Pare i fudbal, region nikad bogatiji

Koliko je danas isplativo biti fudbaler na prostorima EX-YU? Čini se da nikad bolje ili profitabilnije nije bilo igrati profesionalno u regionu. Svedočimo tome redovno, makar kroz objavljivanje plata igrača, što je učestalo u poslednje vreme, pa se javno govori o milionskim ugovorima koje pojedini fudbaleri imaju u Crvenoj zvezdi ili Dinamu iz Zagreba. Sume su velike, za obično građanstvo nestvarne, ali fudbal je odavno postao biznis i jedna od najprofitabilnijih industrija.

A da li pare diktiraju rezultat? Da, u većini slučajeva to je odgovor. Baš ovih dana, zbog manjka para, došlo je do razlaza Nenada Lalatovića i Novog Pazara. Ljubav kakva se retko viđa pukla je zbog nemogućnosti kluba da obezbedi veće plate za igrače i stručni štab. Lalatović smatra da klub mora imati makar pet igrača sa 10 hiljada evra mesečno i da im se na ruke da makar 30% odmah. Iskreno, precizno i jasno. Kao što Lalat uvek radi.

E sad, zamislite život sa 10 hiljada mesečno u Novom Pazaru... Kako bilo, ove sezone dosta se pričalo o platama u Partizanu. Zbog finansijske krize u kojoj se klub nalazi, godišnji plafon za platu jednog igrača je 150 hiljada. Ili oko 12 hiljada mesečno. Sa te tačke gledišta, premalo za takav klub i ambicije, s obzirom na budžet kojim raspolaže konkurencija. Sa situacijom na tržištu kakva je danas, Partizan sa 12 hiljada mesečno može da igra jedino na kartu ljubavi prema klubu. Ili na mladost. I dok se to ne promeni, dok klub ne bude imao više novca, teško da će biti ozbiljniji konkurent večitom rivalu.

I zaista, da li je stvarno došlo vreme da rezultate kluba diktira uglavnom finansijsko stanje, odnosno sposobnost kluba da novcem privoli igrača da potpiše ugovor? Igranje u Srbiji, prema razmišljanjima ljudi koji od njega žive, nikad nije bilo lepše. Gotovo svi superligaški klubovi imaju više nego pristojne uslove za igrače. Ili da parafraziramo pojedine izjave... Danas se u Srbiji kao pravi igrači osećaju svi, a ne samo pojedini iz top klubova. Igrati za 5, 7 ili 10 hiljada u Srbiji sigurno je lepše nego za dve ili tri hiljade više u osrednjem kazahstanskom ili uzbekistanskom klubu. Ili u Indoneziji, na Tajlandu. Tržišta zbog kojih su nekad srpski klubovi gubili kredibilitet kod igrača danas su izjednačena. Jer, zašto ne bi igrao kući za 10 prosečnih plata u državi, ako već nisi talenat za top lige ili neki enormni ugovor u Aziji?

Neki sličan princip mogli bi da primenimo i na najjače klubove. Zašto bi, recimo, u jeku karijere, a neka to bude koju sezonu ranije, Mirko Ivanić išao u neki klub iz donjeg dela Bundeslige, ako je u Zvezdi kapiten, kući je sa porodicom i ima verovatno ne manja primanja od onih koje bi imao u nekom Kelnu, Majncu ili Verderu? Novac je srpskom fudbalu doneo dosta. Da se zadržimo na Zvezdi. Da nije bilo investiranja, ne bi došao ni Aleksandar Dragović, ni Rade Krunić, a ni Marko Arnautović. A setimo se samo situacije od pre desetak godina, kada je Zvezda grcala u problemima, a i generalno nije bilo ovoliko novca u srpskom fudbalu. Novac je učinio fudbal boljim u ovom regionu. I nije to ništa sporno ni čudno. Samo što se na ovim prostorima promenila percepcija o „življenju” od fudbala. Stranci koji su nekada koristili regionalne lige kao odskočnu dasku ka nekom boljem ugovoru danas dolaze u Srbiju, Hrvatsku, BiH i Crnu Goru da zarade novac.

Zanimljiva priča vezuje se ove sezone za Rudar iz Prijedora, koji je predstavio pravu legiju stranaca, i to iz Španije. U pitanju su momci koji su mahom igrali niže lige i tokom karijere nastupali za klubove iz Andore. Jedan od njih je tokom medijskog nastupa, na pitanje zašto ih je toliko došlo u Rudar i BiH, kazao: „Jer ovde može da se zaradi.” To je jedan od najboljih primera finansijske evolucije regiona. Ok, nije baš svuda med i mleko, ali se situacija drastično razlikuje.

A kada smo već kod BiH lige, ovog leta desio se pravi mali potres nakon što je Adem Ljajić iz Pazara došao u Sarajevo. I odmah su krenula nagađanja koliko bi to sve moglo koštati bordo klub. Pojavila se cifra od 600.000 evra godišnje ili više od milion tamošnjih konvertibilnih maraka. Iako je nekadašnji fudbaler Partizana kasnije govorio da je priča o plati „naduvana”, u tamošnjoj javnosti ostala je priča o Ademu kao najplaćenijem igraču BiH i jednom od najplaćenijih u regionu. Nije da ne zaslužuje taj status. Zaradio je mnogo više od te sume tokom karijere.

Naravno, najviše pažnje privlače zarade fudbalera Crvene zvezde. Marko Arnautović igra za oko 2,5 miliona evra godišnje. Nakon karijere u najjačim evropskim ligama, Austrijanac je došao u Zvezdu kao veliko pojačanje i kao takav je morao da se plati. Da li se isplatio, to je pitanje za ozbiljnu diskusiju.

U vrhu je i Rade Krunić, koji je došao iz Fenerbahčea sa platom od tri miliona, što je apsolutni rekord. Ali je, kako su pisali srpski mediji, zarada bila podeljena između dva kluba. Svakako, život sa tri miliona godišnje u Beogradu zvuči kao san. Krunić je ne tako davno bio šampion Italije sa Milanom. Zvezda je nekad mogla samo da sanja da će dovesti igrača sa takvom karijerom, danas je to realnost. Jer koliko para, toliko muzike. Zvezda će verovatno još dugo biti jedina sposobna u Srbiji da plati igrača milion i više evra godišnje, ali zato u Hrvatskoj takvih klubova ima više. Naravno, Dinamo i Hajduk. S tim što splitski tim „tako masno” plaća Marka Livaju, dok su Modri znali da daju ozbiljne cifre Marku Pjaci i Brunu Petkoviću, ali i Josipu Mišiću. Više je momaka koji prebace pola miliona godišnje.

Potpuno drugačija situacija je u Crnoj Gori, gde 10 hiljada mesečno dočekaju samo pojedini. Poput Lionela Strumije, koji je tokom pola sezone bio u klubu i primao 11 hiljada evra. Slična cifra sada se spominje i za Nemanju Nikolića u istom klubu. Budućnost ima najviše novca, makar na papiru. Međutim, sudbina crnogorske lige je takva da teško može naći igrača iz regiona koji ima kvalitet i želju u isto vreme da dođe u CFL. Tako su ove zime u Podgoricu došli Nikolić i Hajdin, momci čiji je zenit karijere prošao. U Petrovac je stigao Nemanja Belaković. Obrni-okreni, igrači koji nisu u Srbiji pravili razliku. Nikolić jeste ponekad. Da li zbog para koje uzrokuju manjak kvalitetnih igrača crnogorski klubovi nikad nisu igrali evropska takmičenja - pitanje je. Sigurno je jedan od faktora. Igrači u crnogorskoj ligi mahom igraju za plate od 1000/1500 evra do 4000/5000. Neka to bude prosečni opseg. A Lalatović u Pazaru traži petoricu sa 10 hiljada mesečno. A baš je Lalatović vodio Budućnost u meču sa Noom, šampionom Jermenije. Prvotimci tog kluba ne samo da imaju 10 hiljada, već dobar deo njih igra i za duplo veće pare.

Zvezda, Dinamo, Hajduk, Sarajevo. Klubovi koji su spremni da izdvoje najviše novca za plate. A spremni su jer ga očigledno imaju. Ali i oni koji ga nemaju toliko opet lepo plaćaju za uslove života u državama iz kojih su. Ove zime bilo je zanimljivo videti koliko je klubova iz regiona otišlo na pripreme u Antaliju. Grmele su društvene mreže.

Para ima, region je prihvatio trku na tržištu, samo je pitanje koga ovde plaćaju 5 ili 10 hiljada mesečno ili milion godišnje, a koga plaćaju na drugim krajevima fudbalskog sveta.