoviran za Zimske olimpijske igre 1984., i "Grbavica", intimnija i bliža navijačima, savršeno su odražavali različite filozofije dva gradska rivala.

Posebnu draž imali su i manji stadioni poput "Kantride" u Rijeci (jedinstvena po poziciji između stena i mora), "Tušanj" u Tuzli, stadion pod Goricom u Titogradu ili "Čair" u Nišu. Svaki od njih imao je svoj karakter, svoje legende i anegdote.

Odlazak na stadion bio je ritual sam po sebi - putovanje, često organizovanim prevozom za navijače, okupljanje pred utakmicu, razgovori, pevanje, druženje. To nisu bili samo sportski, već i društveni događaji koji su okupljali zajednicu i stvarali osećaj pripadnosti.

Svakodnevica kroz prizmu fudbala

Fudbal je u Jugoslaviji bio više od sporta - bio je ogledalo društva. Kroz njega su se prelamali svi društveni procesi, od ekonomskih promena do političkih tenzija. Početkom 80-ih, kada je zemlja ušla u period ekonomske krize, to se odrazilo i na klubove. Sve teže su zadržavali najbolje igrače, a infrastruktura je polako propadala.

Ali za nas, obične navijače, fudbal je bio beg od stvarnosti. Nedeljni ritual odlaska na utakmice, slušanje radio prenosa, razmenjivanje sličica, razgovori u školi o jučerašnjem derbiju - to je bio naš svet, naša stvarnost. Fudbaleri su bili heroji, uzori, idoli, a onda bi loptu šutnuli u prašnjavom dvorištu, zamišljajući da smo upravo mi ti majstori.

U jugoslovenskom društvu, fudbal je imao posebnu socijalnu dimenziju. U zemlji radničkog samoupravljanja, fudbalski klubovi su često bili vezani za velike industrijske sisteme ili profesije. Željezničar je, kako samo ime kaže, bio klub železničara. Velež je bio vezan za aluminijumsku industriju Mostara. Rijeka (tada Kvarner) za lučke radnike. Mnogi klubovi su nosili imena "Radnički", što je jasno ukazivalo na njihovu povezanost sa radničkom klasom.

Za mnoge, odlazak na stadion bila je jedina prilika za izražavanje kolektivnog identiteta izvan zvaničnih državnih manifestacija. To je bilo mesto gde su se mogle pevati pesme o gradu, regionu, tradiciji. Mesto gde je bilo dozvoljeno pokazati pripadnost nečemu izvan zvaničnog "bratstva i jedinstva".

Sa druge strane, fudbal je bio i mesto gde se to "bratstvo i jedinstvo" zaista živelo. U vremenu kada su etničke tenzije polako počinjale da izbijaju na površinu, igrači različitog porekla igrali su zajedno, delili svlačionicu, slavili zajedno. 

Za mlade, fudbalski tereni bili su mesta socijalizacije i odrastanja. Bez obzira da li se radilo o improvizovanim terenima između zgrada, školskim igralištima ili pravim stadionima, tu su se učile prve životne lekcije - o pobedi i porazu, o timskom radu, o fer-pleju, o prijateljstvu i rivalstvu.

Zaključak: Zašto nikada nećemo zaboraviti taj fudbal

Danas, kad se setim tih godina, vidim koliko je fudbal bio više od sporta. Bio je terapija za društvo koje se suočavalo s izazovima, most između generacija, i najvažnije – dokaz da se strast ne može ugasiti. Iako se Jugoslavija raspala, ona i njen fudbal živi u sećanjima, u pričama o Džaji, Šurjaku, Piksiju, u starim dresovima i u svakom dodiru lopte koji i danas podseća na one dane.  

Fudbal u Jugoslaviji 70-ih i 80-ih bio je mnogo više od igre - bio je deo identiteta, kulturni fenomen, zajednička strast koja je prevazilazila sve razlike. Igrači poput braće Vujović, Kataneca, Halilhodžića, Sušića postali su nacionalni heroji, simboli jednog vremena.

Danas, kada razmišljamo o tom periodu, ne možemo a da ne osetimo nostalgiju. Nepovratno je prošlo vreme kada je fudbal bio lepši, iskreniji i manje komercijalizovan. Možda upravo zato taj fudbal i dalje živi u našim sećanjima. Kroz priče koje prenosimo mladim generacijama, kroz stare snimke na YouTube-u, kroz fotografije požutele od vremena. 

Jer fudbal je, kao što smo na početku rekli, mnogo više od igre - to je neopisiva energija koja spaja ljude u jedinstvenom fokusiranom ritmu. To je fenomen koji se ne može jednostavno objasniti rečima, u čijem centru je savršen geometrijski oblik. Fudbal je priča o lopti koja čeka da ljudska veština i imaginacija sa njom napravi magiju.

I ta magija, ona zlatna, jugoslovenska, sa smaragdno zelenih terena 70-ih i 80-ih, zauvek će biti deo nas.