Brazil 1950.

Svako ko je ikad ozbiljno pratio fudbal zna da postoje trenuci koji nikad ne završavaju. To nisu slavlja, euforije, zastave i baklje. To su trenuci tišine posle. Trenuci kada se vraćate u svlačionicu i sedite u mokrim dresovima i ne možete da progovorite, jer reči ne dostižu ono što ste upravo doživeli. Trenuci koji ne ostaju u novinama nego u grudima, i onda ostaju tu godinama, decenijama, sve dok ih ne odnesete sa sobom.

Takav je bio jul 1950. za jugoslovensku fudbalsku reprezentaciju. Ne katastrofa. Ne sramota. Nešto mnogo gore od toga: bio je to trenutak kada ste imali sve u nogama, kada je svetski fudbalski tron bio na dohvat ruke i kada vam je, bukvalno, gvozdena greda u tunelu za jednu sekundu promenila istoriju.

Ovo je priča o Brazilu koji je tada bio sve što je bio. O Marakani koja je bila sve što je bila. I o jednom jugoslovenskom kapitenu koji je udario glavom o gredu, obavio glavu zavojem natopljenim krvlju, izašao na teren i igrao kao da se nije desilo ništa — jer tako se ponašao čovek koji je postao legenda.

Brazil 1950. - Zemlja koja želi da postane nešto

Postoji nešto posebno u zemljama koje su još na rubu sopstvenog identiteta. Koje su dovoljno mlade da još veruju da sve mogu, a dovoljno stare da znaju cenu tog verovanja. Brazil 1950. bio je tačno takva zemlja.

Bio je to Brazil koji izlazi iz senke dve decenije Getulija Vargasa, populiste, diktatora i, paradoksalno, modernizatora koji je svoju zemlja držao čvrstom rukom i oblikovao je prema viziji industrijalizovanog, nacionalno svesnog naroda. Vargasov režim je pao 1945, ali njegovo nasleđe ostalo je svuda: u zakonima o radu, u državnim preduzećima, u duševnoj klimi naroda koji je počeo da veruje u sebe. I upravo te, 1950, Vargas se vratio na vlast demokratskim izborima, osedeo i mudriji, sa novim mandatom od naroda koji mu je, uprkos svemu, oprostio i poverovao.

Rio de Janeiro 1950. bio je grad koji je ulazio u svoje zlatno doba. Kopakabana je procvetala, Bossa Nova se polako rađala kao ideja u malim kafanama uz plažu, arhitektura je postajala sve hrabrija u svom modernom zanosu. Stanovnici Rija razvili su tu posebnu kombinaciju vedrine i melanholije koja se ne može naučiti niti opisati, koja se samo oseti kada jednom prošetate Ipanemom u sumrak i shvatite da nigde drugde na svetu sunce ne zalazi baš ovako.

Ali ispod tog sjaja, Brazil je bio zemlja dubokih podela. Zemlja u kojoj su siromašni kvartovi, favele, koje su se već tada penjale uz brda iznad Rija, bili svega nekoliko ulica udaljeni od fudbalskih rezidencija Botafoga i Flamenga. Zemlja u kojoj je fudbal bio jedina stvar koja nije pitala odakle si, ko su ti roditelji, koje si boje kože. Jedina stvar koja je možda, makar na kratko, spajala sve te različite Brazile u jedan.

I ta zemlja, koja je još tragala za sobom, odlučila je da svetu kaže ko je. Odlučila je da organizuje Mundijal. I da ga, naravno, pobedi.

Marakana - Čudo od betona i nade

Kada razmišljam o Marakani iz 1950, ne razmišljam o tribinama. Razmišljam o projektu. O drskosti projekta.

Izgradnja stadiona počela je 1948. i bila je, prema svemu, najveći stadionski projekt od starog Rima naovamo. Kapacitet od 200.000 gledalaca. Elegantna modernistička arhitektura, ambiciozni inženjeri, radnici koji su radili u smenama ne samo tokom dana nego i noću. Kada su FIFA funkcioneri stigli u Brazil i videli gradilište, neki su se zapitali da li će stadion uopšte biti gotov na vreme.

Nije bio u punom smislu. Marakana je tokom prvog dela turnira i dalje bila delimično gradilište. Tuneli su imali grede koje su virile. Beton koji nije bio gotov. Otvore koji nisu bili zaštićeni.

Ali tribine su bile tamo. I navijači su dolazili. Dolazili su kao na hodočašće. Dolazili su iz Rija i iz Sao Paula, iz favela i iz lepih stanova uz obalu, dolazili su momci koji su fudbal učili na peskovitim plažama Copacabane i gospoda sa šeširima koji su pazili da im košulja ostane bela. Dolazili su jer im je Brazil obećao da će postati prvaci sveta, i oni su tom obećanju verovali svim srcem.

Fudbal je u Brazilu bio, i ostao je nešto više od igre. Bio je jezik kojim su svi govorili, bez obzira na razlike. Bila je to sila koja je držala zajedno ono što bi inače puklo pod težinom nejednakosti. I taj jun i jul 1950, Brazil nije igrao samo za fudbal. Brazil je igrao za sebe.

Jugosloveni su u sve to stigli sa parobroda. S dugog puta i sa ekipom manje poznatom izvan Evrope.

Svet koji se budi posle rata - Jugoslovenski kontekst

Da bismo razumeli šta je značilo za Jugoslaviju biti u Brazilu 1950, moramo na trenutak stati i setiti se šta je ta zemlja tada bila.

Bila je to zemlja koja se upravo izdigla iz velikog rata. Koja je izgubila oko milion i po ljudi. Koja je bila poharana, razrušena, između dva ognja, Staljinovog Istoka i kapitalističkog Zapada. Tek 1948, Tito je raskinuo s Moskvom i Jugoslavija je odjednom stajala sama, ni tamo ni ovamo, u procepu hladnog rata, sa svetom koji je čekao da padne na jednu ili drugu stranu.

I ta zemlja poslala je fudbalsku reprezentaciju u Brazil.

Ne slučajno. Ne rutinski. To je bio čin državne volje, smišljena poruka svetu: mi smo normalna zemlja, mi možemo da igramo fudbal sa svima, mi smo tu i ne sklanjamo se ni pred kim. Olimpijsko srebro 1948. u Londonu već je reklo nešto o toj ekipi. Sada je trebalo to potvrditi na najvećoj sceni.

Stigli su sa ekipom koja je bila možda najtalentovanija generacija u istoriji jugoslovenskog fudbala. I na čelu te ekipe stajao je čovek koji je zasluživao cele fudbalske tomove, a ne oskudne retke ovoga teksta.

Zvao se Rajko Mitić.

Rajko Mitić - portret jednog gospodina

Ima igrača koji su veliki zbog statistike. Ima igrača koji su veliki zbog trofeja i naslova i fotografija na naslovnim stranicama. Ali ima igrača koji su veliki na način koji se ne može izmeriti. Koji su veliki po tome šta znače drugima - saigračima, navijačima, protivnicima, a ponekad i čitavom jednom narodu koji u tom fudbaleru prepoznaje deo sebe.

Rajko Mitić bio je takav čovek.

Rođen 1922. u selu Dol kraj Bele Palanke, odrastao je u Beogradu. Fudbal je zavoleo kao dete. Počeo je da igra za BSK u junu 1938, ali mu je rat presekao razvoj upravo u onom trenutku kada je počeo da otkriva koliko je dobar.

Ratovao je, a odmah posle oslobođenja, u proleće 1945, bio je među prvima koji su ušli u novooformljenu Crvenu zvezdu. Ostao je tamo trinaest i po sezona.

Svi koji su ga poznavali govore iste stvari: da se nikad nije prodao, da nikad nije namerno napravio faul, da nikad nije podigao glas na saigrača, da je uvek bodrio i podržavao i delio. Da je na treningu gledao u svakog mladog igrača s pažnjom kakvu većina nije dobijala ni od trenera, a kamoli od kapitena.

Stjepan Bobek, Mitićev saigrač u napadu, bio je, ako je to uopste moguće, još zanimljivija ličnost. Zagrepčanin koji je nakon rata živeo u Beogradu i u njemu ostao zauvek.

U Brazilu 1950, Bobek i Mitić zajedno su bili par koji su protivnici noćima sanjali. Obojica su bila u punoj snazi. Svetu je trebalo samo da ih ugleda.

25. jun 1950: Švajcarska - za početak

Prva utakmica. Švajcarska, ekipa s olimpijskim iskustvom i večitom kombinatornom igrom.

Jugosloveni su je savladali 3:0. Mitić, Ognjanov, Tomašević su bili strelci. Ekipa je funkcionisala. Nije bila to igra kakva će se pamtiti, ali je bila ono što je trebalo biti: ubedljiva, hladnokrvna i bez grešaka. Brazilska novinarska štampa počinjala je da piše o „evropskim majstorima koji igraju kao južnoamerikanci“ - što je, za Brazilca, bio najveći kompliment koji se mogao dati.

Tri dana odmora. I onda Meksiko.

28. jun 1950: Meksiko kao potvrda

Postoje utakmice koje ti kažu kada si spreman. Ne kada pobediš za gol ili dva, to može biti svečano ali i slučajno. Nego kada pobediš gladnom, nemilosrdnom, bespoštednom igrom, i kada to još izgleda i lako.

Meksiko je tu veče bio žrtva. 4:1. Bobek je postigao gol onako kako samo Bobek može. Usledili su golovi Čajkovskog i Tomaševića. Meksiko je dao počasni gol i nije mogao više.

Posle dve utakmice: dve velike i sigurne pobede i šest golova viška. Jugoslavija je bila na čelu grupe. Pred njom je bio Brazil. Pred njom je bila puna Marakana.

1. jul 1950: Jutro pre utakmice

Zamislite to jutro.

Rio de Janeiro, 1. jul 1950. Vlaga koja se lepi na kožu kao topla tkanina. Grad koji se budi uz zvukove samba ritma koji izlazi iz kafanskih prozora, uz miris kafe i pečene kukuruzne pohovane tortilje, uz glas ribara koji se vraća s Guanabara zaliva.

A u hotelu, jugoslovenska ekipa se budi za utakmicu koja ih šalje kući ili u polufinale. Samo remi je dovoljan. Samo remi, pred 140 hiljada gledalaca, na Marakani, protiv Brazila koji je morao da pobedi.

Samo remi.

U svlačionici Marakane, Rajko Mitić je bio smiren kao što je uvek bio. Nije se uzbuđivao. Nije govorio puno. Držao je ljude oko sebe čvrstinom, ne rečima nego prisustvom. Kapiten je ponekad onaj kome se svi okreću kada ne znaju šta da rade, i koji tada samo klimne i kaže: idemo.

Ide se na teren Marakane.

I krenuo je. I izašao je iz svlačionice. I digao je pogled da vidi kuda ide.

Tuneli pod Marakanom tada još nisu bili završeni. Gradilište, betonski stubovi, gvozdene grede bez zaštite koje su virile iz zidova pod uglovima koje niko nije obeležio. Mitić je udario glavom punom snagom. Rana je bila duboka, krv odmah, svuda. Odveli su ga nazad u svlačionicu. Medicinski personal je radio brzo. Zavoj je bio čvrst, tesno namotam i prekriven tkaninom .

Na terenu, igrači su čekali. Tribine su urlale. Sudija nije čekao.

Niko nikada nije zvanično to objasnio. Postoje teorije - pritisak organizatora, navika tog vremena da se igra nastavi bez čekanja za povrede. Možda je sudija mislio da je lagana povreda. Možda nije hteo da izaziva ljude koji su ga okruživali. Niko to precizno ne zna.

Zna se ovo: Jugoslavija je ušla na Marakanu sa deset igrača. Na najvećem stadionu sveta. Protiv domaćina turnira. Sa prepunim tribinama navijača koji su vikali baš o onom za čim je ceo Brazil žudio. Pobeda.

140.000 brazilaca i deset jugoslovenskih igrača

U četvrtom minutu, dok se Mitić još bori s medicinskim osobljem i nije siguran hoće li moći izaći na teren, Ademir je postigao gol za Brazil. Sto četrdeset hiljada grla otišlo je u nebo nad Rijom.

Nema reči za to u srpskom jeziku. Ni u jednom jeziku nema reči za to. Za taj trenutak kada si na najvećoj utakmici svog života, bez svog kapitena, i svuda oko tebe je zvuk koji ti fizički sputava grudi.

Mitić se kasnije vratio. Sa zavojem koji je već bio krvav. Sa izrazom lica koji nije bio drugačiji od onog s kojim je ušao u svlačionicu sat ranije. Bez demonstracija. Bez drame.

Zaigrao je.

Ali, nije to bio Mitić kakav bi bio da je bio zdrav. Bio je to Mitić koji krvari, koji oseća vrtoglavicu kakvu ne bi smeo da oseti. Ali koji igra. Koji traži loptu. Koji dodaje. Koji ne prestaje.

Zizinho je pred kraj prvog poluvremena povećao na 2:0. Taj drugi gol bio je čin brazilske klase, kombinacija koja se pamti, pas koji preseca blok odbrane, završnica mirna i precizna. Mitić nije mogao ništa. Niko nije mogao ništa.

U drugom poluvremenu Jugosloveni su napadali. Bili su gori od onoga što su bili u prve dve utakmice ali su napadali. Tražili su gol koji bi otvorio utakmicu. Brazil je držao 2:0. Kraj.

Jugoslavija je ispala. Brazil je prošao dalje. I na kraju je i Brazil izgubio od Urugvaja, u onome što će postati najveći šok u istoriji fudbala. Maracanazo.

Ali Jugosloveni tada nisu znali za Maracanazo. Oni su se pakovali. Sedeli su u svlačionici u kojoj je mirisalo na krv i umor, i gledali u pod ili u nebo ili u ništa. I ta tišina bila je teža od bilo kakve buke.

Format koji ukrade istoriju

Moram ovde stati i reći nešto o formatu tog turnira, jer bez toga gorčina se ne može u potpunosti razumeti.

Brazil 1950. nije imao finalnu utakmicu. Nije imao nokaut fazu. Nije čak ni imao klasičan grupni format gde prolaze dva iz grupe. Bila su četiri grupe, i svaki pobednik grupe išao je u finalnu grupu četiri ekipe u kojoj su svi igrali sa svakim. Ništa više. Drugi u grupi, bez obzira koliko je bio dobar, bez obzira koliko mu je bio nepravedan raspored, odlazio je kući.

Taj format je uskratio svetu prisustvo Jugoslavije u drugoj fazi.

Bila je to grupa gde pobednik uzima sve. A pobednik je bio Brazil. Koji je, nakon toga, izgubio u finalnoj grupi. Koji je doživeo Maracanazo, tj. poraz od tada najvećeg rivala, Urugvaja sa 2:1. Koji je na kraju ispao tačno tamo gde je Jugoslavija trebalo da igra.

Istorija fudbala puna je takvih čvorova koji nikad nisu razrešeni. Ovaj je možda najtragičniji za nas.

Mitić - Velika legenda

Vraćam se uvek istoj slici: Rajko Mitić u svlačionici posle. Sa zavojem. Fudbalski veteran koji je prošao rat, osnivanje kluba, olimpijsko srebro, i sada ovo. I koji ne govori ništa.

Nije govorio puno o tome ni posle. Ni u karijeri ni u penziji. Kad god bi se tema 1950. pokrenula u nekom intervjuu, Mitić je davao odgovor koji je bio elegantan i kratak. Nije se žalio. Nije optuživao. Nije se pravdao. Nosio je to onako kako su nosili rat, oni koji su preživeli rat: tiho i u sebi.

Četiri godine posle, išao je s Jugoslavijom još jednom na Mundijal, u Švajcarsku 1954. I tamo je bio dobar. I tamo je Jugoslavija ispala u četvrtfinalu od Zapadne Nemačke, budućeg prvaka, u utakmici koja je bila bliža nego što rezultat 0:2 govori.

Na kraju karijere, 1958. oprostio se od Crvene zvezde sa ovacijama kakve se daju nekome ko se ne može zameniti.

Kao trener, 1968, odveo je Jugoslaviju do finala Evropskog prvenstva. S Draganom Džajićem kao zvezdom. Izgubili su od SSSR-a, ali su dosegli finale i uzeli srebro.

Umro je 29. marta 2008, u osamdeset petoj godini. Stadion Crvene zvezde u Beogradu danas nosi njegovo ime.

Bobek - čuvar priče

Stjepan Bobek preživeo je sve što je Jugoslavija preživela i začudo ostao čist. Rođen u Zagrebu, premešten u Beograd, možda i najveći igrač Partizana ikad, trener koji je osvajao naslove od Varšave do Atine.

I u Brazilu 1950, Bobek je bio čovek koji je, i posle Mitićeve povrede i deset igrača i prvog primljenog gola, trčao i tražio i pokušavao.

Umro je 2010. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. Zagrepčanin koji je ceo život proveo u Beogradu. Jugosloven koji nije umro u Jugoslaviji.

Taj paradoks je, na kraju, i priča o Brazilu 1950.

Možda je to, na kraju krajeva, jedino što fudbal može da da. Ne uvek pobede, ne uvek pravdu, ne uvek žreb koji ide u vašu korist. Nego ponekad: trenutak u kome se čovek pokaže većim od igre.

Rajko Mitić i Stjepan Bobek bili su veći od igre.