Skaut analiza: Pobedio je fudbal!

Bio je 15. jun. Španija na otvaranju prvenstva nije uspela da pobedi reprezentaciju Zelenortskih ostrva. Iako je došla kao jedan od potencijalnih favorita (uvek su favoriti) za osvajanje, nakon blede partije iz prvog kola mnogi su počeli da sumnjaju u njihove mogućnosti. Ali ne i oni. Nešto više od mesec dana kasnije, postali su svetski prvaci, ostavši dosledni svojoj ideji. Ne tako mala lekcija o veri u sopstveni rad i kvalitet. Argentina, uz svo poštovanje za ostvaren rezultat, delovala je kao ekipa koja je zalutala u finale.

Nakon sjajnog preokreta Argentine u polufinalu protiv Engleza, očekivalo se (i pribojavalo se) da će način na koji je došlo do preokreta biti dodatni impuls za argentinske fudbalere i da će na krilima tog samopouzdanja ući u finalni susret. Skaloni je promenio tri startera u odnosu na polufinalni meč, desnu stranu terena pokrivali su Montiel i De Pol. Po uvrštavanju ovog drugog na poziciju desnog krila u 4-4-2 formaciji moglo se odmah zaključiti kakvo će opredeljenje biti Argenticima. Od početka očekivano prepustiti posed protivniku i čekati svoju šansu po osvojenoj lopti uz razvitak tranzicije.

Međutim, vrlo brzo je postalo jasno da taj način neće doneti očekivani rezultat. Zašto? Zato što su za protivnika imali tim koji držeći loptu u svom posedu smanjuje mogućnost da bude ugrožen. I to radi fenomenalno. Kada na to dodamo postavku igrača iza lopte dok su u posedu, prilika za ugroziti ih se svodi na minimum. Reakcija po izgubljenoj lopti i ponovnom osvajanju iste deluje na ekipe koje igraju protiv njih frustrirajuće. Uostalom, završili su Svetsko prvenstvo sa jednim primljenim golom.

Ukratko, Argentina nije imala nikakve šanse da ugrozi Španiju po osvajanju lopte. Kada su je Argentinci imali (svega 35% vremena), ideja je bila jednostavna i jednostavno neuspešna. U ulasku u igru pokušavali su da uz dva štopera na koje su izlazili Ozerbal i Olmo, spuste dva zadnja vezna MekAlistera i Enca kako bi na njih izašli Rodri i Fabian Ruiz, pa uz dolazak Mesija i Alvareza pokušaju da izvuku i štopere Španije i napadnu dubinu iza njihovih leđa sa odličnim skakačem Nikom Gonzalesom. Trebalo je da Niko Gonzales ili Alvarez obezbede skokom situaciju u kojoj će drugu loptu osvojiti Mesi, pa odatle pokušati da iskreira za saigrače ili sebe. Ili da se “preglava” pa da na taj način napadnu leđa Špancima.

To je otprilike sve što smo videli od igre sa loptom od Argentinaca na ovom meču. Postojao je period igre pred kraj prvog i početkom drugog poluvremena kada su štoperi stajali znatno šire u odnosu na početak utakmice, kako bi pokušali na taj način da povećaju rastojanja između fudbalera Španije, te nateraju pre svega dva najisturenija da imaju znatno veće distance da pretrče kako bi ih omeli u ulasku u igru. Ulaskom Paredesa na poluvremenu, te (načelno, s obzirom da je u posedu Argentine tražio loptu u levom poluprostoru) pomeranje MekAlistera na levi bok omogućilo je Argenticima vrlo kratak period igre sa loptom gde su Španci bili primorani da se spuste defanzivno u zonu niže.

Jedinu šansu za 120 minuta fudbala imali su na samom kraju utakmice, kada je Simeone iz izgledne prilike šutirao preko gola. Agresivnošću (čitaj grubošću) kojom su nadomešćivali sve defanzivne propuste, došli su u situaciju da su kapitulirali tek posle više od sto minuta protiv fenomenalnog protivnika i za taj poduhvat zaslužuju čestitke. Gotovo svaka druga reprezentacija bi, da je izabrala ovaj način igre, dosta ranije izgubila sve šanse za trofej.

A Španija je radila ono što najbolje zna. Pomenuti sve mehanizme koje imaju sa loptom gotovo je nemoguće. Ideja je uvek ista - pročitati situaciju na terenu i iskoristiti ono što protivnička odbrana nudi. S obzirom na izlazak Argentine sa dva igrača visoko, od kojih je jedan Mesi koji nije preterano agresivan, Španija je u začecima napada standardno spuštala Rodrija kao trećeg kako bi stvorila višak i komociju iz koje su pokušavali da ugroze Argentince. Pominjano i u ranijim tekstovima, Rodri kontroliše tempo igre, način na koji odigra pas ka Kubarsiju uglavnom diktira da li Kubarsi treba da ubrza igru ili ne. I za svaku opciju se otvaraju rešenja. Ako Kubarsi ponese loptu, Pedro Poro je na ivici halfspace-a i otvara liniju pasa ka Jamalu kako bi ovaj mogao da igra 1vs1. Tu je naravno uvek rešenje i Olmo između linija, kao i Orezabal koji dolazi po loptu, odvlači za sobom štopere i tako stvara prostor koji napada neko iz drugog plana.

Može to da bude Baena, može Fabian Ruiz, može uostalom i Jamal, doduše to se juče najređe dešavalo, jer je ideja bila da on napada izolovan 1vs1 Taljafika. Ako bi pak Argentici izašli u visoki presing, sa 6 igrača, onda je rešenje bila duga lopta gde bi na protivničkoj polovini imali 4 na 4 sa protivnikom. Izazivanje pritiska ostavlja uvek mogućnost za pojavljivanjem trećeg igrača, te na taj način reprezentativci Španije prave višak iz situacija gde su inicijalno brojčano izjednačeni sa protivnikom. Ako Olmo ne traži loptu iza leđa dva zadnja vezna, to gotovo sigurno znači da će on biti taj koji će napasti dubinu posle pasa Kubarsija na bok ili direktnim progresivnim pasom između linija. U tim pasovima između linija Kubarsi je elitni igrač i verovatno će Barselona (kao i španska reprezentacija) tek sa godinama koje dolaze profitirati zahvaljujući njemu i njegovom načinu igre.

Sa druge strane, Kukurelja je uglavnom bio šire, kako bi ga do same linije pratio De Pol i tako stvarao prostor u kojem je trebalo da ordiniraju Baena koji je gotovo uvek ulazio unutra, kao i Olmo, Ruiz i Orezabal. Kada bi se Kukurelja "peo" u dubinu u levom poluprostoru, Baena bi ostajao u bočnom koridoru i odatle pokušavao da uposli Kukurelju koji bi napadao leđa odbrani Argentine. Ono što su hteli da izazovu, s obzirom na 4-4-2 ravno defanzivno Argentine, to je da štoperi konstatno budu primorani da izlaze do kraja za svojim igračem. To im je i uspevalo, taj prostor koji bi napustio s jedne strane Romero, a sa druge Lisandro Martinez (kasnije Otamendi) ostajao bi ispražnjen, ali ne tako često i iskorišćen od strane Španaca, što zbog faulova koji su dosuđivani (i koji nisu), što zbog malo slabije donošenih odluka prilikom čitanja tih situacija. Na kraju, neminovno je bilo da Španija slomi otpor Argentine, deluje da je moglo i moralo ranije da se reši pitanje pobednika, ali naravno ne sme se izuzeti psihološki momenat i ulog koji je bio na talonu, koji je sigurno uticao na primenjivanje svih mehanizama iz modela igre. A opisano u tekstu je doslovno samo delić slagalice iz tog modela.

Iako bez posebnog učinka, sinoćna utakmica je bila poslednja na Svetskom prvenstvu za najvećeg koji je igrao ovaj sport. Zaista smo privilegovani jer smo njegovi savremenici. Iako njegova reprezentacija nije zaslužila trofej, on je zaslužio (makar) pominjanje u odjavi ovog Svetskog prvenstva. Osvojila ga je apsolutno zasluženo reprezentacija Španije, koja je aktuelni i kontitentalni šampion. A bliži nam se novo Evropsko prvenstvo, na koje će sa ovim osnovama, selekcija Španije doći kao favorit. Jer - sistem.