Crvena zvezda - Keln 1989.

Keln, novembar, decembar 1989. Dva meča. Jedna lekcija. Jedan od najdubljih ožiljaka na duši crveno-belog fudbala i možda najvažnija stepenica na putu do najveće slave.

Fudbal je takav. Dubok. Neuhvatljiv. Pravičan na načine koje nije lako razumeti, dok ih ne proživiš. Nagrađuje ne uvek one koji su najtalentovaniji, nego one koji su nešto izgubili i još naučili i zašto, ali i one koji strpljivo čekaju.

Zvezda je u Kelnu 1989, ispostaviće se, naučila tu lekciju. Na najgrublji mogući način. Pred hladnom nemačkom publikom, na stadionu koji nije trpeo sentimentalnost, u decembarskoj noći koja je bila ravnodušna prema snovima jednog velikog kluba.

Svet koji se raspada i san koji se gradi

Berlinski zid pao je 9. novembra 1989, svega mesec dana ranije. Padao je komad po komad, čekićima i golim rukama, uz suze i pevanje i neveru i neverovatan osećaj da se svet menja u realnom vremenu. Čehoslovačka je bila usred Baršunaste revolucije - one tihe, dostojanstvene, u kojoj su studenti i intelektualci izašli na ulice i bez ijednog metka promenili sve. Rumunija je doslovno gorela, Čaušesku je bio pred ponorom. Evropa se prelamala kao kula od karata pod naletom talasa za koji niko nije znao koliko je jak dok ga nije doživeo.

A negde u tom vrtlogu, u tom kataklizmičnom trenutku koji je menjao mape i granice i živote i sudbine u Beogradu je živeo jedan fudbalski klub koji je imao san.

Zvezda je sredinom osamdesetih razvila jasan plan sa jednim jedinim ciljem. Dragan Džajić i Vladimir Cvetković odlučili su da napuste dotadašnji pristup i počnu da dovode najbolje igrače sa čitavog domaćeg tržišta. Stojković iz Niša. Prosinečki iz Dinama. Savićević iz Titograda. Pančev iz Skoplja. Binić sa Voždovca. Jedan po jedan, kao što se stavlja pločica po pločica u mozaiku dok se jednog dana ne stane i ne vidi čitava slika.

Ali u decembru 1989, taj mozaik još nije bio gotov.

Da bismo razumeli Keln, moramo razumeti ono što mu je prethodilo.

Godinu ranije, u Kupu šampiona, u osmini finala, Zvezda je naišla na AC Milan. Taj veliki Milan. Milan Berluskonija i Sakija koji su tek počinjali da grade imperiju. Milan sa Van Bastenom, Gulitom i Barezijim. Na Marakani, pred sto hiljada duša koje su gorele kao jedna vatra Savićević je doneo prednost Zvezdi, Milan je imao igrača manje zbog crvenog kartona Virdisu, i sve je izgledalo kao da će se desiti nešto neverovatno.

A onda je pala magla i Milan je prošao dalje. Milan je te godine i osvojio Kup šampiona.

Zvezda je završila sezonu na drugom mestu, iza Vojvodine, što je automatski značilo pad u Kup UEFA. I u tu sezonu 1989/90, Zvezda je krenula sa trenerom Dragoslavom Šekulacem.

Dragoslav Šekularac - kralj driblinga na klupi

Dragoslav Šekularac. Ime koje nosi posebnu težinu u srpskom i jugoslovenskom fudbalu. Igrač koji je u šezdesetima bio toliko superioran da su ga hvalili Pele, Di Stefano i Puškaš. Čovek koji je fudbal razumeo iznutra, a publiku ostavljao bez daha.

Šeki kao igrač bio je, jednom rečju, slobodan. Slobodan na način koji sistem nije uvek znao da razume. Šeki, temperament koji nije znao za kočnicu.

Sada, na klupi Zvezde, sa ekipom punom zvezda, u sezoni u kojoj se moglo desiti nešto veliko, Šekularac je bio svestan da ima materijal za velika dela.

22. novembar 1989 - Marakana: Zvezda - Keln 2:0

Velika pobeda u veličanstvenoj noći. Marakana je blistala.

Blistao je pre svega Dejan Savićević. Čovek koji je loptu tretirao kao živo biće i izgledao kao da igra potpuno drugačiji sport od svih ostalih na terenu. Kretanje mu je bilo nepredvidivo za onog ko ga pokušava zaustaviti, a šut neuhvatljiv.

Zvezda je pobedila pred sto hiljada gledalaca sa dva gola Savićevića. Zamislite tu Marakanu te novembarske noći, sto hiljada grla koja dišu kao jedno, sto hiljada srca koja kucaju u istom ritmu, ona posebna vrsta energije koja se stvara samo na velikim stadionima u velikim utakmicama.

Savićević je te večeri bio nedodirljiv. Svaki dodir lopte bio je sigurnost, svaki driblinig bio je magičan, svaki gol bio je logičan završetak akcija koje su izgledale lako, kao što uvek izgledaju lako one stvari koje zahtevaju najveći talenat. 2:0. Prednost koja je zvučala nepremostivo.

Keln je bio ozbiljan protivnik. Pod trenerom Kristofom Daumom, jednim od najambicioznijih nemačkih trenera tog doba, čovekom koji je Keln vodio do dva uzastopna viceprvenstva u Bundesligi. Sa Pjerom Litbarskim, Tomasom Heslerom, Bodom Ilgnerom na golu, Ordenevicem u napadu. Ali te noći na Marakani, Keln je bio samo kulisa za Dejovu predstavu.

Izlet umesto pohoda

Putovanje u Keln, na revanš, počelo je loše i pogoršavalo se svakim satom.

Magla je pokvarila let, avion je kasnio tri sata zbog vremenskih uslova.

Igrači Crvene zvezde se prepuštaju neobičnoj atmosferi kao da su turistička delegacija, a ne fudbalska ekspedicija koja igra za klub koji je pred vratima najveće slave. Ni trunke ozbiljnosti. Ni trunke svesti o važnosti onoga što ih sutra čeka.

A pre nego što je utakmica uopšte počela, problemi su se gomilali kao oblaci pred oluju. Pančev je otpao zbog parnih žutih kartona. Marović je ispao zbog povrede. Golman Stojanović se povredio. I, možda najvažnije od svega Piksi Stojković je bio tu telom, ali duhom je već bio negde drugde.

Piksi. Kapiten. Mozak te ekipe. Bio je blizu odlaska u Marselj. Svi su znali za potpisivanje. Bilo je pitanje dana, možda nedelja. I ta spoznaja da je kapiten već mentalno pakovao kofere otrovala je atmosferu na načine koji se ne vide ali se osećaju. Tiho, podmuklo, bez najave.

Zvezda je zaboravila da je od prethodnih pet duela sa zapadnonemačkim klubovima izgubila čak četiri. Zaboravila je istoriju. Zaboravila je da se Nemci ne predaju posle prvog meča. Zaboravila je jedno prosto, univerzalno pravilo koje važi u svim sportovima i svim vremenima - ne slaviš dok ne završiš.

6. decembar 1989 - Keln - Zvezda 3:0

Mingersdorf stadion u Kelnu. Decembar. Nema Marakane, nema sto hiljada crveno-belih ljudi, nema one vatrene atmosfere koja je Zvezdi davala krila dve nedelje ranije. Tu je hladna nemačka publika koja je bila uvređena porazom od 2:0.

Keln je izašao na teren kao ekipa koja nema šta da izgubi. A ekipa koja nema šta da izgubi ima sve da dobije. To je matematika koja se ne menja.

Prvo poluvreme prošlo je bez velikih uzbuđenja. Zvonko Milojević se sjajno pokazao na golu i sve je izgledalo dobro. Zvezda je bila kompaktna, koncentrisana, svesna opasnosti. Keln je bio agresivan, bučan, u svom domu, pred svojom publikom, ali nije uspevao da probije Zvezdin bedem.

Drugo poluvreme donelo je Franka Ordenevica - brzog, neumornog, tvrdoglavog nemačkog napadača koji je u ovoj noći pronašao nešto što mu je dalo krila. Na desnoj strani, Ordenevic je prevario Jurića, i centaršut je prošoa u srce šesnaesterca. Gec je bio na mestu. 1:0.

I onda je počeo raspad.

Keln je nastavio da pritiska, da traži. Zvezda je počela da trči bez cilja. Organizacija je pucala. Mentalna tvrđava, ona koja se gradi godinama počela je da se lomi.

Konačnih 3:0 za Keln. Keln prošao ukupnim rezultatom 3:2.

Zvezda je eliminisana. Prednost od dva gola ispuštena. Tiho, bez ijednog dramatičnog momenta koji bi mogao da posluži kao izgovor — osim možda nekih spornih sudijskih odluka koje su bile realne, ali koje nisu bile jedini razlog.

Šekularac isključen - i kraj jedne ere

Nije samo Zvezda gubila te noći. Dragoslav Šekularac je sedeo na onoj klupi i gledao kako mu se sve raspada. I u jednom trenutku, u onom temperamentnom, nepredvidivom, gorljivom trenutku koji je bio deo njegove prirode od kada je bio dečak izgubio je kontrolu.

Šeki je napravio incident, a UEFA mu je dala zabranu.

Čovek koji je kao igrač bio bog sada je morao da gleda kako njegova ekipa gori, a gori i on sam sa njom. I nije mogao da pomogne.

Šeki je podnio ostavku, jer Zvezda koja ide po Kup šampiona mora biti ekipa bez emocionalne nestabilnosti na klupi. Mora biti ekipa koja zna da kontroliše trenutak čak i kada je sve naopako.

Stigao je Ljupko Petrović. Paradoks koji samo fudbal može da priušti. Čovek koji je prethodne sezone uzeo titulu od Zvezde, sa Vojvodinom, doveden je da Zvezdu odvede tamo gde nije mogla sama.

Šta je Keln pokrenuo - i gde je put vodio

6. decembar 1989. jedan je od ključnih datuma. Toga dana je briljantna ekipa doživela težak poraz od 3:0 u Kelnu naučivši na gorak način jednu od ključnih lekcija o kompetitivnom fudbalu.

Lekciju koja se ne može naučiti iz knjiga. Ne može se naučiti na treninzima. Može se naučiti jedino ovako - kroz poraz koji peče, koji gori, koji te ne pušta da spavaš nedeljama.

A godinu i po posle Kelna, 29. maja 1991, u Bariju Crvena zvezda je pobedila Olimpik Marsej na penale, uspešno završivši petogodišnji projekat. Darko Pančev je šutirao poslednji penal. Lopta je ušla u mrežu. Nebo iznad Barija se prolomilo. I negde u toj eksploziji radosti, negde u onoj kolektivnoj suzi srpskog fudbala bila je i Kelnska noć.

Sve je bilo tu. Sve je to bio deo puta. Neverovatni talenti, turbulentne sudbine, i u pozadini svega klub koji opstaje.

Keln 1989. nije bio kraj Zvezdine priče. Bio je njen preokret. Bio je onaj trenutak u kome se ekipa suočila sa sopstvenom nedovoljnošću, ne talentom, nego karakterom, organizacijom, zrelošću i bila primorana da izabere: da ostane na istom ili da postane nešto više.

Izabrala je da postane više.

I to je, na kraju krajeva, jedina prava lekcija fudbalske istorije: da se veličina ne gradi u pobedama, nego u onome što uradiš posle poraza. Da se šampioni ne rađaju, nego prave. Kroz bol, kroz neuspeh, kroz one kišne noći u dalekim gradovima kada sve krene naopako i kada jedino preostaje da se ustane i ide dalje.

Zvezda je ustala. I našla svoj put u nezaborav.