Neka igra počne

Neka su rivalstva znatno dugovečnija. Neka druga su rezultatski neizvesnija. Neka treća su decenijama građena na razlici u društvenom staležu ili religiji. Ima, pak, i onih u kojima se oba meča u sezoni igraju u istom gradu. Ili bar u istom delu države. Neki timovi dele i stadion. Čak se dešava da adresa ostane ista, ali mesto odigravanja promeni ime. 

Ovo rivalstvo nije takvo. Počelo je pre samo 60 godina. I jednog jedinog dana preko, bukvalno. Ovo je sudar timova od kojih jedan ima duplo više pobeda od drugog u međusobnim duelima. Ovo je meč ekipa koje, kada gostuju kod najvećeg rivala, moraju da pređu avionom 480 kilometara od juga do zapada Nemačke. Ili obratno. Priznaćete, nisu komšije. Ovo je susret koji po brojnim, uglavnom statističkim, parametrima možda i ne zaslužuje status derbija – mada oni koji su njegov deo baš i ne vole kada im se lepi ovaj epitet, ali istovremeno i dvoboj koji sa sobom nosi posebnu emociju. Onu, sehr gut emociju. I zato je prozvan Klasikom. Pardon, Klasikerom. Odnosno, Der Klasikerom.

Bundesliga, kakvu danas poznajemo, osnovana je u Dortmundu – do tada su se ekipe sastajale na regionalnom nivou, a u prvoj 1963/64 sezoni u njoj je nastupilo 16 timova. Među njima nije bilo, kada sada pogledamo u retrovizor, ubedljivo najdominantnije ekipe u celoj Nemačkoj pa su Bajern i Borusija, iako osnovani još 1900. odnosno 1909, zajedničku istoriju počeli da grade tek 16. oktobra 1965. godine. Bavarci su tada rivale čekali na stadionu u Grinvalder Štrase – u ulici Zelene šume, a ostaće zapisano da je baš tog oktobarskog dana, shodno godišnjem dobu, prolećnu zelenu zamenila žuto-crna jesenja boja. Gosti su slavili 2:0, a domaćinima nisu pomogli ni Zlatko Čajkovski na klupi, odnosno na terenu Gerd Miler i Franc Bekenbauer, koji pride nije iskoristio jedanaesterac. Posle vođstva od 4-1 u pobedama za ekipu iz Dortmunda nakon prvih pet duela u šampionatu malo ko je, verovatno, mogao i da zamisli da će se slika promeniti za 180 stepeni. A jeste. I to veoma brzo. Kao i u slučaju popularnog Kajzera.

U godinama koje su usledile Bajern je dominirao. I na terenu i organizaciono. Novembra 1971. slavio je sa čak 11:1, čime je potpisao najubedljiviju pobedu jednog tima u Der Klasikeru, a istovremeno i kartu Borusiji za silazak u Cvajtu. Na četiri godine. Jaz, koji je tada napravljen, delimično je saniran mnogo godina kasnije, ali je činjenica da je rupa ostala da zjapi do dana današnjih. Bavarci su strpljivo gradili kult mašinerije i imali u svojim vitrinama već 12 popularnih “salatara” pre nego što je Borusija sredinom 90-ih godina prošlog veka vezala dve šampionske titule. Tom “operacijom” sa Vestfalena rukovodio je Otmar Hicfild, koji je diplomski rad, sudbina je tako htela, položio baš na Bajernovom Olimpijskom stadionu u Minhenu, gde je u proleće 1997, preko Juventusa, odveo svoj tim do trofeja u Ligi šampiona.

Revnosni hroničari istorije ovog rivalstva zabeležili su da Borusija, dok je te sezone trasirala put do vrha Evrope, nije uspela da savlada najvećeg rivala u Bundesligi, a posebno se pamti reakcija Lotara Mateusa posle jednog duela sa Andreasom Melerom. Kao da je želeo da mu kaže da je soba za plakanje, zbog trenutne nemoći na terenu, na drugom spratu.

https://x.com/90sfootball/status/1649503273815101446 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— 90sfootball (@90sfootball) December 7, 2023

Neko će se uoči 113. prvenstvenog, a 138. Der Klasikera u svim takmičenjima, možda podsetiti da je duel ovih rivala s kraja prošlog veka najnedisciplinovaniji u istoriji Bundelige jer ga trojica igrača nisu završila na terenu, a još desetorica su dobila žute kartone. Neko sigurno ne može da zaboravi epizodu Jana Kolera s početka ovog veka u kojoj je visoki češki napadač u istom meču bio i strelac i golman Borusije, pošto je Jens Leman zbog isključenja morao ranije u svlačionicu. Za 30-ak minuta na neuobičajenoj poziciji stigao je do statusa najboljeg golmana kola u izboru renomiranog magazin “Kiker”.

Oni malo mlađi ljubitelji nemačkog fudbala pamte jedinu duplu krunu u istoriji Borusije, koju je 2012. režirao maestralni Jirgen Klop, a pogotovo se rado sećaju trijumfa u finalu DFB Pokala iz te sezone od 5:2. Navijači Bajerna su, međutim, rane zalečili vrlo brzo jer su već sledeće godine uživali u pobedi svojih ljubimaca u prvom i za sada jedinom svenemačkom finalu Lige šampiona.

Jeste Otmar Hicfild “povukao nogu” kada je klupu Borusije zamenio istom pozicijom u Bajernu, doduše posle godinu dana pauze nakon osvajanja “ušatog pehara”, ali je odlazak Marija Gecea istom stazom odmah nakon borbe za trofej na Vembliju maja 2013. potvrdio pravilo da će Bavarci u budućnosti od svog najboljeg rivala uzimati samo najbolje. Slaba je uteha žuto-crnom zidu pokazivanje poštovanja nakon postizanja gola za najvećeg protivnika.

Sledećeg leta je i Robert Levandovski krenuo već utabanim putem, ubrzo su to učinili i Mats Humels i Rafael Gereiro. Poljak je pet pogodaka u Der Klasikeru u dresu Borusije “zamenio” sa 27 u 26 utakmica za Bajern protiv svog bivšeg kluba u svim takmičenjima što ga čini ubedljivo najboljim strelcem u istoriji odmeravanja snaga ovih rivala.

Imaju Vensan Kompani i Niko Kovač i sada svoje adute u napadu, ali se čini da su oni svetlosnim godinama daleko od ovog ostvarenja. Hari Kejn je debitovao u Der Klasikeru het-trikom, ali je nakon toga “postio” u tri utakmice. Činjenica je da je ove sezone postao prvi igrač u Bundesligi koji je ikada upisao jedanaest golova u uvodnih šest kola, ali su visine na kojima je njegov prethodnik, ipak, daleko iznad. Sa druge strane, udarna igla Borusije Seru Girasi jedini gol u karijeri protiv Bajerna postigao je u dresu Štutgarta. Još čeka na prvenac u meču svih mečeva, a od početka sezone upisao se četiri puta u listu strelaca. 

Bajern je poslednji poraz u Bundesligi doživeo na Dan žena od Bohuma, dok je Borusija prethodni put ostala kratkih rukava nedelju dana kasnije u duelu sa Lajpcigom. U subotu uveče saznaćemo da li je nečiji niz prekinut.