Crvena zvezda - Arsenal 1978: Tika-taka na Hajberiju

Začetak legende

Beograd, mart 1945. Grad još uvek nosi rane rata, dim se tek razilazi, a u vazduhu još lebdi težina preživljenog. Ali upravo tada, baš u tom trenutku kada je sve moglo krenuti iznova, rađa se nešto što će postati mnogo više od fudbalskog kluba. Rađa se institucija jugoslovenskog i srpskog fudbala.

Grupa omladinaca okupljenih u Ujedinjenom savezu antifašističke omladine Srbije donela je odluku koja će promeniti naš fudbal zauvek. Mesec dana ranije, u februaru, osnovano je omladinsko fiskulturno društvo koje je ubrzo preraslo u pravi sportski kolektiv i dobilo ime - Crvena zvezda.

Prva utakmica odigrana je na sam dan osnivanja. Rival je bio Prvi bataljon Druge brigade KNOJ-a, a Zvezda je slavila sa 3:0 na igralištu "Avala". Kosta Tomašević će biti upamćen kao strelac prvog, istorijskog gola za Crvenu zvezdu.

Tokom te prve godine, mladi tim odigrao je 36 mečeva - 30 pobeda, pet remija i samo jedan poraz, u Temišvaru. Već tada se videlo: ovo nije bio samo tim. Ovo je bio pokret.

Tada su postavljeni temelji za nešto monumentalno. Od tog prvog gola na Avali, od tog marta 1945, krenula je priča koja će preći sve granice - geografske, sportske, emocionalne.

Put do veličine

Prvi trofej - prvenstvo Srbije - Zvezda je osvojila već 1946. godine. U finalnom takmičenju Zvezda je osvojila prvo mesto. Pobedila je Železničar, Metalac, Jedinstvo i Radnički. Jedini poraz doživela je od Borca iz Čačka, ali to nije pomutilo radost prvog trijumfa.

Godine 1948. osvojen je prvi kup, a u finalu je sa ubedljivih 3:0 savladan Partizan. Usledilo je zlatno doba - tri pehara u kupu, a onda 1951. godina. Stiže i prva titula državnog prvaka. U veličanstvenoj završnici prvenstva Zvezda je sustigla prednost zagrebačkog Dinama od pet bodova u poslednja tri kola.

Oduševljeni navijači na ramenima su nosili svoje junake kroz Beograd. Već tada se videlo da ovo nije obična fudbalska priča i da ovo nije običan klub.

U narednim decenijama Crvena zvezda je izrasla u giganta evropskog formata. Gajila je prepoznatljivu, brzu i efikasnu igru. Godina je 1957. i prvi veliki evropski uspeh - plasman u polufinale Kupa evropskih šampiona. Italijanska Fiorentina je bila bolja u Beogradu, dok je meč u Italiji završen nerešeno.

Godinu dana kasnije, Zvezda osvaja prvi evropski trofej - Dunavski kup.

Na sledeći evropski uspeh čekalo se više od decenije. Godine 1971. po drugi put u istoriji Zvezda je igrala polufinale Kupa evropskih šampiona. Na Marakani je gostovao grčki Panatinаikos. Pravi fudbalski spektakl i na terenu i na tribinama. Klub bogatih brodovlasnika ubedljivo je savladan sa 4:1.

U revanšu se desilo čudo. Usledio je kontroverzan poraz od 3:0 koji je slomio srca navijača. Revanš meč pratile su priče o čudnom ponašanju igrača, sumnjama na trovanje hranom/pićem, kao i političkim igrama između tadašnje Jugoslavije i vojne hunte u Grčkoj.

Propuštena je velika šansa da se odigra finale na Vembliju, protiv grandioznog Vasovićevog i Krojfovog Ajaksa.

Usledila je 1975. godina. Zvezda igra polufinale Kupa pobednika kupova protiv mađarskog Ferencvaroša. Prvi meč je završen 2:1 za domaće. Revanš je odigran na Marakani u Beogradu, pred rekordnim brojem gledalaca. Kažu da je na stadionu bilo oko 110.000 ljudi. Nerešen rezultat na kraju i još jedna velika propuštena prilika za evropsko finale.

Ali Zvezda nije bila klub koji odustaje. Zvezda je znala nešto što mnogi nisu razumeli: pad nije kraj. Pad je samo priprema za sledeći uspon, a to je ujedno i tema današnje priče. Utakmica protiv velikog Arsenala 1978. godine.

Ipak, ne smemo zaboraviti Marakanu.

Zvezda, Marakana i Delije – Sveto trojstvo

Krajem pedesetih, u Beogradu počinje gradnja novog fudbalskog hrama. Stadion Marakana. Grotlo crveno-belog vulkana. I to nije bilo samo igralište. To je bilo svetilište. Teren na kome će se pisati istorija. Tribine koje će emitovati zvuke navijačkih i fudbalskih pobeda do neba.

Kako je vreme prolazilo, dolazi do diferencijacije između običnih gledalaca i pravih vatrenih navijača. Najvatreniji navijači polako počinju da se grupišu na severoistoku stadiona, a sedamdesetih godina na severnoj tribini formira se Kop.

To je sami centar zvezdinog navijačkog pokreta koji će narednih godina u velikoj meri oblikovati i sami fudbalski klub. I dan-danas je tu. I dan-danas tu počinje i završava sve. Svaka pesma, svaka radost, svaka bol, svako ludilo.

Osamdesete donose prve navijačke grupe: Ultras, Red Devils, Zulu Warriors. Svaka sa svojim stilom, svojom energijom. Italijanska koreografija, engleska žestina, ludilo koje nije poznavalo granice. Pratili su Zvezdu svuda. Evropa je bila mala.

A onda je došao 7. januar 1989. godine. Božić. Sve navijačke grupe sa severa Marakane dolaze na sastanak. Cilj je jasan. UJEDINJENJE - pod jednu zastavu , pod jedno ime.

DELIJE-SEVER.

Jedno ime. Jedna grupa. Jedan put: Zvezda iznad svega. Vođeni sloganom "Zvezda je život, ostalo su sitnice", Delije su postale srce i duša kluba. Vernost bez premca, strast bez granica.

View this post on Instagram

A post shared by Delije Sever Frankfurt (@delije.sever.frankfurt)

Ko god je izmislio taj slogan, znao je šta govori. Znao je da to nije fraza. To je istina koju možeš živeti samo ako si je osetio u kostima.

Sezona 1978/79: Otpisani kreću u pohod

Kada je pred sezonu 1978/79 Branko Stanković preuzeo kormilo Crvene zvezde, prognoze su bile sumorne. Tim je prolazio kroz veliku promenu generacija, a atmosfera nije bila dobra. Vladala je nedisciplina i želja pojedinih igrača da pređu u drugi klub.

Sa druge strane, prelazni rok u Zvezdu nije doveo velika imena. Igračka baza je mahom regrutovana iz drugoligaškog pogona. Misli o uspehu u Evropi bile su jako maglovite.

Nakon prve evropske utakmice u Istočnom Berlinu protiv Dinama, Zvezda se vraća u Beograd sa pet golova u mreži (2:5). Za mnoge je to bio signal za osporavanja i uzbunu. A kada je Hans-Jirgen Ridiger, koji je u prvom meču postigao 3 gola, u 12. minutu revanša na Marakani doveo Dinamo u vođstvo, čak su i retki optimisti izgubili nadu. Niko nije verovao u prolazak dalje.

Niko, osim - ispostavilo se - velikog trenera Branka Stankovića, čoveka čelične discipline i samih igrača Zvezde.

U drugom poluvremenu, prvo je Dule Savić izjednačio, a zatim je krenula furija koja je sa još tri gola ispratila Nemce iz grotla Marakane. Gosti su dovedeni do toga da sami sebi presude u poslednjim minutima utakmice.

Čudo i delirijum na Marakani. Crveno-bele zastave podignute visoko ka nebu. Velika pobeda i povratak otpisanih.

Naredno kolo je odvelo Zvezdu na Atlantik, na sever Španije, u Hihon. Susret sa Real Sportingom iz Hihona doneo je onu večitu neizvesnost kada se igra protiv španskih ekipa. Morali su biti spremni na sve i bili su.

Golom Blagojevića iz munjevite kontre, pred sami kraj meča, Zvezda je slavila u gostima. U revanšu u Beogradu, Sporting je autogolom Borovnice izjednačio ukupan rezultat. Plasman u treće kolo i veliku pobedu doneo je Vladimir Petrović - Pižon, strašnim udarcem.

A onda je započeo Zvezdin pohod Evropom po jednostavnoj formuli: minimalna pobeda na domaćem terenu, remi u gostima. Upravo tako su eliminisani engleski prvoligaši Arsenal i Vest Bromvič Albion, sledeći Zvezdini protivnici. Jednostavno. Efikasno. Smrtonosno.

Arsenal - dvomeč za pamćenje

Žreb koji oduzima dah

Žreb u Cirihu, za protivnika u osmini finala, Zvezdi je poslao slavni engleski Arsenal. Gutaju se knedle, uzdasi neverice, ispitivački pogledi paraju napetu atmosfera. Zar baš Arsenal.

Kakvo je ime Arsenal bio još tada, svedoči činjenica da od četrdesetih godina prošlog veka i doba slavnog Kolina Čepmena, londonski klub predstavlja jedno od najblistavijih imena engleskog, a samim tim i evropskog fudbala.

Hajberi je bio više od stadiona. To je bila prava katedrala engleskog fudbala, dom moćnog Arsenala koji je na toj svetoj travi osvojio sve što se u Engleskoj moglo osvojiti.

Zvezda nije imala sreće - dobila je možda jednog od najtežih mogućih rivala.

Dok su mnogi prilikom žreba odmah digli ruke smatrajući da Zvezda nema nikakve šanse, strateg Zvezde, Branko Stanković razmišljao je drugačije. On ne diže ruke. On zna nešto što mnogi ne shvataju - ime ne igra. Ime ne trči. Ime ne daje golove.

Ljudi igraju. I njegovi ljudi su spremni.

Iz svog bogatog iskustva znao je da ime slavnog kluba može vršiti psihološki pritisak na onog ko ga nosi, ali da ono samo po sebi ne dobija utakmicu. Upravo tako je i pripremio svoj tim.

Prva utakmica - Marakana, 22. novembar 1978.

Prva utakmica odigrana je na Marakani te hladne novembarske večeri. Bio je to susret visokog ritma. Arsenal i fudbal sa Ostrva doneli su u Beograd sve ono što je činilo njihovu prepoznatljivu igru - snagu, brzinu, žestinu u duelima.

Crvena zvezda je igrala oprezno, ali oštro i precizno, bez nepotrebnog srljanja - što je inače bila odlika svih ekipa koje je trenirao Stanković. Znao je da utakmica traje 90 minuta i da je potrebno pre svega zaštititi sopstveni gol protiv renomiranog protivnika. Umesto direktne i otvorene agresije, Zvezda je tkala mrežu kratkim dodavanjima, tražila praznine i kreirala ubojite kontranapade.

Prilike i gol će doći samo ako igrači budu dovoljno strpljivi.

Na početku, bilo je šansi na obe strane, kontre, šutevi, odbrane. Žestok ritam, koji je možda malo i iznenadio Engleze. Bili su primetni sitni znaci nervoze u njihovoj zadnoj liniji odbrane, koja se instinktivno povlačila u nazad, ka golmanu. Zvezda je čekala grešku. Stadion je osećao ritam.

I dočekao je Cvijetin Blagojević, koji je u 13. minutu pronašao put do mreže Pata Dženingsa. On se najbolje snašao u protivničkom šesnaestercu i postigao, pokazaće se, jedini gol na utakmici. U gužvi na ivici šesnaesterca, nakon centaršuta, sa zakašnjelim izlaskom golmana, Blagojević je, nakon povratne lopte, mirno zatresao mrežu. Tada je Marakana eksplodirala i hiljade podignutih crveno-belih zastava  i šalova. Huk koji ledi krv u žilama.

Veliki strateg na klupi Crvene Zvezde samo je mirno i sa poluosmehom ispratio vodeći gol svog tima. Jer, kraj utakmice je bio daleko, a snagu i živce treba čuvati.

Posle prvog gola, Zvezda se orjentisala na čuvanje prednosti. To nije bio strah, već taktička disciplina. Englezi su pritiskali, ali crveno-beli su ostajali pribrani. Čvrsto. Nekoliko opasnih situacija Arsenal je stvorio udarcima sa distance, ali golman Stojanović je stajao kao zid. U završnim momentima, kada je pritisak bio najveći, odbrana je držala liniju.

Publika je živela svaki minut. Kako je vreme prolazilo, tako je raslo i uverenje u pobedu. Pred 51.000 gledalaca, Zvezda je izborila i sačuvala prednost. Malo ili mnogo? Mnogi kažu da je za onoga koji juri rezultat ovo najgori mogući ishod. Ne smeš mnogo da srljaš, ali moraš da napadaš, a vreme sve brže prolazi...

Revanš - Hajberi, 6. decembar 1978: Noć kada je London zanemeo

Postoje datumi koji se urezuju u sećanje zauvek. Za mnoge zaljubljenike u crveno-beli dres, 6. decembar 1978. godine je upravo takav dan. Dok su se kroz decenije menjali gradovi, države, prijateljstva i sudbine, ta noć na čuvenom Hajberiju ostala je netaknuta u sećanju. Kristalno jasna kao da se dogodila juče.

U Londonu je trebalo potvrditi da Zvezda nije tu slučajno. Arsenal, naravno, nije bio protivnik koji prašta. Na Hajberiju, pred 41.500 gledalaca, Zvezdu je čekao težak ispit. Arsenal je u prethodnoj rundi eliminisao Hajduk, pa su "topdžije" znale kako da se nose sa jugoslovenskim timovima.

Ali, puleni Branka Stankovića bili su čvrsto rešeni da se bore do kraja. Od prvog minuta krenula je teška rovovska bitka.

Englezi su krenuli odlučno. Već u prvom poluvremenu pokazali su zašto su među najboljima u Evropi. Uporni Englezi forsirali su svoj karakterističan način igre po bokovima, sa mnogo centaršuteva u šesnaesterac.

Pritisak je bio ogroman, ali Zvezda je izdržala. Momci u belim dresovima igrali su hrabro, odvažno i pre svega pametno. Zadržavali su loptu što duže u svom posedu, otupljujući napade protivnika.

Prvo poluvreme završeno je 0:0. Bez primljenog gola otišlo se na odmor - a to je već bila mala pobeda.

U nastavku, Arsenal je pojačao tempo. Publika je urlala, stadion je disao sa svojim timom, a naši igrači su morali da budu sabrani i pribrani kao nikada. I onda, u 69. minutu, stigao je udarac glavom nakon centaršuta – Alan Sanderland je pogodio za 1:0. Hajberi je eksplodirao.

Kako je vreme odmicalo i kako se bližio kraj utakmice - i sve izvesniji produžeci - utisak je bio da su domaćini postajali sve nervozniji. Kao da je postignuti gol bio njihov vrhunac te večeri. Sa druge strane, Zvezda je polako dobijala na odlučnosti, mirnoći i preciznosti. Od svog načina igre Zvezda nije odustajala ni nakon primljenog pogotka.

89. minut - Akcija koja je ušla u večnost

Zvezda nije došla u London da bi se prepustila sudbini. Za takav pristup i odnos prema igri stigla je i nagrada. U 89. minutu, kada je izgledalo da vreme polako ističe, naši igrači su odigrali majstorsku akciju dostojnu fudbalskih udžbenika i večitog pamćenja.

Nedeljko Milosavljević je počeo, proigrao je Pižona. Vladimir Petrović Pižon je petom poslao loptu do Cvijetina Blagojevića koji je bio uz levu aut-liniju. Ovaj je zatim spoljnim delom kopačke poslao savršen centaršut u šesnaesterac Arsenala.

Dule Savić je utrčao ispred svog čuvara i volejčinom, precizno i neodbranjivo, poslao loptu pod prečku. Trenutak besmrtnosti. 1:1, I Zvezda ide dalje. Ludilo. Kakav gol i kakva akcija. U Londonu – muk. Možeš ga osetiti pod prstima. Neopisiva radost među Zvezdinim navijačima na Hajberiju.

Pre antologijskog gola Savića, igrači Zvezde imali su više od dvadeset tačnih dodavanja. Publika i igrači Arsenala bili su potpuno izluđeni tom maratonskom akcijom.

Dušan Savić je postao legenda u tom trenutku. Pogodak legendarnog centarfora proglašen je za jedan od deset najlepših golova ikada postignutih na Hajberiju, a tehnika izvođenja "drop-kika" uzeta je kao savršen primer.

Da ništa više nije uradio za svoj klub i navijače Zvezde, ovaj gol bi bio puna kapa.

Postoji priča i navijačka dilema da je Pep Gvardiola kopirao "tika-taka" stil upravo od pulena Branka Stankovića. Bilo kako bilo, Pižon, Dule Savić, Blagojević, Milosavljević, Šestić "vezli" su po terenu na način koji je oduzimao dah. Vlastitim primerom dokazali su da fudbal može biti istinska umetnost – a to samo retkim timovima polazi za rukom.

Slavlje i zlatni put zlatnog tima

Posle meča, radost je bila neopisiva. Igrači su slavili, grlili se, znali su šta su napravili. Novine su pisale o akciji Zvezde kao o vrhunskom fudbalskom dostignuću.

A Beograd? Beograd je te noći slavio kao retko kada. Duletov gol se prepričavao na ulicama i kafanama. Jer Zvezda nije samo prošla dalje - Zvezda je pokazala da naš fudbal može da stoji rame uz rame sa velikanima Evrope. Dobiti priznanje na Ostrvu, kolevci fudbala, poseban je domet.

Branko Stanković je mogao da bude ponosan. Njegovi igrači su pokazali da mogu da igraju sa najboljima, da mogu da izdrže pritisak, da mogu da odigraju akciju koja se pamti decenijama.

Usledilo je veličanstveno četvrtfinale protiv Vest Bromvič Albiona. Dule Savić je fantastičnim golom iz slobodnog udarca - ponovo u finišu meča - doneo minimalnu prednost pred put u Englesku. U revanšu se scenario ponovio: domaćini su poveli, ali je Šestić pred sami kraj izjednačio i odveo Zvezdu u polufinale.

Protivnik u polufinalu je opet bio iz Nemačke i opet iz Berlina. Ovoga puta bila je to Herta iz Zapadnog Berlina. Znatno oslabljena Zvezda, pred 95.000 navijača, ovoga puta nije čekala finiš meča - Dušan Savić je postigao gol već u uvodnim minutima posle centaršuta Jovina. Još jedna minimalna pobeda pred put u Berlin.

Herta, koja se te godine borila za opstanak u Bundesligi, iznenadila je pomalo konfuzne crveno-bele i povela sa 2:0. Ali kao po utabanom scenariju, finiš je ponovo pripao Beograđanima. Šestić je ponovo pred kraj meča postigao gol vredan prolaska, u FINALE.

Zvezda je stigla do finala Kupa UEFA na megdan Borusiji iz Menhengladbaha, ali o tome drugom prilikom.

Crvena zvezda te sezone, 1978/79 nije imala nijednog "lakog" protivnika. Sve su to bili rivali iz velikih fudbalskih zemalja koje su tada, kao i danas, dominirale Evropom. Na putu do finala srušili su Nemce (Dinamo Berlin i Hertu), Engleze (Arsenal i Vest Bromvič Albion) i Špance (Sporting Hihon). Takvi dometi danas u srpskom fudbalu zvuče gotovo kao naučna fantastika.

Zato, Crvena zvezda nije samo fudbalski klub. To je identitet, tradicija, ponos. To je fudbalska priča o ljudima koji su iz pepela rata sagradili carstvo. O igračima koji su dolazili iz malih klubova i postajali legende. O trenerima koji su verovali kada niko drugi nije. O navijačima koji su pratili svoj tim na kraj sveta.

Jer Zvezda je život, ostalo su sitnice.