Partizanova lijeva krila i neispunjena očekivanja

Raspucao se Ibrahim Zubairu na startu sezone. Partizan je dobio raspoloženog krilnog napadača, Saša Ilić opciju više, i sigurno je da svakoga raduje forma igrača koji je prošle sezone bio na "neuspešnoj" pozajmici u Turskoj. Možda očekivano ili ne, Zubairu u Humskoj sada ima ulogu i njegov značaj, ako nastavi ovako, mogao bi biti još veći na duže staze. Neki mu zameraju da ga nema previše u igri, odnosno da bez lopte nije previše konkurentan, ali on uzvraća golovima, a to je ono što se piše. Za sada ih ima tri kraj svog imena. I možda bi Saša Ilić želeo još nekog bočnog igrača ili ofanzivnog vezistu, ono što mu za sada pruža Zubairu je više nego pristojno.

Svakako, dobre igre ovog momka pamtimo iz njegove prve sezone u crno belom dresu, nakon dolaska iz Jedinstva sa Uba. Bio je možda i najkonkretniji igrač "Parnog valjka" u sezoni 24/25 sa devet golova u Superligi. Ima Ilić na bokovima Dembu Seka, Nemanju Trifunovića, novajliju Čaku Traorea i Bogdana Kostića. Dosta je tu talenta i potencijala, a Zubairu je za sada najkonkretniji. Ipak, ovo nije tekst o aktuelnim igračima Partizana, već o momcima koji su nekada bili tu, mnogo obećavali, a sve ih veže mesto na terenu, odnosno pozicija.

Pre petnaestak dana, u kvalifikacijama za Ligu konferencija, sastali su se crnogorski Petrovac i litvanski Žalgiris. Uspešniji je bio tim sa severa Evrope, a ljudima iz ovog regiona upalo je u oči ime Nemanje Mihajlovića. Lako će ga se setiti navijači Partizana. Momak koji sada već ima 30 godina nekoliko sezona je član zelenog kluba iz Viljnusa. A baš je u revanšu sa Petrovcem podsetio na stare dane iz Humske. Ušao je sa leve strane, namestio se na šut, potom desnom nogom pogodio ugao protivničkog gola. Pogodak tako karakterističan za moderna krila koja igraju suprotnom nogom u odnosu na stranu sa koje napadaju. A Mihajlović je nekada bio prototip modernog krila, samo što nikada nije do kraja iscrpeo svoj potencijal. I sada, godinama kasnije, daleko od ozbiljne scene, daleko od očiju srpske fudbalske javnosti, zarađuje svoj sportski hleb.

Nemanja Mihajlović deo je poslednje generacije Partizana koja je uzela titulu srpskog šampiona davnog leta 2017. godine. Te sezone poslednji put je osvojena dupla kruna. Nakon toga počela je i dalje aktuelna dominacija Crvene zvezde. Posle šampionske sezone, Partizan je lepo unovčio Mihajlovića. Od Herenvena je stiglo skoro dva miliona evra, a uz današnju inflaciju to bi 2026. godine bilo znatno više. Iako je na papiru delovalo da je napravio najbolji mogući potez, da je holandska liga idealna za takvog znalca, Mihajlović nikada nije zablistao. Čekali su ga neko vreme u Herenvenu, a kada nisu dobili ono što su hteli, došlo je do rastanka i bio je to početak lutanja bez kraja. Poljska, Turska i na kraju povratak u Srbiju, u subotički Spartak. Međutim, bilo je to daleko od nekadašnjeg nivoa. Jednostavno deluje da je njegov zenit bio u Partizanu, u ranoj fazi karijere. Sve nakon toga bilo je stagniranje i pad forme.

Ipak, deluje da je Litvanija konačno prava destinacija za njega. Igra u Žalgirisu treću sezonu, postao je šampion te države, osvajač kupa, a evo daje i golove u Evropi. U Litvaniji nema mnogo pritiska, fudbal nije najvažniji sport, a sigurno je lepo mesto za život. Mihajlović ni danas nije previše star, ima još nekoliko sezona u nogama, ali je utisak da je sa tri decenije, u odnosu na talenat i potencijal, sada trebalo da bude na mnogo većem nivou. Gol Petrovcu ostaje kao podsetnik da u njegovim nogama i dalje ima klase kojom je plenio srpskim terenima.

Drugi junak priče o neostvarenom potencijalu nekadašnjih Partizanovih krila je Filip Stevanović. Mada je on dosta mlađi od Mihajlovića, ali u neku ruku bio je njegov naslednik po poziciji. Stevanović će u septembru napuniti 24 godine, ali je već prošao možda i previše u karijeri. Uglavnom, godinama kuburi sa minutažom, a ni povrede ga nisu zaobišle. Ovih dana po društvenim mrežama kružila je informacija da Filip Stevanović nema klub, odnosno da je slobodan u izboru nove sredine, pošto je završio saradnju sa belgijskim Lomelom. I možda je tako i najbolje, jer se u tom klubu nije naigrao tokom dve sezone, a doživeo je i tešku povredu kolena. Tokom prethodne sezone u belgijskoj drugoj ligi odigrao je samo jedan meč, sezonu ranije deset. Ali je zbog kolena odsustvovao od marta 2025. do aprila ove godine. Zato je i veliko pitanje u kakvom je fizičkom stanju, koliko može i šta bi za njega sada bio najbolji izbor. Da li je vreme za povratak u srpski fudbal ili neku manje zahtevnu ligu kako bi se vratio u ritam.

Stevanović je svojevremeno promovisan u prvotimca Partizana sa 16 godina. Postao je najmlađi strelac kluba u međunarodnim takmičenjima kada je dao gol velškom Konahu. Stevanović je bio Partizanova "zlatna koka" nakon takvih partija i znalo se da će biti mnogo skuplji od Mihajlovića. Na kraju je došla Siti grupa i istresla na sto osam miliona i uzela crno belog talenta. A znamo svi kako posluje Siti grupa i koliko je mali broj onih koji prođu filter do seniorske ekipe "građana". Uglavnom, pozajmice kroje karijere tih mladih momaka i slično je bilo sa Stevanovićem, samo što se on u tom procesu izgubio. Zanimljivo, baš kao i Mihajlović, igrao je za Herenven i nije bio mnogo uspešniji od svog sunarodnika.

Stevanovića je put iz Holandije vodio u portugalsku Santa Klaru, holandski Valvajk i na kraju u belgijski Lomel. Nekadašnja nada srpskog fudbala nije jedini koji nije uspeo da prođe filter Siti grupe. Sličan tretman imao je i Slobodan Tedić, koji je u jednom momentu odlučio da se vrati kući, u Čukarički, gde je oživeo karijeru i sve to naplatio transferom u ruski Akron. Možda je i za Stevanovića vreme da se vrati kući, u Srbiju, i proba ispočetka. I dalje je mlad i najbolje godine bi mogle tek da dođu, iako i za njega važi, kao i za Mihajlovića, da je prerano ušao u zenit forme, a potom brzo pregoreo.

Još jedan sličan fudbaler pojavio se u liku i delu Nemanje Jovića. Kako sada daleko zvuči "Jović u dresu Partizana", a bilo je praktično juče. Jović je vršnjak sa Stevanovićem, nešto je kasnije dobio šansu, ali je bio odličan. Od pobrojane trojice, Nemanja Jović je jedini zaigrao za seniorsku reprezentaciju Srbije. Ali njegova karijera nakon Humske nije bila naročito uspešna. Samo što je Jović, za razliku od Mihajlovića i Stevanovića, olakšao klupsku kasu, a ne napunio. Svaki navijač Partizana setiće se sage oko Jovićeve tužbe i potraživanja od skoro milion evra. Sve je to simbolizovalo tadašnje izuzetno loše administrativno stanje u crno belom klubu.

Jović je nakon raskida sa Partizanom našao "posao" u Portugalu, u dresu Eštorila, ali ga je brzo zamenio arapskim bojama, jer je potpisao za Kalbu iz Emirata, gde i danas igra. Jović se od sve trojice najbolje kotira na tržištu, ali otkad je napustio Beograd, makar po učinku, nije ni senka nekadašnjeg igrača.

Tri fudbalera, tri leva krila, tri karijere sa velikim očekivanjima koje su stale nakon odlaska iz Beograda.