OFK Beograd - Totenhem i polufinale koje je stvorilo legendu

Postoje momenti u istoriji nekog kluba koji se ne zaboravljaju ni kada klub sam sebe zaboravi. Momenti koji opstaju u kolektivnoj memoriji navijača kao neka vrsta dragocene relikvije, nešto što se čuva, nešto što se iznosi u posebnim prilikama.

Za OFK Beograd, za taj skromni, ponosni klub sa beogradske Karaburme koji je nekada nosio ponos čitave srpske i jugoslovenske prestonice, takav momenat su april i maj 1963. godine. Polufinale Kupa pobednika kupova. Dva meča protiv velikog londonskog Totenhema. Dve večeri fudbalske istorije koje su Romantičare sa Karaburme, makar na kratko, makar samo na onoj visini sa koje se može videti ceo fudbalski horizont stavile ravnopravno uz bok sa najboljima u Evropi.

Totenhem nije bio samo bilo koji protivnik. Totenhem je 1963. bio možda i najimpresivnija ekipa na britanskim ostrvima, ekipa koja je dve godine ranije, 1961, postala prvi klub u dvadesetom veku koji je osvojio "dubl", ligu i FA Kup u istoj sezoni. Ekipa u kojoj su igrali Deni Blanflauer, Dejv Mekai, Džimi Grivs, Džon Vajt, Klifo Džons, Bobi Smit, igrači koji ne bi izgubili mesto u bilo kojoj ekipi koja je ikada bila sastavljena.

I OFK Beograd je izašao pred tu ekipu i rekao: ”Mi smo tu. Hajdemo da igramo.

Put do polufinala - putovanje koje se pamti

Sezona 1962/63 u Kupu pobednika kupova počela je za OFK Beograd još u septembru 1962. Sa Kemi Haleom iz Istočne Nemačke. Nije to bio glamurozan žreb - Kemi Hale bio je istočnonemački klub, anoniman van granica svoje države, bez posebnih evropskih ambicija. Ali OFK Beograd je prošao: 2:0 kod kuće, pa remi 3:3 u gostima, i ukupnih 5:3 za tim iz Beograda. Skroman početak, ali početak.

Zatim je stigao Portadaun. Severnoirski klub, skroman, bez velikog žara. OFK je kući slavio 5:1, izgubio u gostima 2:3, ali prošao ukupno 7:4. I dalje sigurno i efikasno.

A onda Napoli. Pravi Napoli, italijanski Napoli, ekipa iz jednog od najvećih i najsrčanijih gradova na Mediteranu. Napoli koji je izborio plasman u KPK pobedom u finalu protiv Juventusa. Bili su ekipa za respekt, ali svakako po renomeu iza velikana Juventusa, Milana, Intera.

Napoli i OFK završili su čitav dvomeč sa izjednačenim rezultatom 3:3, pa je morao biti odigran "plej-of" meč koji je OFK, u Marselju, dobio sa 3:1. Beograđani su eliminisali Napoli. Briljirao je veliki dribler Spasoje Samardžić.

Mali klub sa Karaburme, bez trofeja koji bi ga stavljao u rang sa italijanskim gigantima, bez budžeta koji bi mogao da parira Seriji A, eliminisao je Napoli i koračao dalje. Velika pobeda Romantičara odjeknula je širom starog kontinenta. Evropska sportska štampa je brujala o velikom trijumfu malog beogradskog kluba.

A onda je stiglo polufinale. Sa jedne strane OFK Beograd. Sa druge - londonski Totenhem.

Totenhem 1963. - Imperija na vrhuncu

Nije lako opisati koliko je Totenhem te sezone bio moćan.

Dve godine ranije, 1961, otišli su u legendu. Pod trenerom Bilom Nikolsonom, čovekom koji je proveo život u klubu kao igrač, asistent i menadžer, koji je Totenhem shvatao kao religiju i živeo ga kao dnevnu obavezu, napravili su "dubl". Ligu i FA Kup. Nešto što nije bilo učinjeno u engleskom fudbalu.

Nikolson je vodio tim do tri uzastopna trofeja, dubl 1961, FA Kup 1962. i Kup pobednika kupova 1963. On je bio arhitekta svega što je Totenhem bio u to doba.

A ko je bio u toj ekipi?

Deni Blanflauer. Kapiten, Severnoirac, čovek koji je fudbalsku filozofiju tretirao kao filozofiju u pravom smislu te reči. Blanflauer je bio igrač koji je govorio o fudbalu na način koji su novinari citirali kao književnost.

Dejv Mekai. Škot. Ako je Blanflauer bio mozak, Mekai je bio srce i kičma. Čovek koji je na terenu bio toliko žestok, toliko nepopustljiv, toliko spreman da uleti u svaki duel bez ijednog trzaja da su ga protivnici gledali s nečim između poštovanja i straha.

Džimi Grivs. Golgeter. Možda i najveći engleski strelac svih vremena u pogledu čistog golgeterskog talenta, čovek koji je 1971. proglašen od strane engleskih novinara za igrača veka, koji je za Totenhem postizao golove sa lakoćom koja je izgledala skoro uvredljiva prema protivničkim golmanima.

Džon Vajt. Škot, kao Mekai, ali potpuno drugačiji igrač. Vajt je bio elegancija, igrač koji je igru video iz uglova koje drugi nisu ni pretpostavljali, koji je loptu dodavao na načine koji su ostavljali suparničke odbrambene igrače da stoje i ne razumeju gde su pogrešili.

Ovo je bila ekipa pred kojom je OFK Beograd stajao u aprilu 1963.

Josip Skoblar - Dijamant koji će zasijati kasnije

Pre nego što pređemo na same utakmice, mora se reći nešto o igraču koji je u tim danima bio mlad, koji je bio tek na počeku onoga što će postati i koji je u ta dva meča ostavio trag koji ne bledi.

Josip Skoblar. Rodom iz Privlake kraj Zadra, stigao u OFK Beograd 1959. kad je imao osamnaest godina, preporučen od strane golmana OFK-a Perice Radenkovića koji ga je "otkrio" dok je Radenković služio vojni rok u Zadru.

Bio je krilni napadač, pokrivao levu stranu, i bio je brz kao munja sa loptom i bez nje. Ali ono što je Skoblar imao i što se nije moglo naučiti ni na jednom treningu, bio je golgeterski talenat koji se retko viđa.

Na kraju karijere u OFK Beogradu, Skoblar je postigao 63 gola u 162 utakmice - cifra respektabilna za bilo koji nivo, a posebna za igrača koji je igrao pretežno na krilu.

Ali ono što Skoblar jeste, ono što će postati, videlo se tek posle OFK-a. U Marseju, gde je od 1969. do 1974. bio apsolutni bog. Sezona 1970/71 je bila posebna za njega, postigao 44 gola, rekord koji još uvek stoji. Tada je okrunjen i Zlatnom kopačkom.

Taj Skoblar, u aprilu 1963, imao je dvadeset dve godine i igrao je u polufinalu Kupa pobednika kupova protiv Totenhema.

Beograd, 24. april 1963. - Noć ispunjena dramom

Malo više od 35.000 gledalaca. Nije to bio prepunjen JNA, nije bila ona vrsta atmosfere koja se gradi od sto hiljada grla. Ali bio je to stadion koji je disao u napetosti - svest da je ovo nešto posebno, da je ova ekipa sa Karaburme stigla daleko, da Totenhem koji stoji s druge strane nije neko ko se sreće svakog dana.

Utakmica je počela onako kako su mnogi predskazivali, Totenhem je odmah preuzeo inicijativu. Džon Vajt je u 27. minutu postigao gol za goste. Nije to bilo iznenađenje. Vajt je bio maestro, čovek koji je loptu primao, okretao, prenosio i šutirao u sekvencama koje su bile čista improvizacija.

1:0 za Totenhem.

Devet minuta posle gola Vajta, u 36. minutu, OFK je izjednačio. Milorad Popov je izveo penal i sigurno prevario golmana. 1:1. I OFK je bio u igri.

Ali onda je utakmica eksplodirala na sasvim drugačiji način.

U 54. minutu, Džimi Grivs je bio isključen zbog udaranja centarhalfa Krivokuće u jednom incidentu daleko od lopte. Grivs je prvobitno odbio da napusti teren. Sudija je naložio Toniju Marčiju, koji je igrao kao kapiten, da naredi Grivsu da ode. Na kraju je menadžer Nikolson lično ubedio Grivsa da napusti teren.

Uzburkane strasti i tenzije nisu išle na ruku beograđanima, a Totenhem nije bio ekipa koja se predavala.

Dvadeset minuta pre kraja meča, Teri Dajson, krilni napadač, postigao je gol za 1:2 sjajnim udarcem koji je izduvao sav vazduh iz beogradske ekipe.

Totenhem je pobedio u Beogradu, sa igračem manje, u meču koji je bio pun kontroverzi. I otišao u London sa prednosću od jednog gola. OFK jednostavno nije bio spreman za taj nivo igre, ni taktički ni fizički.

Vajt Hart Lejn, 1. maj 1963.

Skoro šezdeset hiljada gledalaca. Zamislite to iz perspektive igrača OFK Beograda koji su bili uskraćeni za doživljaj takve atmosfere. Zamislite taj stadion, tu buku, onu posebnu englesku strast koja se gradi decenijama na ovim terenima i koja se ne može simulirati ni na jednom drugom mestu.

Blanflauer se vratio u ekipu posle povrede. Mekai je zamenio isključenog Grivsa kao napadač. Bila je to transformacija ekipe koja govori sve o duhu tih igrača, kapiten koji se vraća posle povrede, stoper koji prelazi u napad jer je tim ostao bez golgetera za ovu utakmicu.

Mekai je u 29. minutu doveo Totenhem u vođstvo. 1:0 za Totenhem. OFK je sada morao da juri dva gola.

Ali OFK nije odustajao. Igrali su otvoreno, pametno i agresivno.

Šest minuta kasnije, Josip Skoblar je izjednačio. Asistirao mu je Stojan Milošev.

1:1. I na trenutak, samo na trenutak, London je ćutao. Šezdeset hiljada ljudi koji su očekivali rutinsku večer, sada je stojalo u neverici da je mala beogradska ekipa izjednačila na Vajt Hart Lejnu.

OFK Beograd - Totenhem i polufinale koje je stvorilo legendu Watch on YouTube

OFK je dobio krila. Usledile su šanse za Skoblara, Miloševa, Popova, ali bez promene rezultata. S druge strane, Totenhem je čekao svoje šanse i usledio je odgovor. Žestok i neumoljiv.

Dva minuta pre poluvremena, kada već pada focus i disciplina, Džons je postigao gol. 2:1 za Totenhem na poluvremenu. OFK je ponovo bio na dva gola zaostatka.

Nažalost, odmah na početku drugog dela Bobi Smit je glavom otklonio sve sumnje u konačan ishod.

3:1 za Totenhem.

Uzalud je OFK pokušavao do kraja. Priča je bila završena.

O malim klubovima i velikim noćima

Postoji nešto posebno u načinu na koji su igrači OFK Beograda napustili Vajt Hart Lejn te noći.

Nisu bili poniženi. Nisu bili razneseni, 3:1 u drugom meču, izgubili su od ekipe koja je iste te sezone postala prvi britanski klub koji je ikada osvojio evropski trofej.

Totenhem je u finalu u Roterdamu pobedio Atletiko Madrid 5:1, golovima Grivsa, Vajta i Dajsona. Bio je to istorijski trijumf za britanski fudbal.

OFK Beograd - Totenhem i polufinale koje je stvorilo legendu Watch on YouTube

I ta činjenica, da su Beograđani bili poslednja prepreka pre trona, nosi u sebi ono što se ne može opisati ni statistikama ni taktičkim analizama. Nosi u sebi određenu vrstu ponosa i sportske težine.

Za OFK Beograd, ta sezona 1962/63 ostaje najviša tačka u klupskoj evropskoj istoriji. Nikada više nisu stigli toliko daleko u Evropi ali u godinama koje su usledile, nastavili su da prave iznenađenja: Fejenoord, Panatinaikos, Bolonja, Tvente, Juventus - sve su to ekipe koje su u narednoj deceniji iskusile snagu beogradskog kluba u evropskim utakmicama.

Ali polufinale sa Totenhamom ostaje nešto posebno. Ostaje ona visina koja je viđena iz daljine a koja se nikad više nije ponovo dostigla. Tada je mali klub stajao pred velikim i rekao: mi smo ovde, sa svojim igračima, sa svojom igrom, i ne plašimo se.

I u tome je možda poenta cele priče. Da nije bilo malih klubova koji su se suprotstavili velikima, da nije bilo OFK Beograda koji je eliminisao Napoli i stajao pred Totenhamom, priča o prvom britanskom evropskom trijumfu ne bi bila ista. Bila bi siromašnija za te dve fudbalske noći, za Skoblarov gol na Vajt Hart Lejnu.

Fudbal je uvek bio, i uvek će biti, pored svega, priča i o onima koji ne pobede. O onima koji stignu daleko, pokažu da mogu, i onda se vrate kući s punim rukama uspomena.