Cveletov poslednji krug

Dok su crveno-beli početkom devedesetih harali Evropom, nisam mogao da znam koliki je bio njegov uticaj na formiranje ekipe. Bio sam klinac koji je voleo Mihajlovića, Pančeva i Savićevića i koji je mislio da je Ljupko Petrović tvorac projekta „Zvezda na krovu Evrope“. Istina, sećam se da su na klupi često bili i Dragan Džajić, za koga su mi stariji pričali da je bio najbolje levo krilo koje je jugoslovenski fudbal ikada imao, i Vladimir Cvetković.

Sećam se da je ovaj drugi, uglavnom, nosio tanani kaput, nekada i preko ruke, ali i da je gotovo uvek imao cigaretu u ustima. Znao sam da je važan šraf u mašineriji, ali sintagmu „generalni sekretar“ nisam baš mogao najbolje da razumem. Znao sam da je zaslužan za „operacije Bari i Tokio“, ali nisam znao u kojoj meri. To sam saznao kasnije.

Kada sam za poziv izabrao novinarstvo, neka druga imena i prezimena bila su mi pred očima i na imaginarnom spisku poželjnih sagovornika. Uglavnom su to bili izvođači radova na terenu - fudbaleri posle čijih je golova nastajao delirijum, košarkaši koji su mirnom rukom donosili slavlje i u najmanja mesta naše domovine, ali i svi ostali sportisti koji su nas činili neizmerno radosnim. Imao sam sreću da sa nekima kasnije razgovaram, a neki su, naravno, zauvek ostali nedosanjan san.

Pre nešto više od pet godina pojavila se mogućnost da uradim intervju i sa njim. Sa Cveletom. Posle nekog vremena u medijskoj ilegali, tokom kojih nisam znao ni da li živi na Vračaru ili u nekom selu u unutrašnjosti Srbije, pojavio se kratak razgovor sa njim u glavnoj ulozi. Odmah sam se raspitao, saznao njegov broj telefona i krenuo u akciju.

Javio se posle trećeg zvona. Predstavio sam se i objasnio mu kakva mi je namera.

„Dobar dan i tebi. Nema problema, uradićemo taj intervju, ali bih te zamolio da to bude sledeće sedmice. Imam neke zdravstvene probleme pa ću probati da ih rešim do kraja nedelje“, rekao je istrošenim glasom u kojem se dao naslutiti duvanski dim sa primesama viskija, mada sam znao da je to samo zaostavština prošlih vremena, a ne aktuelni trenutak.

S obzirom na to da se kretao uz pomoć štapa, dogovorili smo se da dođem u njegov stan. Tamo je dočekivao i ostale moje kolege. Moram vam priznati, imao sam tremu. Pogotovo kada sam do tančina istražio njegovu košarkašku karijeru, koja je bila bar podjednako uspešna kao i funkcionerska. Priznajem, iz nje sam znao samo glavne detalje i to iz arhivskih snimaka i požutelih listova, jer sam rođen godinama nakon što je zatvorio prvo poglavlje svog profesionalnog života.

Znam da smo snimili pola sata razgovora, možda koji minut više, ali se sećam i da smo pričali znatno duže kada se crveno svetlo na kameri ugasilo. Slušao sam, upijao svaku reč. Nisam želeo ništa da mi promakne. Od slobodnih bacanja koja su 1968. u Meksiku donela prvu medalju Jugoslaviji na Olimpijskim igrama, preko diplomiranja na Ekonomskom fakultetu i direktorske pozicije u Sportskom centru „Tašmajdan“ do svega onoga što je činio i učinio za fudbalsku sekciju svoje Crvene zvezde.

Bez ustezanja govorio je i o insistiranju Iva Daneua da ne bude deo reprezentacije na šampionatu sveta 1970. u Ljubljani, o razmiricama sa Draganom Džajićem, o hapšenju i zatvorskim danima. Međutim, nisam mogao da primetim ogorčenost u njegovom glasu. Kao da je sve to želeo da pripiše sudbini, apsolutno svestan da je od života dobio mnogo više nego što se nadao.

„Sine, poeni u Meksiku i Bari sa Zvezdom“, napravio je pauzu da se još jednom nakašlje, „pa to vredi za sto života“. Šah-mat.

A njegov je život počeo 24. maja ratne 1941. u Loznici. Prvog maja 1983. došao je u Fudbalski klub Crvena zvezda, sa kojim je 29. maja 1991. postao šampion Evrope. Sudbina je htela i da nas u maju napusti. Na Đurđevdan. Na Zvezdinu slavu. Za života je birao prijatelje, deluje da je izabrao i dan odlaska u legendu. Neka mu je večna slava.