El Historiko: Luis Mena poslednji lojalni vojnik velikog kluba

Igranje za jedan kub tokom cele karijere postaje sve ređa pojava, pa se i sa sve većim simpatijama gledaju igrači koji svoj život podrede jednom dresu. Sa neverovatnim simpatijama posmatrali smo karijere Totija i De Rosija u Romi, Džerarda u Liverpulu, Lamparda i Terija u Čelsiju i divili se njihovoj istrajnosti da odbijaju unosne ponude uspešnih i bogatih klubova. Tehnički nekolicina ovih igrača nije celu karijeru posvetila samo jednom klubu, ali ih javnost percipira i pamti samo po jednom dresu.

Ali igranje za jedan klub nije pojava samo na najvećoj svetskoj sceni, širom sveta u manje atraktivnim ligama ovakve pojave su gotovo svakodnevna pojava, pa s toga ne čudi što za neke igrače nikada nismo čuli.

Jedan od takvih je i Luis Arturo Mena Irarazabal. Garantujem da za ovog igrača nikada niste čuli. Prosto, niti je igrao u Evropi, niti je bio poznat po spektakularnim potezima, fenomenalnim golovima... Apsolutno ništa od toga. U pitanju je čovek sa svega sedam pogodaka u zvaničnim utakmicama, ali fudbaler sa najviše osvojenih trofeja u istoriji svog kluba - čak 12. Luis Mena je tokom svoje igračke karijere bio verni vojnik najvećeg čileanskog kluba Kolo Koloa, pa je od navijača i zaradio nadimak "El Historico" odnosno najveći u istoriji.

Profesionalni debi za velikana imao je sa svega 17 godina, u finalu kupa 1996. godine i odmah je osvojio trofej. Naravno, njegov doprinos bio je skroman, ali njegovo ime stajalo je u almanasima uspeha najvećeg kluba.

Već po etabliranju u prvi tim Kolo Koloa pratila ga je legenda da niti je atraktivan, niti talentovan, ali da je lojalan i pravi lider iz senke na terenu.

U dresu najtrofejnijeg kluba odigrao je više od 300 utakmica i proveo gotovo 18 sezona. Možda reč gotovo zvuči suvišno, ali istina je da je Mena jednu sezonu proveo na pozajmici u drugoligašu Deportes Puerto Mont.

Do kraja svoje igračke karijere, 2014. godine Mena je kao igrač i kapiten podigao čak 11 trofeja prvaka Čilea. Takav podvig nije napravio niko ni pre, ali ni posle njega, a teško da postoji sličan primer bilo gde u fudbalskom svetu. No ni kraj karijere nije uspeo da ga odvoji od voljenog mu kluba.

Iz kopački je uskočio u odelo, odnosno počeo da "vraća dug" voljenom klubu koji mu je podario mogućnost da igra na najvišem nivou. Bio je isprva trener omladinaca, a potom i ženskog tima, međutim nije se naosvajao trofeja. Ipak, znanje i umeće preporučilo ga je za selektora ženske reprezentacije.

Mena je primer da najveći u istoriji, ne mora biti najbolji strelac niti najatraktivniji igrač, ali gotovo uvek je to onaj sa najviše trofeja. A da bi se to postiglo, neophodno je biti verni vojnik voljenog kluba.