Kad te neko ubedi da možeš...

Ne volim psihologiju. Mislim, ne razumem je u potpunosti. Teško mi je da razumem kako nešto što ne možeš da dotakneš niti da vidiš, može toliko da utiče na čoveka. To nešto, što samo možeš da osetiš ili „osetiš“ – još mi nije jasno – a ono te okrene za 180 stepeni. Neko tamo ti kaže da si dobar u nečemu i ti mu poveruješ. I budeš dobar. A dok ti nije rekao, bio si dobar, ali kao da to nisi znao. I, samim tim, nisi ni mogao da budeš dobar.

Zamršeno, majke mi... Pa, nije Albert Rijera za tri dana mogao da nauči Timija Maks Elšnika kako da pronađe rupu u zidu ispred šesnaesterca rivala niti kako da centrira levom nogom. Nije bilo šanse da za tako kratak period nauči Radeta Krunića kako da iznese loptu iz poslednje linije i sa lakoćom je, milimetarski precizno, preda ofanzivnijim saigračima. Ma, nije mogao ni da pomisli, a kamoli da nauči Mirka Ivanića kako da dva puta pobegne nesrećnom Prebslu i sačeka krucijalno dodavanje na najboljem mogućem mestu, ispred direktnog čuvara.

On ih je samo ubedio da to mogu, jer oni su sve to znali i ranije. I kod Dejana Stankovića i kod Vladana Milojevića. Znali su i kod Miloša Milojevića. Ma, znali su i pre nego što su se sreli sa bilo kim od njih trojice. I mnogo puta su to, za vreme njihovih mandata, i demonstrirali, ali sinoć su baš bili namešteni kako bi trebalo. Zato što im je jedan čovek – Španac po rođenju, a optimista po verovanju – tri dana pričao da to mogu. I nije se zaustavio dok sami sebi to nisu priznali.

Jeste, gledali su oni i razne snimke. Sam je rekao da je sa svim fudbalerima imao tri video sastanka na kojima ih je bombardovao informacijama. Nešto im je, sigurno, demonstrirao ili bar probao i na travi, na treningu, ali jedan od njih je sinoć, posle pobede Crvene zvezde od 3:0 nad Viktorijom iz Plzenja u prvom meču plej-ofa kvalifikacija Lige Evrope, pogodio u metu rečima: „Ubedio nas je da možemo da poletimo.“ Šah-mat. Psihologija je, ipak, čudo.

Nije Albert Rijera sa sobom doneo čarobni štapić, ali jeste pozitivnu energiju koju je ubacio u pukotine tima nastale lošim izdanjima u utakmicama sa Hapoelom iz Ber Ševe u trećoj rundi kvalifikacija za Ligu šampiona. Zamaskirao je te rupe samopouzdanjem, koje je igračima dodatno poraslo već na zagrevanju dok su ga imali na glavnom stadionu. Tamo gde crveno-beli nisu vršili poslednje pripreme za meč skoro 40 punih godina.

Već tada, skoro sat vremena pre početka utakmice, uspostavljena je plodonosna veza sa gledaocima. Iako je to predjelo u tropskoj avgustovskoj noći moralo biti prilično toplo, nikome nije bilo bljutavo. Naprotiv, svi su ga – i igrači i navijači – sa zadovoljstvom izgustirali pre nego što je stiglo glavno jelo.

A ono je kasnilo na početku, dobrih 15-ak minuta. Bilo je hladno i bezukusno, ali je posle pauze za dobar gutljaj hladnog pića dobilo pravu radnu temperaturu. U suštini je to značilo da se kvadrat na sredini terena pretvorio u romb, a u praksi da su ga svi prisutni na stadionu „Rajko Mitić“ smazali do poslednje mrve.

Kapiten ih je vodio od stola do stola i pokazivao najrazličitije specijalitete iz španske kuhinje, koja je za ovu priliku imala pregršt balkanskih sastojaka. Na kraju je Magiko poslužio dezert pa su se svi sladili. Sada prilično veruju i u to da će za sedam dana – kada se posao obavi do kraja – moći da se počaste i plzenjskim pivom. U znak plasmana u drugi evropski razred.

Crvena zvezda - Viktoria Plzen 3:0 | UEFA Europa League (Kvalifikacije) | 20. avgust 2026. Watch on YouTube

Rijera je promenio, mada je realno to više uradilo klupsko rukovodstvo, četvoricu startera u odnosu na Stankovićevu poslednju pesmu, koja je bila sve samo ne labudova. Nair Tiknizjan je već zadužio opremu Olimpijakosa, Bruno Duarte bi možda već za vikend mogao da obuče dres Vasko da Game, na izlaznim vratima je i Strahinja Eraković, dok je Džej Enem priliku čekao na klupi. I dočekao je da pomogne u stavljanju jagode na šlag.

Od sedmorice istovetnih članova startne postave, samo su dvojica bili na istim pozicijama – golman Mateus i desno krilo Osman Bukari. Svi preostali – Seol, Lukasen, Elšnik, Krunić i Kostov – imali su drugačije zadatke. Neko manje, a neko Boga mi prilično više. I sada je lako, posle ubedljive pobede, reći da su svi položili. Čak i najmlađi među njima, iako je bio na granici. Donjoj, razume se.

Novajlije Veljković, Ivanić, Čam i Arnautović ponudili su sve što ovaj tim nije imao sedam dana ranije. Glad za pobedom, glad za uspehom, glad za povratkom na pobednički put. Navijačka armija je to prepoznala i zato je od toplotnog bio jači trostruki udar Zvezdinih najboljih pojedinaca poslednjih godina.

I baš to treba naglasiti. Da je Zvezda poslednjih godina imala i uspone i padove, kao što će ih imati i u periodu koji dolazi. Da Zvezda nije rođena sinoć u režiji španskog stručnjaka koji joj je, nepobitna je činjenica, udahnuo novi život.

Sve ovo sa najboljom namerom. Znate ono, u dobru se ne ponesi... Važno je da svi od reda u crveno-belom, posle prospavane noći, nastave da dokazuju sebi da su s potpunim pravom deo evropske jeseni već deset godina zaredom. I da će sa novim dirigentom, nadamo se, samo napraviti još jedan korak napred. Korak koji je nedostajao u prošlim sezonama.

Rijera je produkt španske škole, ali njenog isturenog odeljenja. Igračku karijeru je uglavnom, a trenersku isključivo gradio van domovine. „Brak“ sa Crvenom zvezdom mogao bi da bude od obostrane koristi, a prvi set na snimanju pokazao je da se sprema ozbiljan blokbaster za čiju će se svaku narednu premijernu epizodu tražiti karta više. Živi bili pa videli.