Paolo Mantovani: Lacijal koji je život posvetio Sampdoriji

Preko trnja do zvezda i nazad, ukratko tako bi se mogao opisati put Sampdorije kroz istoriju italijanskog, ali i evropskog fudbala. Klub je danas, nakon mnogo peripetija na (ne)sreću ponovo u Seriji B, drugom rangu italijanskog fudbala tamo gde po tradiciji ne pripada, ali gde je suštinski danas zasluženo. 

Italijanski fudbal, prepun je priča o bogatim vlasnicima koji preuzmu fudbalski klub, donesu mu instant uspeh, a onda ga ponize i prepuste „vetrometini“ da se klub sam od sebe uguši u dugovima, besparici, a onda nanovo oživi uz pomoć navijača, zanesenjaka i ponekog bogataša. 

To je pre samo nekoliko godina Doriji učinio i Masimo Ferero, bogataš, prevarant i čovek koji je po dolasku u Đenovu, obećavao kule i gradove, a onda ovaj simpatični klub oterao u Seriju B, a navijače ostavio u očaju, jer je klubu u jednom trenutku pretilo gašenje. No, ovo nije priča o Fereru, bitangi i protuvi, koji bi upropastio bilo koji drugi klub, samo da je mogao, ovoga puta pričamo o jednom mangupu, zaljubljeniku u fudbal, koji je uprkos svojim gresima, a ko ih to još nema, pokazao da pametno, porodično poslovanje može stvoriti stabilan klub, podići ga iz pepela do neslućenih visina i tako se upisati u istoriju zlatnim slovima. Ovo je priča o Doriji, Paolu Mantovaniju i uspehu malog kluba koji teško da će biti ponovljen u skorije vreme. Jer iako je Sampdorija potonula relativno nedavno, njen pad krenuo je davno, baš na današnji dan, sada već davne 1993. godine. 

Mlađe generacije i ne znaju koliko je Dorija bila uspešna, a tek ne znaju ko je Mantovani, čovek, domaćin, klasični italijanski biznismen, ali čovek koji nije dozvolio da zbog njegovih grehova, ispašta klub i njegovi navijači. 

  
 
 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
A post shared by U.C. Sampdoria (@sampdoria)

Paolo je rođen 1930. godine u Rimu, ali je dobar deo života proveo van rodnog mesta, a na to su uticali različiti događaji, koji bi bili dostojni filma. Drugi svetski rat ga je oterao izbeglištvo u Kremonu, a zbog operacije slepog creva po završetku rata prvi put će doći u Đenovu. Tada će se zaljubiti u ovaj lučki grad, a sa 25 godina posao će ga tamo, neplanirano vratiti. Mantovani je radio za naftnu kompaniju „Cameli Petroli“ i upućen je u tamošnju filijalu. Kao i svaki pravi Italijan, prosto voleo je fudbal, a kao rođeni Rimljanin bio je naklonjen „nebeskoplavom“ klubu iz prestonice. Prelazak u Đenovu, otvoriće mu novi krug prijatelja, a otkriće mu i neke nove strasti, pa će se tako zaljubiti, u tada, mali, niželigaški klub, za koji je navijao njegov prijatelj brodovlasnik Loli Geti. Taj klub bila je naravno Sampdorija. Nakon godina posećivanja utakmica manjeg kluba iz Đenove, dobiće priliku da uporedo počne da radi za njega, isprva kao portparol. A posao odnosa kluba sa medijima išao mu je toliko dobro, da su svi bili zapanjeni. Navodno tokom perioda 1973-1976 radio je opasan „press cliping“, vodio je preciznu arhivu svih novinskih članaka o utakmicama Dorije, sortirano po novinarima, sa sve ocenama. 

Upravo tih godina, počeće i njegov uspon u naftnom sektoru, njegovom primarnom zanimanju, jer je trgujući sirovom naftom tokom energetske krize odlučio da napustio „Cameli“ i zajedno sa dvojicom partnera i osnovao firmu „Pontoil“. Dobit kompanije vrtoglavo je porasla je sa 19 miliona na 12 milijardi dolara, pa je kasnije kupio i paket akcija u kompaniji „N.A.I.“ (Navigazione Alta Italia). Uspeh na privatnom planu otvorio mu je put, da kao i drugi naftni magnati konačno kupi svoj klub. Tokom 1979. godine, Sampdorija je bila u Seriji B, a Mantovani je postao njen vlasnik. Ogroman imetak u biznisu značio je samo jedno, klub je brzo napredovao i za samo nekoliko godina postao član italijanske elite. 

Istovremeno je započeo komplikovan sudski proces u vezi sa njegovom kompanijom „Pontoil“ optužbe su uključivale poreske nepravilnosti, prevaru, finansijske aktivnosti u inostranstvu, a kasnije i šverc nafte. Ali problemi na poslovnom planu nikada se, za njegovog mandata, nisu preneli na klub. Naprotiv, njegovu predsedničku eru su krasili odlični odnosi i sa igračima i sa navijačima, a Sampdorija je doživela najuspešniji period u svojoj istoriji. Klub je osvojio tri Kupa Italije (1985, 1988 i 1989), mada mnogi mu pripisuju i kup osvojen 1994. godine, iako on već tada nije bio među živima. Ipak, zasluge idu na njegov račun jer je lično učestvovao u kreiranju ekipe. U njegovom mandatu osvojen je i jedini Skudeto (1991), iste godine i Superkup Italije, Kup pobednika kupova (1990), a domogli su se čak i finala Lige šampiona, koje su tragično izgubili 1992. godine od Barselone. Od Sampdorije je stvorio reprezentativnu ekipu, na klupi je u vreme najvećih uspeha sedeo Vujadin Boškov, najveći trener u istoriji kluba, a na terenu su u čuvenom dresu igrali Rud Gulit, Vladimir Jugović, Srećko Katanec, Đanluka Viali, Roberto Manćini, Atilio Lombardo i mnogi drugi. 

Nažalost u trenucima najvećih uspeha kluba, Mantovani se razboleo od kancera, i bolest ga je na kraju savladala, baš na današnji dan, u 63. godini života.

Koliko je bio ekstravagantan, najbolje pokazuje detalj sa sahranem koja je održava u crkvi Svete Tereze, a kojoj je prisustvovalo više hiljada ljudi. Na njegov zahtev, održana je „džez sahrana“, uz nastup „Heritage Hall Marching Band“ iz Nju Orleansa, a na poslednji počinak ispraćen je uz pesmu „What a Friend We Have in Jesus”. Klub su nakon njegove smrti preuzela njegova deca, ali nisu bili ni blizu da klub nastavi utabanim stazama koje im je ostavio otac. 

Upravo, njegovom smrću krenuo je suštinski Dorijin pad. Naravno, opstajala je Dorija u Seriji A, a potpuni krah doživljen je pre oko tri godine, kada je poslednji ekser u kovčeg ukucao Ferero, a mrski „Đenovezi“ prošetali su gradom sa tim istim kovčegom, u Dorijinim bojama. Mantovanija odavno nema, Dorija je zakucana u Seriji B, ali sigurno da svaki navijač koji u srcu nosi čuveni grb mornara sa lulom mašta o povratku vremena kada su Boškov i Mantovani od provincijskog kluba, stvorili modernu i moćnu Sampdoriju.