Urugvaj 1930.

Ima nečega gotovo poetskog u činjenici da je prvi svetski fudbalski turnir održan u Urugvaju. Zemlja bez većih prirodnih resursa, zemlja bez impresivnih planina ili ogromnih prostranstava, zemlja stisnuta između dva kolosalna suseda, Brazila i Argentine, kao da je baš po toj meri i bila stvorena da bude velika u stvarima koje se ne mere kvadratnim kilometrima.

Njegova jedina prirodna granica na severu je reka Urugvaj, koja ga deli od Brazila; na zapadu i jugu živi u stalnoj napetosti i ljubavi sa Argentinom, s kojom deli i jezik, i istoriju, i mnogo toga što se ne da lako opisati. Montevideo, glavni i gotovo jedini pravi grad te male države, leži na La Plati, tom ogromnom zalivu koji spaja dve države kao što okean spaja kontinente.

Ali Urugvaj nikad nije bio mala zemlja u onome što je zaista važno. Bio je, i ostao je, jedna od najnaprednijih i najhrabrijih demokratija Latinske Amerike. Zvali su ga „Suiza de América“ - Švajcarska Amerike.

I baš ta zemlja slavila je 1930. godine sto godina od svog prvog ustava. Sto godina od trenutka kada je rekla svetu: evo nas, mi smo slobodna nacija. I kao poklon sebi za tu godišnjicu, kao potvrdu svog mesta među narodima sveta, organizovala je prvu planetarnu fudbalsku smotru.

Lopta koja je promenila kontinent

Pod uticajem lopte, tog savršenog geometrijskog tela, ali i posebne lokalne inventivnosti, kreirane su i specifične fudbalske ideje za koje svet nije znao dok Urugvajci nisu izašli iz Južne Amerike.

Postoji datum koji Urugvajci pamte kao početak svega: 9. jun 1924. Olimpijske igre u Parizu. Pred 45.000 gledalaca koji nisu znali šta da očekuju od ovog egzotičnog tima s kraja sveta, Urugvaj je izašao na teren i odigrao fudbal kakav Evropa, do tada, prosto nije videla.

Nisu bili najveći. Nisu bili najjači. Bili su brži, tečniji, pametniji. Pariška publika je bila u šoku. Novinari su tražili reči. Urugvaj je video Pariz, a Pariz je video Urugvaj, i ta razmena pogleda promenila je fudbal zauvek.

Bila je to potvrda ne samo tehničke nadmoći. Bila je to potvrda fudbalske filozofije. Južna Amerika je Evropi rekla: uzeli smo vašu igru i napravili smo od nje umetnost.

Početak jugoslovenske fudbalske istorije

Postoje trenuci koji se dese jednom, a onda ih vreme polako nosi kao što vetar nosi pesak. I onda, jednog dana, dok listate stare knjige ili slučajno naletite na neku zaboravljenu statistiku, naiđete na datum i shvatite: ovde se desilo nešto što je vredno poklonjenja.

Jul 1930. Montevideo, Urugvaj. Na stadionu koji je još uvek mirisao na svežu boju i mokri beton, jedanaest mladih ljudi u plavim dresovima odigralo je fudbal koji je i tada, u to doba bez televizije i interneta, bez livestreamova i tweetova, uspeo da zadrži dah čitave jedne nacije. Ta nacija zvala se Jugoslavija.

Ti momci bili su mladi i željni igre.

Zemlja koja tek uči da hoda

Da biste razumeli šta se desilo u Urugvaju 1930, morate najpre razumeti šta je Jugoslavija bila u tom trenutku, i šta nije bila. Nije bila zemlja sa dugom istorijom zajedničke državnosti. Nije imala tradiciju pobedničkih reprezentacija, medaljama okićene generacije, prepune tribine navijača. Bila je mlada, nesređena, tek prohodala - Kraljevina Jugoslavija, koja je to ime nosila svega godinu dana. Pre toga bila je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a pre toga, mozaik različitih istorija, naroda i sudbina koje je Veliki rat smestio pod isti krov.

Fudbalski savez osnovan je 1919. u Zagrebu, ali je do 1930. već bio premešten u Beograd zajedno sa državnim centrom moći. Međunarodna fudbalska iskustva bila su skromna. Nije bilo Mundijala pre ovog, bukvalno nije, jer ovaj u Urugvaju bio je prvi u istoriji. Nije bilo uzornih prethodnika, iskusnih trenera koji bi mogli da kažu: „Pamtim 1926, tada smo...“ Ne. Sve je počinjalo od nule. Sve se moralo osmisliti u hodu.

I upravo ta sirovost, ta neuprljanost kalkulacijama i strahom od neuspeha biće, ispostaviće se, snažnija od svake taktike.

Parobrod prema kraju sveta

Zamislite to putovanje. Juni 1930. Luka Vilfranche-sur-Mer na Mediteranu. Parobrod „Conte Verde“ ukrcava putnike koji odlaze u neobičan poduhvat: fudbalsko prvenstvo sveta, nešto što ni sami organizatori nisu bili sasvim sigurni da će uspeti. Na palubi su četiri evropske nacije koje su pristale na ovo putovanje: Belgija, Francuska, Rumunija i Jugoslavija. Sve ostale velesile odbile su poziv. Italija, Španija, Engleska, Nemačka - put je bio predugačak, skup, neizvestan, a ko zna da li će se ovaj „Mundijal“ uopšte održati na ozbiljan način.

Predsednik FIFA, Jules Rimet, čovek koji je godinama sanjao o svetskom fudbalskom turniru, lično je putovao od saveza do saveza i molio, uveravao, obećavao. I četiri su ekipe pristale. Među njima Jugoslavija.

Petnaest dana na brodu. Petnaest dana Atlantika ispred i iza, bez čvrstog terena za trening, bez pravilnih obroka prikladnih za sportiste, bez ikakve garancije da na drugom kraju sveta čeka nešto vredno i postojano. Jugoslovenski igrači, većinom deca Beograda i okoline, momci iz kvartova koji su mirisali na kaldrmu i kafane, prvi put su videli okean.

Trener Boško Simonović vodio je ekipu sa prosečnom starošću ispod dvadeset dve godine. Bili su najmlađi tim na celom turniru. Momci od kojih niko ništa nije očekivao, jer niko nije imao osnova da bilo šta očekuje.

A ipak su krenuli.

Tu leži nešto što ni najtanananiji psiholog sporta ne može lako da objasni: ponekad je najmoćnija stvar na svetu to što ne znate da ne možete, to što nema predrasuda. Ponekad je neznanje sloboda. A sloboda je, posebno na fudbalskom terenu, možda jedina prava prednost.

Montevideo: Svet koji se tek rađa

Urugvaj 1930. bio je zemlja koja je slavila dva uzastopna olimpijska zlata u fudbalu, 1924. u Parizu i 1928. u Amsterdamu. Za domaćina prvog Mundijala odabrana je baš ona nacija koja je u tom trenutku bila nesporna fudbalska sila na planeti. Stadion Centenario, koji se gradio tokom celog turnira i bio dovršen tek za polufinale, mogao je da primi skoro stotinu hiljada gledalaca - cifra koja je tada zvučala kao naučna fantastika.

Trinaest ekipa. Četiri grupe. Bez kvalifikacija, ko je pristao, igra. Bez ikakve promocije kakvu danas podrazumevamo. Samo fudbal, zemlja i publika koja je razumela tu igru instinktivno, kao da je rođena sa loptom pod nogama.

Jugosloveni su žrebom dospeli u Grupu 2 zajedno sa Brazilom i Bolivijom. Brazil, veliki Brazil, zemlja sa razvijenom fudbalskom kulturom, iskusnim igračima, ambicijama. Bolivija, ponosni autsajder. I Jugoslavija, ekipa za koju većina novinara nije ni znala kako se piše, osim što su uspeli da prepišu prezimena na “ić”.

Najava je glasila: Brazil će pobediti u grupi. Jugoslavija će pokušati da bude dostojanstvena.

Istorija je, naravno, imala drugačije planove.

14. jul 1930: Dan koji će se pamtiti

Taj dan, 14. jul 1930, bio je 141. godišnjica Francuske revolucije. U Parizu su palili vatromet. U Montevideu, na starom stadionu Parque Central, pred nekih pet-šest hiljada gledalaca, Jugoslavija je izlazila na teren da odigra svoju prvu utakmicu na prvom Mundijalu u istoriji.

Protivnik: Brazil.

Na golu je stajao Milovan Jakšić. U odbrani Mihajlović i Ivković. U veznom redu Đokić, Arsenijević i Stefanović. U napadu Marjanović, Tirnanić, Bek, Vujadinović, Sekulić.

Počelo je velikim praskom.

U 21. minutu - Tirnanić.

Niko u Montevideu to nije očekivao. Ali desilo se: Jugoslavija je povela protiv Brazila. Na prvom Mundijalu. Na prvoj utakmici u istoriji jugoslovenskog učešća na svetskim prvenstvima.

Kao da to nije bilo dovoljno samo po sebi, pa je Ivica Bek, čovek koji je živeo u Parizu, igrao za pariski klub, u 30. minutu povećao prednost Jugoslavije na 2:0.

Brazil je bio šokiran, ali je uspeo da odgovori u drugom poluvremenu. Gol je dao Preginjo. Naravno, nastavio je da traži preokret do kraja, ali bez uspeha.

Jugoslavija je pobedila Brazil. Pobedila je Brazil na prvoj utakmici u istoriji svetskih prvenstava.

Na terenu se slavilo. Na tribinama je urugvajska publika bila zbunjena, radoznala, a onda oduševljena na onaj način na koji se oduševljava publika koja prepozna nešto iskreno.

Prezimena tih jugoslovenskih igrača zvučala su Urugvajcima gotovo melodično, skoro smešno, kao iz kakvog egzotičnog epa. I novine i navijači u njima su prepoznali mladost kakvu su i sami posedovali.

Energični, beskompromisni, malo ludi. Urugvaj je zavoleo Jugoslaviju te večeri. I Jugoslavija, daleko od kuće, u nekom drugom svetu, učinila je ono što fudbal ponekad uradi: zbližila je dva naroda koja se nikad ništa nisu pitali.

Bolivija i korak do istorije

Tri dana kasnije, 17. jula, Jugosloveni su odigrali drugu grupnu utakmicu protiv Bolivije. Bila je to utakmica bez neizvesnosti, ali puna energije i golova. Bolivija je bila tužan prizor: ekipa bez ijedne međunarodne pobede. Protivnik dostojan sentimentalnog poštovanja. Ali Jugosloveni nisu bili sentimentalni na terenu.

Bek je dao dva gola, Marjanović i Vujadinović još po jedan. Konačnih 4:0. Grupa je bila uređena, Jugoslavija na prvom mestu, ispred Brazila. Obezbeđen plasman u polufinale.

Polufinale Mundijala. Na prvom Mundijalu u istoriji. Sa ekipom koja je bila najmlađa na turniru, koja je plovila petnaest dana do tamo, koja je imala manje iskustva nego bilo koji drugi tim na takmičenju.

Niko, bukvalno niko, to nije predvideo. Osim, možda, njih samih, u onim kasnim satima na parobrodu, dok su gledali u Atlantik i nisu znali da je to što osećaju nada.

27. jul 1930: Utakmica koja još uvek boli

Ima utakmica koje se nikad ne završe. Možda je konačan rezultat upisan u knjige, možda je zvizduk sudije potvrdio kraj, možda su se igrači rukovanjem razišli i otišli pod tuševe. Ali utakmica nastavlja da živi dalje pod nekim drugim tuševima, u nekim drugim noćima, u onima koji su tamo bili i koji su je nosili kući zauvek.

Takva je bila utakmica 27. jula 1930. između Urugvaja i Jugoslavije.

Polufinale. Estadio Centenario, konačno dovršen, blistav i ogroman kao ponos jedne nacije. Skoro devedeset hiljada gledalaca. Domaći igrači okruženi vikom tribina, sa olimpijskim zlatnim medaljama u nogama i celim Urugvajem iza leđa.

S druge strane: jugoslovenski momci, daleko od kuće, bez buke, bez tog bedema podrške, samo sa loptom i onom čudnom, neuništivom samouverenošću mladosti.

U četvrtoj minuti Đorđe Vujadinović je poslao loptu u mrežu Urugvaja.

Zamislite taj trenutak. Zamislite tu tišinu među devedeset hiljada ljudi koji nisu videli ono što su videli. Zamislite jedanaest jugoslovenskih dečaka koji trče jedni drugima u zagrljaj, usred tuđe zemlje, usred najvećeg stadiona koji su ikad videli, a koji su upravo postigli gol u polufinalu prvog Mundijala.

Jugoslavija je vodila protiv Urugvaja. Devedeset hiljada ljudi nije moglo da diše.

Urugvaj je, naravno, odgovorio. Do poluvremena je preokrenuo na 2:1. U drugom delu Urugvaj je briljirao i na kraju slavio 6:1. Pedro Cea je postigao het-trik. Statistika je bespoštedna: četiri gola razlike u drugom poluvremenu govore o nadmoći.

Utakmica za treće mesto nije bila zvanično predviđena u formatu tog turnira. FIFA je retroaktivno odredila poredak i Jugoslavija je završila na četvrtom mestu, tik iza SAD-a na osnovu ukupnog učinka.

Nasledstvo koje se ne meri medaljama

Ima jedna stvar kod ovog urugvajskog pohoda koja me uvek ponovo zaustavi: u jednoj jedinoj instanci, u julu 1930, Jugoslavija je, bez tradicije, bez iskustva, bez organizovane infrastrukture, bez ičega osim jedanaest momaka i jedne lopte, bila bolja od svakog evropskog tima koji je bio prisutan. I od većine svetskih.

Francuzi, Belgijanci i Rumuni ispali su u grupnoj fazi. Samo Jugosloveni su došli do polufinala. Samo Jugosloveni su šetali teritorijama fudbalske istorije sa onom laganom sigurnošću nekoga ko zna da igra na granici mogućeg.

Možda je to sudbinska odlika jugoslovenskog fudbala: da bude najsjajniji tamo gde se najmanje očekuje, da zasija u trenucima za koje nema osnove, da pruža fudbal lepote u kontekstu koji sam po sebi nije lep. Na sceni sa nečim snažnijim od taktike. Sa oružjem koje se nosi duboko u sebi: sa slobodom.

A sloboda je počela 1930. Na parobrodu „Conte Verde“, na Atlantiku, u nogama momaka koji su znali da mogu.

Umesto epiloga

Ponekad se zapitam kako su izgledali ti dani posle povratka. Parobrod nazad prema Evropi, iste plave vode, ista paluba. Da li su razgovarali o onom poništenom golu protiv Urugvaja za 2:2? Da li je Vujadinović sedeo sam i gledao u more, vrteći trenutak kada je lopta ušla u mrežu Urugvaja? Da li je Bek pisao pisma iz Pariza u Beograd i opisivao Montevideo onima koji nikad nisu videli Atlantik?

Ne znamo.

Ali znamo jedno: krenuli su. U vremenu kada putovanje od Evrope do Urugvaja nisu hteli da prihvate ni etablirani, slavni timovi sa bogatim savezima iza leđa ovi momci su krenuli. Ukrcali su se na brod fudbalske večnosti i plovili petnaest dana prema nečemu za šta nisu imali reč, jer ta reč, Mundijal, još nije postojala u kolektivnoj svesti.

I kada su stigli, odigrali su fudbal zbog kojeg je svet zaplakao za njima kada su otišli.

Ti momci. Neka se pamte.