Ognjen Ožegović i transfer period - najbolji drugovi

Uloga medija je da budu savest jednog društva. Da istražuju, pitaju, analiziraju i ponude javnom mnjenju sveobuhvatnu sliku nekog događaja.

Mediji, u 21. vijeku, nisu izbegli globalizaciju i instant kulturu koja zadovoljava javnost u kratkom vremenu i otvara glad i žeđ za novim informacijama.

Prethodnih dana, po društvenim mrežama, ali i portalima u regionu, tema je bio Aleksa Radanov, novi košarkaš Partizana, a nekadašnji igrač Crvene Zvezde. Sve je otišlo do toga da je i sam igrač morao da razjašnjava za koga navija i kako se osjeća u novom dresu.

Sve je to normalno kada dođe do transfera, direktnim ili zaobilaznim putem, između večitih beogradskih rivala. Iako je energija mnogo veća kada se dešava fudbalska promena adrese, jasno je da nije prijatno ni u košarci.

A u moru dešavanja, sportskih i društvenih, nekako stidljivo u medijima provijala je informacija da je nekadašnji fudbaler Partizana, ali i Crvene Zvezde, Ognjen Ožegović potpisao za novi klub, 19. u karijeri, grčki Levadijakos.

Baš kao danas Radanov, pre osam i po godina, Ožegović je bio glavna tema prilikom potpisivanja ugovora sa Partizanom. Pomalo neočekivano, u Humskoj je odjeknula bomba kada je najavljeno predstavljanje novog pojačanja koje bi trebalo da zamjeni Uroša Đurđevića.

Iako je imao spakovane kofere i dogovoren transfer u Amkar, Ožegović je ispred Perma stavio Beograd i potpisao ugovor za crno-belima.

U tom momentu, Partizan je aktivno tražio špica koji će nadomestiti odlazak izuzetno raspucanog Đurđevića, koji je sezonu ranije bio izuzetan, u tandemu sa Leonardom.

Pošto je bilo logično da takve igre naplati vani, otvorilo se mesto nove devetke. Među mnogim kandidatima iskočilo je ime Ognjena Ožegovića, tada igrača Čukaričkog sa takođe odličnim statističkim kolonama kraj imena.

Pres konferencija na kojoj je predstavljen tada protekla je u znaku sportskog direktora, Ivice Ilieva. Rukovodilac crno-belih je izgovorio jednu rečenicu koja je kasnije postala izuzetno rabljena u raznim situacijama "Za ovog dečka ja garantujem".

Navodio je primere Vladimira Stojkovića, ali upravo i Uroša Đurđevića, te da neće dozvoliti da se to spočitava Ožegoviću, koji je i sam tog dana morao da kaže koji mu je bio prvi klub u karijeri, na šta je kratko odgovorio "Partizan".

Obećavao je Ilijev velike stvari, a ispostavilo se da će baš tog leta, sa Vladanom Milojevićem krenuti nova era Crvene Zvezde i dominacija nad večnim rivalom.

Mnogo vode proteklo je od tada, menjali su se sportski direktori i igrači u Partizanu, nije prekinuta dominacija Zvezde, a nije ni Ožegović ponovio partije Đurđevića i Leonarda, ali jeste napravio više nego dobru karijeru.

Kada mu se pogleda stranica na Wikipediji ili za fudbal specijalizovanim sajtovima, Ožegovićev put podseća na Andriju Kaluđerovića, samo što je Ognjen, mora se priznati, igrao u boljim klubovima i na većem nivou.

A njegov novi klub, Levadijakos ove sezone igra odlično. Trenutno su 4. na tabeli i borba za Evropu deluje kao realna priča.

Ožegović je promenio boje kluba, ali ne i državu. I dosadašnji dio sezone proveo je u Grčkoj, nastupajući za Atromitos u čijoj opremi je postigao dva gola. U novom klubu zadužio je broj 45, a sačekala ga je ozbiljna konkurencija u vidu Slovenca Saše Ožbolta koji redovno trese mreže.

Gde god da je igrao tokom karijere, Ožegović je imao pristojnu minutažu i solidan učinak.

Iako je često menjao klubove, igrao u više država, iz svega viđenog do sada, Ožegoviću, može se zaključiti, najviše prija grčki fudbal, jer već određeno vreme igra u zemlji nekadašnjeg šampiona Evrope i što je za špica najbitnije, postiže golove.

Nekadašnjem mladom reprezentativcu Srbije Levadijakos je četvrti klub u Grčkoj. Prvo je igrao sa Volos, pa Kifisiju, potom Atromitos. Igrao je za dva najveća kluba u matičnoj državi, a mogao je da zaigra i za jedan od najvećih u Grčkoj.

Nakon odlične sezone u Kifisiji, Ožegović je, pisalo se po medijima, pregovarao sa Paokom. Bio je navodno blizu transfera u Solun, ali se nije realizovalo. To je jedna od ključnih tački njegove karijere. Umesto u Solun, Ožegović je otišao u Nižnji Novgorod.

Dakle, nije samo promenio klub, već i državu. Rusija je bila naredna stanica, ali ne prvi put u karijeri, jer je ranije nastupao za Arsenal iz Tule.

Tačka spajanja Ožegovića i Nižnjeg bio je Partizan. To jest, to je zajednički sadržalac njegove i karijere tadašnjeg trenera kluba, Saše Ilića. Saradnja Ilića i Ožegovića nije trajala mnogo, jer je nekadašnji kapiten tima iz Humske napustio klupu 10ak utakmica nakon dolaska sunarodnika.

Nije to mnogo uticalo na status srpskog napadača jer je igrao i kod narednog trenera, Viktora Gončarenka. Ipak, i Ožegović je brzo digao sidro.

Kad smo već kod Nižnjeg Novgoroda, u pitanju je grad koji neodoljivo podseća na Beograd, dovoljno je samo pogledati na Google Maps-u.

Saradnja Ilića i Ožegovića mogla je dobiti i drugi deo, odnosno nastavak, u Azerbejdžanu. Kada je Ilić preuzeo kormilo u tamošnjem Sumgajitu, jedna od ideja bila je da dovede upravo bivšeg pulena iz Novgoroda.

Iako Ožegovića kroz karijeru prati "bivši igrač Partizana i Crvene Zvezde" jedan period ili jedan meč u karijeri pamtiće uvek.

Kao fudbaler Vojvodine, Ožegović je 2015. godine igrao u kvalifikacijama za Ligu Evrope i bio dio nestvarne pobede Novosađana nad Sampdorijom 4:0 i to na sred Marasija. A učinak junaka ovog teksta je bio enorman. Dva gola i asistencija protiv ekipe iz Serije A.

Na klupi tima iz Đenove bio je Valter Zenga, a u polju Anđelo Palombo, Nenad Krstičić, napadači Eder i Mjuriel. Vošu je kao trener predvodio Zlatomir Zagorčić, a osim Ožegovića igrali su i Mirko Ivanić, Radovan Pankov, Stanisavljević, Puškarić.

Zlatne godine srpskog omladinskog reprezentativnog fudbala desile su se u periodu 2013-2015.

Srbija je postala prvak Evrope u Litvaniji, a dve godine kasnije, šampion sveta na Novom Zelandu. Ognjen Ožegović bio je deo generacije igrača koji su sa Ljubinkom Drulovićem osvojili evropski tron.

U napadačkoj liniji glavnu reč je imao Aleksandar Mitrović, tu su se opet prepletale sudbine Ožegovića i Đurđevića, a opcija je bio i Aleksandar Čavrić. Jedan dio te generacije, igrači rođeni nakon 1.1.1995. kasnije je došao do svjetskog vrha. Sergej Milinković Savić, Predrag Rajković, Nemanja Maksimović, Miloš Veljković.

Ognjen Ožegović nije najbolji napadač svoje generacije, ali jeste jedan od interesantnijih. Jer nije lako biti globtroter u svetu fudbala. A Ognjenu je "tek" 32. godina. Verovatno da će do kraja igračke karijere prebaciti broj 20, ali bi i njemu možda bio interes da se skrasi negde na duže, a zašto ne baš u Levadijakosu.