Odluka da se završi saradnja sa Masimilijanom Alegrijem prošlog leta otvorila je put ka nekom novom Juventusu. Dinamičnom, svežem, spremnom da se vrati na velika vrata — na sam vrh italijanskog fudbala. Da se pobegne od ideologije u kojoj su rezultati često dolazili uprkos igri, a ne zahvaljujući njoj.

U tom duhu, izbor Tijaga Mote — ideološkog naslednika moderne škole, čoveka koji je od Bolonje napravio malu fudbalsku laboratoriju — delovao je logično.

Novi Juventus trebalo je da bude hrabar, okomit, dinamičan.

U teoriji, sve je to zvučalo sjajno. I način na koji je Juventus doveo pojačanja, i kako je igrao pripremne mečeve, pa čak i start sezone.

Čak i kad ne bi bio dobar rezultat — bila je neka iskra. Neka bolja igra, gledljivija, ako ništa drugo.

Ta iskra, međutim, nikada nije buknula u plamen. Zapuštena, ugašena.

Juventus je ispao iz Lige šampiona od limitiranog i povredama desetkovanog PSV-a — koji je već u narednom kolu doživeo brodolom protiv Arsenala i izgubio 7:1 na svom terenu.

Ispadanje iz Kupa Italije od Empolija, pa debakli protiv Atalante (0:4) i Fiorentine (0:3) tokom marta, potpuno su uništili i poslednje tragove poverenja u Motinu sposobnost da zaustavi sunovrat.

Sve je postalo toliko nakaradno da je Juventus uradio nešto što nikada ranije nije — smenio trenera usred sezone.

Dok je Andrea Anjeli vodio klub, tokom 13 sezona, čak i kada nije imao razumevanja sa nekim trenerom — nikada nije povukao takav potez. Međutim, ovde se već uveliko pričalo da je Mota potpuno izgubio svlačionicu.

Direktor Kristijano Đuntoli javno je pružio podršku Motinom radu posle Fiorentine. „Naravno da smo razočarani, ali uvereni smo da iz ovoga možemo izaći zajedno“, rekao je tada. „Sa Motom? Naravno.“

Ipak, reprezentativna pauza bila je savršena prilika da se preseče.

Pominjalo se ime Roberta Manćinija, koji je navodno bio blizu, ali je Džon Elkan, jedan od vlasnika, poručio da u ovoj situaciji treba neko od „Juventusove krvi i genetike“ — i na scenu je stupio Igor Tudor.

Navijači su u Torinu već uveliko pevali protiv Tijaga Mote, skandirali čak i Alegrijevo ime, ali ni Tudor nije loše rešenje — barem za finiš sezone.

Proslavljeni hrvatski fudbaler, koji je nosio dres Stare dame od 1998. do 2007. godine, osvojivši četiri titule prvaka Italije (iako su dve kasnije oduzete zbog afere Kalćopoli), jeste neko ko zna kako se diše u Torinu.

Zanimljivo, već je radio u Juventusu — kao asistent, doduše — i to u okviru još jednog neuspelog eksperimenta, kada je tim bio poveren Andrei Pirlu.

Tudor je jednom spasao Udineze ispadanja, kada ga je takođe preuzeo u martu, ali sada je ulog veći — borba za jedno od Top 4 mesta koja garantuju Ligu šampiona i ozbiljan novac.

Sa Veronom je završio deveti, a njegov Lacio je takođe igrao dobar fudbal.

Problem s Tudorom? Ni u jednom klubu nije izdržao preko 50 utakmica.

Poznat je po „strahovladi“ na treninzima, ali i po čestim sukobima s upravama.

Juventus ima gostovanja Romi, Bolonji i Laciju — sve teške utakmice i direktni dueli u borbi za Ligu šampiona.

Tudorov fudbal - Ni fino ni tiho

Ako postoji nešto što Igor Tudor nije — to je kompromisan. Njegov fudbal ne voli čekanje, ne trpi inertnost i ne priznaje alibije. Na terenu, sve je jasno: visoki presing, direktan napad, fizička dominacija. Nema mnogo ukrasa, ali ima udara. Tudor ne gradi posed — on gradi pritisak.

Baza mu je sistem sa trojicom pozadi — bilo 3-4-2-1 ili 3-4-3 — ali brojke su manje važne od principa. Glavna ideja: kontrola kroz intenzitet, ne kroz pas. Zato je i najvažniji mehanizam u njegovom fudbalu — wing-back. To nisu samo trkači, to su radne mašine: od aut linije do aut linije, u oba pravca, bez prestanka.

Kod Tudora, štoperi nisu samo „čistači“. Oni izlaze visoko, šire se gotovo do bokova i često kreću akciju kao da su zadnji vezni. U Marseju je to bilo jasno kao dan — štoperski trojac se postavljao visoko, otvarajući prostor za krila i „desetke“. Cilj: razvući, destabilizovati, pa ubosti.

U Laciju je, s druge strane, došao u sred Sarijevog 4-3-3 i polako, ali sigurno, prebacio ekipu nazad u sistem koji više odgovara njegovim principima. Bio je to tihi povratak strukturi — i što je najvažnije, disciplini.

Presing koji diše za vratom

Tudorov presing nije zonski — on ide na čoveka. I to često vrlo visoko. Njegovi timovi pokušavaju da uguše protivnika još na njegovoj polovini, da isprovociraju grešku, pa kroz 2–3 dodavanja dođu do šanse. Ovaj stil, naravno, zahteva brutalnu fizičku pripremu i psihološku čvrstinu.

Zato kod Tudora nema „imena“. Ako ne trčiš — ne igraš. Pitajte Pajea u Marseju, koji je zbog lenjosti ispao iz tima. Tudor ne gradi hijerarhije — gradi mentalitet.

U napadu: sve vertikalno

Dok se Sari bavio milimetarskim pozicioniranjem i „triangulacijama“, Tudor jednostavno želi da loptu gurne napred — brzo i direktno. Vertikalni pas, utrčavanje iza linije, završnica. U njegovom fudbalu se ne „drži“ lopta — ona se juri.

U tom smislu, Juventus mu je potencijalno najjače oružje dosad. Ima štopere koji mogu da iznesu loptu,  ima fizički jake veziste  ima široke radilice (Kambijaco, Vea), ali i igrače između linija . A špic kao što je Vlahović? Savrršrna meta ali u 16 metara, a ne da se spušta kao kod Mote.

Juventus kao poligon za Tudorov fudbalski rat

Od marta 2025, Tudor ima priliku da u Torinu napravi nešto više od vatrogasne misije. Ako mu daju prostor i vreme — a znamo da to nije baš Juveov običaj — ovaj tim bi mogao postati mehanizam visokog intenziteta koji melje, a ne pita.

Jer kad Tudor sklopi sve kockice, njegovi timovi izgledaju kao da igraju pod pritiskom plime — samo što su oni ta plima.