Sa držanjem kakvo je imao legendarni Urugvajac Enco Franćeskoli, zbog čega je i dobio nadimak „El Prínćipe“ (princ), ali sa njuhom za gol kakav se retko rađa.

Momak iz Aveljanede, napadač Rasinga, klasu je posebno pokazao kada je 2009. obukao crno-plavi dres Intera.

Ostaće upamćeno da je tada stigao iz Đenove, dok su u suprotnom pravcu otišli Roberto Akvafreska, Rikardo Međorini, Franćesko Bolconi, Crnogorac Ivan Fatić i tada još nedovoljno poznat Leonardo Bonući.

Tresao je mreže na svim stadionima, u svim takmičenjima, a bio je glavni akter istorijske 2010. godine, kada je Inter osvojio sve što se moglo osvojiti.

Bila je to godina čuvene triplete velikana iz Milana - sa klupe je komandovao Žoze Murinjo, a Milito bio strelac odlučujućih golova kod osvajanja sva tri trofeja.

Prvo je pogodio u finalu Kupa Italije protiv Rome na „Olimpiku“, 11 dana kasnije i za potvrdu "Skudeta" protiv Sijene, a onda je u Madridu ostvario san navijača Intera koji su čekali 45 godina.

Finale Lige šampiona igralo se u španskoj prestonici, rivali: Inter i Bajern Minhen, a heroj  samo jedan: „El Príncipe“, koji je sa dva pogotka vratio legendarni pehar sa ušima u crno-plavi Milano posle skoro pola veka.

Igrao je vrhunski i u Đenovi, i u španskoj Saragosi, a karijeru je završio tamo gde je sve i počelo – u Rasingu.

Ipak, njegove igre, golovi, pobednički mentalitet i titule sa Interom ostaju da se pamte dok postoji klub sa "Meace".

„El Prínćipe“ sada uživa u penziji, danas je napunio 46 godina, ali za navijače Intera, uvek će živeti priča kako je princ iz Aveljanede postao kralj Intera.