Drugoligaški plej-aut: Kude je Abu, će gi tepamo i "Dale Boca" na vranjanski način

Za prosečnog ljubitelja engleskog niželigaškog fudbala, poseban osećaj zadovoljstva izazivaju slike prepunih tribina na malim, dotrajalim stadionima, sa ili bez krova. S obzirom da nije jednostavno organizovati posetu nekom takvom meču, zamenu za engleski fudbal lako je pronaći i u okruženju.

Privatne obaveze, odvele su me na jug Srbije, u Vranje, a slobodno popodne nakon porodičnog ručka ponudilo je, bar za mene, savršeno fudbalsko popodne. Petak, 16 časova, tako nefudbalski termin, jer ko razmišlja o fudbalu u toku radnog vremena? Razmišljam ja, ali nemam prilike da u istom često uživam.

Prvo kolo, plej-auta Prve fudbalske lige (drugog ranga srpskog fudbala) i duel između Dinamo Juga i kruševačkog Trajala, meč koji možda ne zvuči kao primamljiv za gledanje, ali daj šta daš.

Tabela kaže meč bi morao biti zanimljiv, borba za goli život u drugom rangu, jer u ovoj fazi takmičenja nema sigurnih.

Idealni vremenski uslovi ipak nisu privukli previše gledalaca, tek oko 200 očigledno zaljubljenika u Dinamo ili samo fudbal.

Inače Vranje, je nekada važilo za ozbiljan industrijski centar, mnogo fabrika je postojalo u gradu, a ponos je bio čuveni Jumko.

Upravo na Jumkovom stadionu, tačnije Yumcovom, odigran je ovaj duel, iako je na sajtu na kom sam video informaciju o duelu, stajalo da se igra na Gradskom stadionu. Zamislite Vranje ima dva stadiona i možete pogrešiti u proceni koliko vam treba vremena da na vreme stignete na meč. Po donesenoj odluci da ću ići na utakmicu, rođaci su me začuđeno pogledali, s obzirom da ni u gradu ne vlada preterano interesovanje za duel. Da li je to zbog činjenice da klub igra u plej-autu ili zbog termina utakmice, ostaje tajna.

Gradski stadion bio mi je bliže, pa sam procenio da mi je do tamo dovoljno 20-ak minuta, a i to, čisto da osetim atmosferu i zabeležim par fotografija. Prvobitnu radost, međutim zamenio je šok. Na terenu ovog stadiona u toku je bio trening mlađih kategorija, a na moje pitanje kada igra Dinamo, jedan od dečaka mi je rekao, "s'g u četri". Na moje pitanje gde, dobio sam odgovor uz osmeh, pa na Jumko. Tada shvatam, da je meč na drugom stadionu, u okviru industrijske gradske zone i da bih do tamo morao hodati bar još pola sata, što znači da ne stižem na meč. Ipak, rešenje je bio taksi. Na pitanje taksiste "Kude", odgovaram pravac Jumkov stadion. Vožnja od nekoliko minuta završena je pitanjem, "Koe ćeš tam", uz konstataciju da nije ni znao da se u Vranju igra neka utakmica.

Ulazak na stadion, više nego opušten, pretres takođe više nego lagan, obezbeđenje vam veruje na reč da ne nosite ništa opasno. I lepo je to kada pogledom uverite čoveka da je vaš isključivi cilj da gledate fudbal. Na tribinama naravno nema organizovanih navijača, samo ljubitelji lokalnog kluba, semenke i psovke upućene protivničkoj klupi.

A na terenu moglo se videti i više od očekivanog. Tvrd, srčan i ne preterano lep fudbal, ali daleko od toga da nije bilo prilika za gol. Početna inicijativa Kruševljana ubrzo je nestala, pa je Dinamo preuzeo konce. Sevalo je pred golom gostiju, propuštene su i neke dobre prilike, ali do kraja prvog poluvremena nije bilo promene rezultata. Međutim, trener gostiju nije bio zadovoljan igrom svojih, naročito izvesnog veznjaka Abua, a naročito poslednje linije odbrane. Abu je bio najčešće izgovoreno ime tokom meča, što sa klupe, što sa tribina, jer je domaća publika ubrzo počela da proziva i Abua i trenera, uz staru vranjsku psovku: "Sedi dole, mamu ti selsku".

Pauzu u poluvremenu, iskoristio sam da saslušam šta publika misli o svemu i jedna rasprava mi je privukla pažnju. A ticala se Dinamovog položaja na tabeli. "Prvi smo, ne be treći, ma jok be prvi"... Tako je tekla rasprava, pa bi neko ko nije upratio kretanja tokom sezone pomislio da se igra derbi koji odlučuje ko će u elitu. Međutim, rasprava se završava na vrlo zanimljiv način, obojica diskutanata shvataju da je počela plej-aut faza, te da je Dinamo na pragu da opstane, a zaključuju i da Trajal nema mnogo šansi za opstanak.

Na poluvremenu saznajem i ja, da je toliko traženi Abu, ustvari izvesni Uzbekistanac Abubakir Mujdinov.

Drugo poluvreme donelo je u startu nekoliko oštrih startova i nezadovoljstvo domaćih navijača, uz brojne opaske upućene sudijskom četvercu, a među "kreativnijim" je bila i pretnja da bi pomoćnom sudiji zastavica mogla završiti sa druge strane (u tom trenutku držao ju je idpred sebe).

Nakon nešto dužeg ležanja na travi fudbalera Trajala, sa tribina su poručili sudiji da zamoli gosta da ustane kako bi se meč nastavio.

Ubrzo je ipak došlo do zamene, u igru je ušao Japanac Nišimura, a sa tribina je poručeno: "Kinez ništa ne znaev".

Pritisak je i u drugom poluvremenu bio na strani Dinama, ređale su se šanse pred golom Trajala, ali lopta nije htela u gol. Sve do 72. minuta i pogotka kapitena domaćih, Filipa Stamenkovića, glavom nakon kornera. A proslava je bila prilično vatrena, sa zvučnika je zagrmela Dale Boca.

Imao je Dinamo prilika da uveća prednost, slavi i ubedljivije, ali lopta nije htela u gol, jednom je okrznula stativu, u par navrata Dinamovci nisu znali kako da je sprovedu u mrežu, a jednom je lopta sklonjena praktično iz samog gola.

Iako većina ljubitelja fudbala beži od ovakvih utakmica, a posle se žali kako su stadioni prazni trebala bi da razmisli, jer upravo na ovakvim utakmicama se najbolje vidi draž fudbala. A uz sve to, ulaz na ovakve utakmice, gotovo kao po pravilu je besplatan.

Atmosfera možda nije kao na najvećim svetskim stadionima, nema ni VAR-a, ni bleštavila velikih sponzora, ne igra se pod reflektorima (iako ih ima), ali doživljaj je zagarantovan. Izbledele prljave stolice, bliskost terenu i domišljatost publike odaju utisak vatrenog stadiona. A ako volite vatrene Špance, volećete i Vranjance.

Trajal je kući otišao praznih ruku i sa brigom kako obezbediti opstanak u mečevima koji predstoje, a ponosni Vranjanci na ispraćaju su stručnom štabu poručili: Treneru kude je taj Abu?