Devedesete godine bile su tranzicione za engleski fudbal, početkom te decenije oformljena je Premijer liga kakvu danas poznajemo, započeta je dominacija Fergusonovog Junajteda, a 1996. godine Arsen Venger započeo je preporod Arsenala. „Topdžije“ su pod Vengerovim vođstvom godinama bile jedini dostojan rival Mančeste Junajteda, i danas se pamte i prepričavaju legendarni dueli dve ekipe uvek prepuni takmičarskog naboja i tenzije. 

Arsenal je pre Vengerovog dolaska važio za tvrdu ekipu, koja nije bila preterano lepa za gledanje, da bi potom postali sinonim za lep fudbal, koji su kreirali ozbiljni majstori. Ono što je Venger uspeo, jeste da od ekipe kojoj su sopstveni navijači sa tribina pevali „Boring, boring Arsenal“ stvori tehnički verovatno najpotkovaniju ekipu tog doba, sa izuzetnom ubojitošću u napadu, majstorima na sredini i stenama u odbrani, pa je Arsenal preko noći postao tim kog su se zbog nepredvidivosti i velikog broja kvalitetnih stranaca svi plašili. Iako je londonski tim počeo sa dovođenjem kvalitetnih i skupih stranaca odmah po Vengerovom dolasku, prelomni trenutak dogodio se 1999. godine transferom koji je u startu izazivao zebnju navijača, a kasnije se ispostavio kao najbolji potez u istoriji kluba. 

Francuzi u timu postali su zaštitni znak, neko je to pravdao činjenicom da je i trener bio Francuz, ali osim porekla Venger je znao nešto što mnogi nisu. 

Prelazni rok 1999. godine, Venger šalje ponudu Juventusu za mladog francuskog napadača, Tijerija Anrija, koji se u Seriji A nije proslavio, svega tri pogotka na 16 utakmica. Cifra od 11 miliona funti u tom trenutku bila je ogromna, a tek za krilnog napadača koji je postigao svega tri gola, na prvi pogled govorila je da je Venger lud ili zna neku tajnu. Protok vremena pokazao je da je stari lisac vrlo dobro znao o čemu se radi. 

Naime, Venger je o Anriju znao mnogo više nego svi drugi, jer je Tijeri još za njegovog mandata u Monaku, igrao u omladinskom pogonu. Iz Monaka je Anri u Juve stigao kao veliko pojačanje, ali se nije snašao, a Venger je znao i zašto. Na utakmici Juventus-Udineze, Anri je bio praktično neprimetan, igrao je po desnom krilu, nije predstavljao opasnost za gol, i verovatno bi i sam zaboravio da je igrao da mu nakon utakmice nije prišao Venger, koji mu je tada rekao: „Ne razumem zašto si igrao po desnom boku, tvoja prirodna pozicija je napadač“... 

Odlazak napadača Nikolasa Anelke u Real Madrid značio je samo jedno, Venger može da krene u napad na Anrija. Juventus nije mnogo zatezao, 11 miliona bila je ozbiljna zarada za igrača kojeg nisu videli u ozbiljnijim planovima. I tako je 3. avgusta 1999. godine dobio napadača koji će ostati upamćen kao najbolji u istoriji kluba, a verovatno i jedan od najboljih u istoriji Premijer lige (subjektivno navijači Arsenala tvrde da jeste najbolji, međutim fanovi ostalih klubova ipak ističu svoje napadače). 

Sa Arsenalom Anri je osvojio mnogo toga, dve Premijer lige, posebno je upečatljiva ona u sezoni 2003/04 kada je osvojena bez poraza, ima i tri FA Kupa i dva Komjuniti Šilda. Na žalost njega, ali i svih navijača Arsenala nedostajali su međunarodni trofeji, poraz u finalu Kupa UEFA 2000. godine i finalu Lige šampiona 2006. godine obeležili su neuspehe na međunarodnom nivou. 

Odlazak u Barselonu 2007. godine bio je iznenađujući za mnoge, ali teško da postoji igrač koji bi u tom trenutku odbio prelazak u najjaču ekipu Evrope tog doba. No, Arsenal je profitirao na njegovom odlasku, jer ga je Barsa platila čak 24 miliona.

Anri je najbolji strelac u istoriji Arsenala, sa neverovatnih 228 golova na 377 utakmica u periodu od 1999-2007 i u toku kratkog perioda pozajmice 2012. godine, kada je pogodio dva puta, protiv Sanderlenda u Premijer ligi i protiv Lidsa u FA Kupu, u oba meča njegovi golovi bili su pobedonosni. 

Tijeri Anri je tiho došao u Arsenal, navijači su transfer dočekali sa zebnjom, ali niko im to ne može zameriti. Loša statistika u dresu „Stare dame“ nije im davala previše povoda za slavlje. Ipak, njegov tihi dolazak, samo je doprineo njegovom statusu legende, igrača koji je apsolutni heroj svakog kome je Arsenal pri srcu. Tome najbolje svedoči statua koja stoji uz Emirejts. Golgeter, umetnik na terenu, ubojiti napadač koji je golove proslavljao klizanjem na kolenima i podignutim rukama ka nebu sada je deo istorije, nekog romantičnog vremena kada su „Topdžije“ gospodarile Premijer ligom, a dres sa brojem 14 bio želja svakog dečaka koji je na ulici postigavši pogodak sa rukama u vis urlao „Anri“.