Sadam Husein bio je čovek čovek koji je oduvek izazivao kontroverze, od zapadnog saveznika do najtraženijeg neprijatelja SAD-a nakon Zalivskog rata i invazije Iraka 2003. godine. Dok su ga mnogi u arapskom svetu slavili kao heroja otpora protiv zapadne hegemonije, naročito zbog njegove ideologije, takozvanog Baatizma (Ba'athism), koji je zagovarao unitarni arapski svet, drugi su ga gledali kao nemilosrdnog diktatora koji je gvozdenom pesnicom decenijama vladao Irakom. Njegova politička uloga i dalje izaziva rasprave i različita tumačenja, odnosno da li je njegova uloga bila pozitivna na razvoj ove bliskoistočne države. Da li je bio diktator nije tema teksta, međutim, kada je reč o njegovom najstarijem sinu, Udaju Huseinu, prostora za dilemu gotovo da ne nema.

Udaj Husein je za mnoge bio oličenje razmaženog predsedničkog sina, koji je zloupotrebljavao poziciju moći, čovek koji je irački sport pretvorio u lično igralište straha i terora. Njegova uloga u sportskim institucijama, od Fudbalskog saveza Iraka do Olimpijskog komiteta, ostala je zapamćena manje po rezultatima i uspesima, a više po brutalnosti, ponižavanju i fizičkom nasilju koje je sprovodio nad iračkim sportistima. 

Kao predsednikov prvenac, Udaj je već u detinjstvu bio predodređen za naslednika na čelu Iraka, a od mladosti se pripremao za tako nešto, pa mu je otac dodeljivao funkcije koje su mu omogućavale da pokaže znanje, lojalnost režimu, ali i da izgradi lični kult moći. Krajem osamdesetih počeo je da zauzima pozicije, prvo je postao predsednik Iračkog fudbalskog saveza, a poto i tamošnjeg Olimpijskog komiteta. Kako bi sve uverio u sposobnost, Udaj je seo i na čelo organizacije Sadam Fedajin, paramilitarne organizacije koja je u naponu snaga brojala i do 40.000 obučenih vojnika. 

Ubrzo će njegova brutalnost postati veoma vidna, bio je osumnjičen i za nekoliko ubistava, što je uprkos ugledu Sadama, u društvu izazivala strah i česte kritike, pa je irački lider čak bio prinuđen da ga neko vreme skloni iz države ne bi li bar malo anestezirao kritike javnosti. Upravo zbog čestih sadističkih ispada, a kasnije i zbog povreda prouzrokovanih neuspelim atentatom, Sadam će mlađeg sina predodrediti za naslednika. Ipak, invazija SAD-a i zapadnih saveznika osujetiće taj plan, pošto će režim Sadama Huseina biti zbačen tokom 2003. godine.

No, vratimo se Udaju. Njegov mandat na čelu najvažnijih sportskih organizacija obeležen je sportskim takmičenja, ulaganjima u infrastrukturu i željom da se Irak predstavi kao ozbiljan igrač na međunarodnoj sportskoj sceni. Fudbalska reprezentacija Iraka povremeno je beležila solidne rezultate, naročito na regionalnim takmičenjima. Međutim, iza tih uspeha krila se mračna pozadina. Ono što je najupečatljivije ipak je činjenica da je Irak na važnijim fudbalskim takmičenjima uspehe beležio pre i nakon Udajevog mandata (Azijske igre osvojene 1982, a Azijski kup 2007. godine). Udaj je znao da sve u životu funkcioniše po principu “štapa i šargarepe”, samo što je taj trik izdigao na mnogo veći nivo. 

Prema brojnim izveštajima bivših sportista, međunarodnih organizacija za ljudska prava, kao i istraživačima koji su se bavili analizom režima Sadama Huseina, Udajeva strahovlada u sportskim institucijama bila je ispunjena nasiljem i sadizmom.

Brojni fudbaleri koji su nekako uspevali da izbegnu iz Iraka svedočili su da je bio izuzetno darežljiv ako na terenu stvari idu kako treba, no ukoliko nešto krene po zlu bio je prilično nasilan. 

Svedočanstva odbeglih sportista kažu da je svaka izgubljena utakmica, crveni karton ili drugi kiks, značio da će pojedinac ili ceo tim biti zatvoren, a potom i podvrgnut žestokom fizičkom kažnjavanju, batinanju, vezivanju, lomljenjem kostiju, a nekada čak i sakaćenjem ili ubistvom. 

Navodno, u sopstvenoj rezidenciji je čakimao i specijalni zatvor, u kom su kažnjeni igrači morali da igraju fudbal isključivo za njegove oči. Nakon toga, usledilo bi ozbiljno mučenje. 

Uz fizičko mučenje, brojni su bili i izveštaji o psihološkom zlostavljanju, kao što su ponižavanju pred saigračima i javno šikaniranje na treninzima.

Udaj je navodno imao i privatne "kaznene" fudbalske ekipe u kojima su zatvorenici igrali pod pretnjom smrti.

Većina izveštaja bivala je prikupljana od strane “Amnesty International” i “Human Rights Watch” godinama, ali su oni obelodanjeni svetu tek nakon pada režima 2003. godine, kada su američke trupe zaposele Bagdad i pronašle dokaze koji su potvrđivali svedočenja sportista.

Udaj Husein je 1996. godine preživeo pokušaj atentata, u kojem je zadobio ozbiljne povrede, deo tela mu je bio paralizovan. No upravo njegovi sadistički ispadi, koštali su ga uloge miljenika sopstvenog oca, pa je Sadam titulu naslednika namenio mlađem Kusaju.

Američka invazija ipak, urušila je planove, a u julu iste godine američki specijalci locirali su bunker u kom su se nalazila braća, Udaj i Kusaj, pa su obojica stradala u razmeni vatre u blizini Mosula. Njihova smrt označila je i simboličan i stvarni pad Sadamovog režima, Baatizma i godine lutanja u pokušajima da nova uprava podigne razrušenu zemlju na noge. 

Obnova iračkog sporta nakon Udajeve smrti i pada Sadamovog režima išla je prilično sporo, ali sve funkcioniše. Mračna epizoda Udajeve strahovlade nad iračkim sportom, možda je najbolje opisana u navodima nekadašnjeg Udajevog dublera, generala u iračkoj vojsci, a kasnije i pisca, Latifa Jahje: “On se može opisati samo jednom rečju, sadista. Verujem da je čak i Sadam bio humaniji od njega. Umesto institucija za razvoj sporta, Udaj je od komiteta stvorio svoj svet”. 

Činjenica je da će se o ulozi Sadama Huseina raspravljati i u narednim decenijama, što sa strane istraživanja politike i nauke apsolutno ima smisla. O mezimcu bivšeg iračkog lidera, čini se nema previše prostora za raspravu, istorija je izrekla svoju presudu.