Kada na sceni trajete duže od veka, to govori mnogo o značaju i tradiciji. Još ako je nadimak kluba iskovan po uzoru na najveći svetski klub onda dodatno daje na značaju, jer ne može svako biti Real. Madridski velikan ima navijače širom sveta, ali Real sa Nišave, davno je pobrao simpatije širom Balkana. Bolji povod od proslave 102. Rodjendana velikana sa juga Srbije, za pisanje teksta o Radničkom, teško da može da se nađe. 

A baš na današnji dan, davne 1923. godine, u gradu u kom je rođen jedan od najvećih rimskih careva, Konstantin Veliki zakotrljala se lopta. Radnička klasa u Nišu smatrala je da je vreme da fudbal, postane važan činilac društvenih dogadjaja na jugu. Tako je rođen radnički sportski klub pod nazivom “Iskra”. No kako to obično biva sa malim klubovima, isprva nije mogao biti registrovan kao sportski klub, smetao je tadašnjem režimu. Brzo menja naziv u Mladi radnik, potom Proleter, ali s obzirom da ga je osnovala komunistička omladina Niša, odnosno ilegalci iz Komunističke partije, bio je trn u oku.

Kako bi konačno nasamarili nadlećne osnivači dolaze na genijalnu ideju. Klubu će dati naziv Radnički, jer zaboga ko to ne bi smeo da ceni običnog, radnog čoveka i njegov klub koji nakon napornog dana donosi razonodu? Tako je nastao Fudbalski klub Radnički Niš. Prvi meč odigrali su protiv još jednog niškog kluba Pobede, ali su poraženi sa 6:0. Klub je postao deo Moravske banovine, sa sedištem u Leskovcu i ubrzo počeo takmičenje po obližnjim gradovima, Kruševcu, Prokuplju, a stizali su i da igraju mečeve u Kragujevcu i Beogradu. Klub je postepeno rastao, treniralo se gde i kad se stiglo, finansija nije bilo, jer "mali čovek" nema dovoljno ni za sebe, a kamoli za klub, pa je borba na terenu, ali i van njega postala sinonim za klub. A ko ne voli borce? Upravo teška situacija u kojoj je klub rastao, donela je ogromne simpatije širom grada, zato i danas 102. godine kasnije, Nišlije paze klub kao svoje čedo. Kroz par godina, Niš je dva puta slavio osvajanje titule Moravskog podsaveza, ali će mu već naredna decenija stvoriti nove probleme. Nova promena imena, ovog puta u Građanski, donela je igranje u nacionalnom šampionatu Kraljevine Jugoslavije, mada neće Niš to pamtiti po uspehu. Nakon pobede nad imenjakom iz Skoplja kod kuće od 2:1, uslediće tezak poraz u revanšu i vrlo brz kraj snova o uspehu kraj Nišave. Početkom Drugog svetskog rata, klub prestaje da postoji.

Nastavak tradicije uslediće po okončanju rata, ali "južnoprugaši" naviknuti na borbu postepeno će krčiti svoj put. Nova država, novi režim, doduše naklonjen komunističkim klubovima ipak nije mazio Nišlije. Ulazak u Prvu saveznu ligu uslediće tek 1962. godine. I tada ce se na istocnoj tribini kultnog Čaira, na utakmici sa Crvenom zvezdom pojaviti ogroman transparent: Real sa Nišave. Do danas to će ostati nadimak kluba.

Naznaka boljih vremena uslediće sedamdesetih godina prošlog veka, biće osvojen prvi međunarodni trofej. U finalu Balkanskog kupa biće savladan Eskišehir. Zlatno doba usledilo je početkom osamdesetih, Radnički će završiti kao treći i izboriti Evropu. Izlazak u UEFA Kup, biće vise nego plodonosan. U prvom kolu biće preskočen favorizovani Napoli, a u drugom kolu nakon penala i Grashopers. U Niš je potom došao Fejenord, koji je ispraćen sa 2:0. Na De Kajpu, Fejenord je zabeležio samo minimalnu pobedu, pa je Radnički prošao dalje. Pohod je nastavljen u cetvrtfinalu. Škotski Dandi je pred svojim navijacima slavio sa 2:0, ali u Nišu je potučen sa 3:0 i Real sa Nišave je otišao u polufinale.

Pred skoro 39.000 navijaca na Čairu je pao Hamburg. Ipak, bajka je zavrsena u revanšu, Nemci su slavili sa 5:1 i prošli u finale.

Neočekivano Nišlije će 1985. godine ispasti iz Prve lige, ali uprkos brzom povratku u elitu nikada više neće zaličiti na velikana. Krajem decenije odigraće još jedno finale Balkanskog kupa, ali izgubiće ga od grčkog OFI-ja. 

Devedesete su bile teške, mada za ovaj klub ništa novo. Posebno težak biće novi milenijum, nekoliko ispadanja i povrataka u elitu, a onda od 2003. do 2009. godine možda i najteži period. Ispadanje u treću ligu, u rang koji klubu sa tradicijom i renomeom ne pripada. Povratak u elitu usledio je tek 2012. godine, i od tada klub ima uspone i padove. Sezona 2017/18 i 2018/19 doneće istorijske rezultate, osvojeno treće, a potom i drugo mesto u Super ligi, ali kada su svi verovali da Real može opet da hara Evropom, vrlo brzo je usledilo otrežnjenje. Radnički nije ni bleda senka onog što je nekad bio. 

To će potvrditi i ova sezona, u kojoj nekadašnji strah i trepet za mnoge, predstavlja samo jednu od lakših prepreka. Daleko od borbe za trofeje, daleko od izlaska u Evropu. Samo klub zakucan za dno tabele, sa strahom od ispadanja u niži rang. 

No, ako za svojih 102 godine postojanja, burnih vremena koja su prevalili iza sebe, neko preispituje karakter ovog kluba, onda neka strepi. Radnički danas možda jeste senka velikana, možda nema zvezde, ali srpski fudbal ne bi smeo da doživi da poslednji bastion fudbala sa juga Srbije potone. To ne zaslužuje Niš. Ne zaslužuje nijedan fudbalski sladokusac, nijedan nostalgičar. Ponajmanje to zaslužuju Srbija i verne Meraklije. Klub koji je dao veliki broj reprezentativaca i Jugoslavije i Srbije mora ostati u eliti. Dovoljno govori trajanje duže od jednog veka.