Crvena Zvezda - Liverpul 1973: Zvezdina škola fudbala na Enfildu

Jesen 1973. godine bila je veliki trenutak za srpski i jugoslovenski fudbal.

A mi, koji smo taj sport voleli pre nego što smo znali da pišemo, koji smo odrastali čuvajući sećanja na ono što nismo ni gledali, već slušali u pričama odraslih - mi smo dužnici te jeseni. Dužnici jednog profesora, jednog mangupskog krila i jednog kluba koji je pobedio imperiju.

Beograd, grad koji diše. Grad koji gradi, stvara, sanja jugoslovenski san u svom najpunijem i najraskošnijem obliku. Kafane pune razgovora, novine pune ambicija, ulice pune budućnosti. A negde na Autokomandi, na Dedinju, na Marakani - živi se fudbal. Fudbal je tu na svakom koraku. U vazduhu, u gestovima, u dugačkim navijačkim raspravama koje ne prestaju ni nakon ponoći.

Ali te jeseni, Beograd je živeo i jednom tugom koju možda nije ni znao da oseća. Džajić je bio odsutan. Dragan Džajić - „čarobnjak", „mađioničar", jedno od onih fudbalskih bića koja se rode jednom u generaciji - bio je u vojsci. Daleko od Marakane, daleko od Evrope, daleko od lopte koja mu je bila prirodnija od disanja. I kada nema Džajića, ima se osećaj da nešto nedostaje čak i onom koji nikada nije bio na stadionu.

Ko je bio taj Liverpul

Treba biti pošten prema istoriji, makar i kada boli. Liverpul 1973. nije bio tek neka engleska ekipa. Bio je mašina. Bio je projekat. Bio je tim koji je Bil Šenkli - taj Škot sa ugljem u duši i vatrom u govoru, gradio godinama s ljubavlju koja se graniči sa opsesijom.

Samo nekoliko meseci ranije, u maju iste godine, Liverpul je pobedio Borusiju Menhengladbah u finalu Kupa UEFA. Bio je engleski prvak. Imao je Reja Klemensa na golu, jednog od najboljh golmana koje je Ostrvo ikada iznedrilо. Imao je Kevina Kigena, ubojito desno krilo i jednog od najsjajnijih bisera tadašnjeg evropskog fudbala. Velšanina Džona Tošaka, koji je svojim stasom vladao kaznenim prostorom. Stiva Hajveja, čija su noga i mozak radili brzinom za koju su ostali igrači tek tražili formulu u priručniku fizike.

Šenkli nije skrivao ambicije. Hteo je Kup šampiona. Hteo ga je žarko, skoro bolesno. I žreb mu je podario Crvenu zvezdu, ekipu bez Džajića, ekipu koja je u prvom kolu jedva prošla nekog Poljaka, ekipu iz Beograda, iz Jugoslavije, iz one neke druge Evrope koja se još uvek dokazivala. Iz perspektive Enfilda, to je bio povoljan žreb.

Iz perspektive Miljanića to je bio poziv na dvoboj.

Miljan Miljanić - čovek koji je znao

Postoje treneri koji motivišu vikom. Koji udarcima pesnice o sto stvaraju energiju. Koji igrače gone strahom ili gordošću.

Miljan Miljanić je bio drugačiji.

Profesor. Čitač igre. Čovek koji je fudbal doživljavao kao šahovsku partiju odigranu na travi, ali koji je znao, i to je bila njegova najveća tajna, da šah bez strasti nije ništa. Da taktika bez karaktera ne vrijedi ni koliko papir na kome je nacrtana.

Miljanić je ušao u taj dvomeč sa savršenim razumevanjem onog što Englezi nisu znali o Zvezdi. A Englezi nisu znali skoro ništa. Potcenjivanje je u fudbalu staro koliko i sport sam, i uvek kažnjava na isti način - bolno i iznenada, baš u trenutku kada nisi spreman.

Miljanić je to znao. I ćutao je. Osmislio je specijalne pripreme za svoju ekipu. Radio je i čekao.

24. oktobar 1973. - Marakana: Crvena zvezda - Liverpul 2:1

Oktobar u Beogradu… I Marakana. Taj kolos od betona i strasti, taj stadion koji je mogao da proguta sto hiljada duša i stvori pakao bio je napola prazan.

Prazan. Reč koja boli čak i danas, sa ove distance. Jer šta reći, neobjašnjivo ali istinito. Zvezda dočekuje Liverpul koji je već unapred otpisao, unapred prelomio, unapred napisao epitaf. Nešto od te balkanske crne magije pesimizma, ta urođena sklonost da porazimo sami sebe pre nego što nas iko drugi može poraziti, sve to lebdelo je nad onih četrdeset i nešto hiljada gledalaca koji su ipak došli.

Ali oni koji su došli gledali su nešto što se pamti.

Utakmica je krenula nervozno. Onako kako krenu utakmice koje nešto znače. Jovan Aćimović, popularni Kule, povukao se povređen. Ušao je Jovanović. I tu, u tom naizgled sporednom trenutku, u toj izmeni koja nije planirana, nešto se preokrenulo. Fudbal to ponekad uradi: uzme slučajnost i pretvori je u sudbinu.

Cole Janković. Vihor, brz, nesalomiv. U 39. minutu, s ivice šesnaesterca, dijagonala levicom, lopta je otišla tamo gde Klemens nije mogao. Gornji desni ugao. Silovito, precizno, nemilosrdno.

1:0.

A onda, kao da je Zvezda htela da kaže da nije slučajno, u trećem minutu nastavka, Vladislav Bogićević. Štoper koji je u ovoj akciji bio kao duh, niko ga nije video, niko ga nije pratio, a on je bio tu, na pravom mestu, u pravi čas, i volej-udarcem sa desetak metara podigao je sve one koji su sedeli. 2:0.

Ali Liverpul je znao da igra. U 72. minutu Kris Loler je smanjio. 2:1. I tada se desilo nešto fascinantno, nešto tipično za ovu priču, nešto što govori koliko fudbal ne živi samo na terenu nego i u novinarskim redakcijama i u navijačkim narativima. Jugoslovenska štampa je sutradan objavila: „Zvezda zasenila Liverpul, pa potamnela." I: „Poraženi zadovoljniji od pobednika."

Pobednici su plakali. Poraženi su slavili.

Jer Englezi su odlazili iz Beograda s osmehom. 2:1 je za njih bilo skoro isto što i pobeda. Znali su da je Enfild tvrđava. Enfild se ne osvaja. Enfild je poslednjih godina bio neprobojno utočište Šenklijevih ratnika.

Crvena Zvezda - Liverpul 1973: Zvezdina škola fudbala na Enfildu Watch on YouTube

Ali Miljanić se nije smešio. Miljanić je bio ozbiljan i miran, sa čvrstinom u pogledu koju imaju samo oni koji znaju nešto što drugi ne znaju.

6. novembar 1973. - Enfild: Liverpul - Crvena zvezda 1:2

Novembar na severu Engleske nije kao novembar negde drugde. To je novembar koji te hvata za kosti i ne pušta. Reka Mersi u izmaglici. Dim iz fabričkih dimnjaka koji se meša sa nebom tako da više ne znaš gde prestaje jedno a počinje drugo. I Enfild, taj kultni stadion na kom su tolika srca pukla, na kom su tolike suze prolivene - pun. Pedeset hiljada grla koja znaju kako da okrenu tok fudbalske igre.

Zvezda je stigla mirno. Bez fanfara, bez novinara koji bi ih dočekali. Stigla je onako kako stiže ekipa koja zna svoj cenu i ne traži od sveta da to potvrdi.

Sat pre utakmice, Miljanić je izveo igrače na teren. Enfild je još uvek bio prazan. Tih. „Kop", ona čuvena tribina koja daje ton celoj atmosferi Enfilda je bio pust.

I negde u toj tišini zvezdine svlačionice, pod terasama Enfilda, okružen pogledima svojih igrača, stajao je Miljanić: „Pobeđujemo!".

Nije to bila retorika. Nije bila manipulacija. Bio je to čovek koji je znao.

Igrači su mu verovali.

Simfonija na Enfildu

Kada je lopta počela da se kreće, dogodilo se nešto što je oduševilo Engleze.

Zvezda je na Enfildu tkala kombinacije kao da igra na beogradskom parking. Kratke pasove, dvostruke, trostruke, pomicanja bez lopte, promene ritma - sve ono što je engleska fudbalska tradicija smatrala suvišnim i kontinentalnim. Pedeset hiljada navijača Liverpula ustajalo je i aplaudiralo. Ne svom timu. Gostima.

Čudesna je to publika. Takvu kulturu navijanja doživite jednom u životu. Jer fudbal je, u tim retkim trenucima, nešto više od navijačke lojalnosti. U tim trenucima, lepota pobedi sve.

A onda je Vojin Lazarević stavio tačku na tu lepotu. Šezdeseti minut. Ivica šesnaesterca. Iz trka, bez zaustavljanja, iz zamaha, gornji desni ugao Klemensa, golmana kojeg su mnogi smatrali najboljim tog doba u Engleskoj i Evropi. Gol koji je bio vredan ponovnog gledanja nedeljama.

1:0 za Zvezdu. Na Enfildu. Uz aplauz pedeset hiljada Engleza koji su upravo shvatili da su gledali nešto posebno.

Pakao. I spas.

A onda je Liverpul podigao glas.

Šenklijevi ratnici su krenuli. I krenuli su kako samo oni znaju, bez kompromisa, bez plana B, sve ili ništa.

Zvezda se branila. Branila se s dostojanstvom koje nije bilo pasivno, koje nije bio strah - bila je to odbrana ekipe koja zna šta radi, koja ima plan, koja veruje u svoju snagu. Ali pritisak je rastao. I u 84. minutu, Kris Loler je postigao gol za izjednačenje. 1:1. Šest minuta do kraja. Enfild je u ludilu.

Šest minuta koje su trajale kao šest sati.

I tada se desilo jedno od onih sitnih fudbalskih čuda koja prolaze neopažena, a zapravo su sve. Stanislav Karasi je primio loptu nadomak šesnaesterca. Bočno okrenut, onako šeretski, kako igraju samo oni koji nisu nervozni. Dobio je po nogama, sa leđa. Sudija je svirao faul.

Slobodan udarac. Negde oko dvadeset metara. Živi zid od tri igrača. Ostatak engleskog tima u pripravnosti za kontru, jer zašto bi se posebno brinuli o slobodnjaku na toj poziciji, sa tim zidоm, sa takvim golmanom?

Karasi namešta loptu, ali Janković opet preuzima odgovornost. Lopta leti kao tane. Klemens se izvija ali uzalud. Visoko, u gornji ugao, u same rašlje, lopta je u mreži. 2:1 za Zvezdu.

Crvena Zvezda - Liverpul 1973: Zvezdina škola fudbala na Enfildu Watch on YouTube

Sa tribina Enfilda prolomio se aplauz, jer to je Enfild, jer tu publiku ne možeš uzeti bez dubokog poštovanja.

Šta je Zvezda izgubila - i šta je zauvek zadržala

Ima nečeg duboko tužnog u daljoj sudbini te generacije. Eliminisali su Liverpul i ušli u četvrtfinale gde ih je čekao Atletiko Madrid. 0:0 u Beogradu, 0:2 u revanšu. Atletiko je te godine stigao do finala Kupa šampiona.

A Zvezda se vratila kući. Sa podignutom glavom, sa svedočanstvima Engleza o lepoti igre, sa slavom koja je u Beogradu bila pretiha, a u Liverpulu skoro zaboravljena.

Ta generacija Bogićević, Janković, Lazarević, Karasi, mladi Pižon, nikada nije dogurala do finala. Nažalost. I to pitanje ostaje otvoreno, onako kako neka fudbalska pitanja ostaju zauvek: šta bi bilo da je Džajić bio tu?

Ne znamo. Fudbal ne vraća filmove.

Prošlo je više od pedeset godina.

Prošli su svetovi. Raspala se Jugoslavija. Nestala je zemlja u kojoj su ti igrači odrasli, u kojoj su naučili fudbal, u kojoj su sanjali. Ali ta dva meča ostaju. Ostaju kao zlatna slova u istoriji srpskog i jugoslovenskog fudbala, kao dokaz da je jednom, davno, jedan tim iz Beograda igrao takav fudbal da su ga Englezi gledali stojeći i aplaudirali, a onda koristili tu igru kao udžbenik za gradnju sopstvene imperijе.

To je legenda uklesana u kamen.

I na kraju, kad se utišaju sve analize i svi eseji, ostaje jedna slika. Devedeseti minut Enfilda. Novembarska noć.

Odjeknulo je „You'll Never Walk Alone".

Ali Zvezda je te noći hodala sama i ušla u nezaborav evropskog fudbala.