Nije lako biti Mirko Ivanić

Zvezda u Evropi i Zvezda u Superligi. Otkako je Albert Rijera postao trener, a vodio je ekipu u četiri utakmice, sistem za Viktoriju Plzenj i domaću ligu bio je različit, baš kao i igrači koje je koristio. I nije to izmišljanje neke tople vode, zna se šta su Zvezdini prioriteti tokom leta, pa su slične stvari radili Dejan Stanković i Vladan Milojević. Crveno-beli su jednostavno toliko bili nadmoćni na domaćoj sceni poslednjih godina da su mogli da rotiraju do iznemoglosti, forsiraju mlade igrače, bilduju minutažu onima kojih najčešće nema u Evropi ili, npr. večitom derbiju.

Tako je i Rijera postupio, Čukarički i Zemun odrađeni su u laganom ritmu, s izmešanim kartama, rotacijama, a opet uz dominaciju i jasnu poruku svim rivalima u Srbiji da, koliko god klub tresla evropska kriza, u okvirima matične države ipak se pitaju za sve, ma u kakvom sastavu izašli. Jer Zvezda ima više od 20 igrača koji u svakom momentu mogu da iznesu teret meča Superlige. Rijera gura i mlade nade, Striku, Gaštarova i Šarića. Sve je to logično u momentima opšte dominacije.

Ipak, tokom svih ovih sezona, a potvrdilo se i u meču sa Zemunom, jedan čovek je esencija Crvene zvezde. Bez njega sve teže ide, kada ga nema, Zvezdi fali duša, kao da je ekipa, ma ko je činio, srasla sa tim momkom. U pitanju je, naravno, Mirko Ivanić. Zvezdin vezista protiv Zemuna je glumio napadača kada je ušao sa klupe. Zamenio je Kataija. Crveno-beli su bili bez devetke, jer je Enem otišao u Italiju, Duarte kući u Brazil, Arnautović je presedeo na klupi umoran od Plzenja, mada je i pitanje da li bi uopšte trebalo da igra i dobije šansu nakon svega što (ni)je uradio u važnim evropskim mečevima. I da je dao pet golova Zemunu, ne bi mu to ništa značilo.

Zato je na scenu stupio Mirko Ivanić, Zvezdina talija svih ovih godina. I opet se, nakon još jednog leta i milionskih transfera, može zaključiti sledeće. Koliko god novca Zvezda dala na dovođenje inostranih fudbalera i koliko god to bila velika ili poznata fudbalska imena sa više ili manje dokazanim karijerama, apsolutno niko ne uspeva da nadmaši uticaj aktuelnog Zvezdinog kapitena. Mirko Ivanić je i ove sezone najbolji igrač Crvene zvezde, baš kao što je to bio i prethodnih. Eto, morao je i protiv Zemuna da uđe i reši utakmicu, onda kada je bilo planirano da odmori. I u tom pozicioniranju Ivanića kao glavnog i najboljeg igrača kluba vidi se jedan veliki problem skautinga i generalno sportskog sektora Crvene zvezde.

Kako je vreme odmicalo, a Ivanić u beogradskom klubu od početnog problema postao jedan od glavnih igrača, kasnije i lider, isto tako je davno došlo vreme da Ivanić opet bude jedan od važnijih, a ne najvažniji igrač kluba, u fudbalskom smislu, odnosno po uticaju na igru. Kada trošite milione na strance i navodno dobro skautirane fudbalere, logično je bilo da se za sve ove godine pojavi neko ko bi na duže staze mogao biti uticajniji na Zvezdin evropski put od Mirka Ivanića. Nije Mirko loš fudbaler, baš suprotno, jedan je od najboljih koje je ovaj region video poslednjih desetak ili dvadeset godina. Lak na nogama, vidi sve, ima pas, završnicu, asistira, daje golove, u međuvremenu je postao kapiten. Niko za Ivanića nikada nije rekao lošu reč, a uvek ga je pratilo ono „mirni momak“ iz Bačkog Jarka.

Ivanić je u idealnoj situaciji trebalo da bude igrač koji će da usmerava skupo plaćena pojačanja, a ne da umesto njih preuzima sve konce igre i vuče protiv svih rivala. Zvezda želi Ligu šampiona, a za to su potrebna prava pojačanja, momci koji će da prave razliku, a ne da gledaju Mirka i Kataija kako rade taj posao za njih. Rijerina poslednja izjava da stranac koji dolazi negde, pa i u Zvezdu i Srbiju, mora biti mnogo bolji igrač od domaćih koji su već na raspolaganju dosta govori. U ovom momentu, ali i prethodnih godina, teško je reći da je neko bio bolji fudbaler od Mirka Ivanića.

Ivanić nije premijerligaški fudbaler, nije ni nivo koji će da pravi konstantnu razliku u Ligi šampiona, ali jeste igrač koji je mogao da igra u Ligama petice, ne za one najjače klubove, ali za neku Osasunu, Espanjol, Brest, Đenovu, Udineze, Augzburg jeste sigurno. Ali svih ovih godina bio je u Zvezdi, počevši od zime 2019. Ako mu je start u Ljutice Bogdana bio težak, onda je sve ono što je radio u periodu posle korona virusa čista fudbalska poezija. Ali i tu postoje neke granice i ograničenja. Nisu ni svi pesnici isti. Neko je izračunao da je za mandata aktuelne uprave Zvezde, a to je negde od 2014, dovedeno skoro 150 fudbalera, ili bolje reći prošlo ih je toliko kroz klub. Ivanić je možda i najbolji ulov kada se sve sabere.

Da pitate „prosečnog“ Deliju ko su stranci koji su ostavili najveći pečat poslednjih 10 godina, svi bi kao iz topa rekli imena Marka Marina, Gelora Kange, In Hvang Boema, Mičela Donalda, Ričmonda Boaćija, Bukarija iz prvog mandata, Dragovića, Krunića i Degeneka koji su „domaći“ stranci, pa sve do sada Mateusa, Tiknizjana i Seola. Možda bi još neko našao mesto pod suncem kod navijača Zvezde, ali ono na vrhu je rezervisano za Mirka Ivanića, koji je svakog leta isplivao kao glavni igrač uprkos velikom broju novajlija. I nije Mirko sam na tom pijedestalu, tu je pored njega i Aleksandar Katai, kojeg su treneri odlučili da uglavnom sklanjaju iz evropskih mečeva, a koriste u Superligi. Ova dvojica su, obrni-okreni, najbolji igrači Zvezde poslednjih 10 godina.

I kako se došlo do toga da Zvezda igra ako igraju njih dvojica i da od toga sve zavisi. Zanimljivo je, s obzirom na pozicije koje pokrivaju, koliko je Zvezda poslednjih pet, šest godina dovela krilnih napadača i ofanzivnih vezista. Posebno su zanimljivi bočni fudbaleri. Bukari ovog leta nije ni blizu onog igrača koji je na Etihadu bežao odbrani Sitija i svojom brzinom mučio sve rivale. Iako su najavljeni kao pojačanja, Kristijan Balov i Loizos Loizu nisu dobili previše šanse, pogotovo ne Balov. A prethodnih sezona mogli bi da se setimo Šavija Babike, Pume Rodrigeza, skupog Silasa, pa da se vratimo sve do čuvenog Radživa Van la Pare. Pojedini su ostavili takav utisak da je to što su oni uradili mogao da uradi prosečan igrač iz beogradske zone koji fudbal igra usputno kao relaksaciju od životnih obaveza.

Tako je Zvezda, recimo, došla u situaciju da na pozicijama gde je dovodila strance sa velikim platama lansira svoju decu koja su kasnije punila kasu. Recimo, Vasilije Kostov je prošle godine uradio više nego zbirno veliki broj igrača koji je kročio na „Rajko Mitić“ pod oreolom velikog pojačanja. I nije to jedini primer. Međutim, život u Beogradu sa skoro milion ili pola miliona evra godišnje zvuči kao idealan scenario. Zvezda je postala klub u koji se rado dolazi, prestiž, titule, Evropa. Međutim, mnogi su na tom putu propustili šansu na terenu i nekako, kao po pravilu, vraćali ključeve igre u ruke Mirka Ivanića i Aleksandra Kataija. Nije ni njima lako, sto puta je izrečeno i napisano da, ako Zvezda želi stalno da bude u elitnom društvu, mora napraviti „upgrade“ osovine Ivanić - Katai. Em što ulaze u ozbiljnije godine, em što su već odradili dosta i digli Zvezdu do ozbiljnog nivoa. Sada je potrebno biti još bolji, a njih dvojica su prošla zenit.

Šta god se desi za desetak godina, ovaj period uspona Crvene zvezde pamtiće se po igrama Mirka Ivanića i Aleksandra Kataija. Uspeli su da budu konstante, zaštitni likovi kluba koji je evoluirao i došao do najveće scene, ali na njoj ne uspeva da opstane jer nedostaje još jedan ozbiljan korak. Do tada, plesaće Mirko ove sezone sigurno u Ligi konferencija, za to takmičenje ima i te kako kvalitet kojim će praviti razliku. Možda treće po rangu UEFA takmičenje otvori beogradskom klubu novu perspektivu, neće biti lukrativno iskustvo kao Liga šampiona, ali da će Zvezda biti konkurentna do kraja, hoće. Možda ovo bude sezona u kojoj će se ići do kraja, ne postoji rival u Ligi konferencija sa kojim Zvezda ne može da se nosi, pogotovo u dva meča. Mirko će ove jeseni umesto u duele sa najvećim evropskim rivalima povesti Zvezdu na megdan Inter Eskaldesu, Iberiji, ali i Kopenhagenu, Trabzonu, Luganu. I ako opet bude najbolji, zaslužio je da mu uprava za naredno leto omogući dolazak kvalitetnijih saigrača koji će mu malo skinuti teret s leđa.