Za trendove proslava sportskih uspeha treba zahvaliti Brazilcima

Svetski kup održan u Švedskoj 1958. godine po mnogo čemu je ostao upamćen kao revolucionaran, odnosno prekretnica za Mundijale koje danas poznajemo.

Na ovom turniru postavljeni su brojni rekordi, koji i danas važe, a naročito je bio važan finalistima turnira. Švedska je kao domaćin postigla najbolji plasman u sopstvenoj istoriji, drugo mesto, Brazilci su konačno osvojili prvi pehar, kasnije će osvojiti još četiri, najmlađi osvajač Mundijala postao je Pele (samo 17 godina imao u tom trenutku), Nils Lindelom je postao najstariji strelac u istoriji finala sa skoro 36 godina starosti, a sam rezultat 5:2 svrstao je ovu utakmicu u istoriju kao duel sa najviše pogodaka u istoriji finala i pobedu sa najvećom gol razlikom, koja je u međuvremenu izjednačena u finalima (1970. i 1998).

Na sve to treba dodati i da je duel Brazila i Švedske bio prvo finale između evropske i južnoameričke selekcije, prvi i jedini poraz Evropljana u finalu kada se turnir igra na Starom kontinentu, ali i tek drugi poraz domaćina u finalima uopšte (prvi je bio upravo Brazil 1950. godine).

Međutim, ono po čemu je ovaj duel bio prekretnica, je nešto što se danas smatra svakodnevicom, obavezom i rutinom poput jutarnje kafe, a to je da pobednik proslavlja osvojeni pehar.

Sve do 1958. godine osvajanje trofeja, osim zvanične ceremonije, ponekog prijema kod najviših državnih zvaničnika i eventualno privatne žurke samih osvajača, nije podrazumevalo nikakve ceremonije širom zemlje, nikakve nepregledne kolone ljudi, šepurenje sa peharom, kulturno-umetnički program, apsolutno ništa.

Ali Brazilci, stari majstori štimunga, po prirodi veseli ljudi, sposobni da feštaju i danima u nizu, u potpunosti su promenili percepciju osvajanja trofeja, slavlja i proslavljanja i uspostavili trend koji su potom kopirali apsolutno svi, svugde u svetu. Planeta se divila proslavi poslednja dva skudeta Napolija, gorelo je nebo iznad Vezuva, Arsenal je dočekao da samo dan nakon poraza u finalu Lige šampiona nakon više od dve decenije održi paradu sa peharom Premijer lige ulicama Londona, a i mnogi drugi na sličan način proslavljaju uspehe na sportskom planu. I sve to zahvaljujući Brazilcima.

Nakon osvajanja trofeja, Brazilci su se poređali kako bi se sačinila zajednička fotografija, pehar je bio u rukama kapitena Hiralda Belinija, a na molbu fotografa da podigne pehar kako bi se bolje video, Belini je učinio tada krajnje neočekivanu stvar. Podigao je pehar visoko iznad glave, što je do današnjih dana ostao simbol kako se pehar proslavlja.

Reprezentaciju su po povratku u Rio de Žaneiro stanovnici dočekali kao heroje, na stotine hiljada ljudi plesalo je ulicama i čekalo da vidi grupu fudbalera koja je konačno uspela da pokori svet, a sam put od aerodroma do predsedničke palate trajao je neverovatnih pet sati. Prema izveštajima brazilskih medija, oko tri miliona ljudi je pozdravilo "Selesao", koji se po izlasku iz aviona ukrcao u kamion oko 17.50 časova po lokalnom vremenu, ali su u predsedničku palatu stigli tek oko 23 časa. Osim što su ulice bile prepune, put je odužio i sam vozač koji je namerno menjao rute kako bi što više stanovnika moglo da vidi igrače koji su postavili temelj moćnog Brazila.

Sam prijem u palati postavio je novi trend, jer je tadašnji predsednik države Huselino Kubiček poljubio pehar pred okupljenima.