Postoji ta jedna scena iz kultne SFRJ serije „Bolji život“. Glavni protagonista, i omiljeni „TV tata“ Dragiša Popadić, poznatiji kao Giga Moravac, vraća se sa poslovne ekskurzije.

Žene iz kolektiva njegove firme dobile su za Osmi mart vikend u Grčkoj, a našem junaku je „zapalo“ da bude vođa puta.

Na granici pri povratku sa ekskurzije, koleginice ga natovare kupljenim stvarima kako bi izbegle plaćanje carine. Na carini ga, naravno, provale, pola stvari zaplene, pola nekako ostane kod njega, i kada dođe kući ukućani pronađu skupocene stvari, a on to sve predstavi kao poklone sa putovanja.

Kad ga Svetlana Bojković pita: „Kako ćemo sve ovo da platimo?“, on odgovara: „Kao i svi Jugosloveni, razmišljaćemo o tome... kad stigne račun.“

Ovom scenom najbolje može da se opiše situacija u jednom od najvećih i najkultnijih fudbalskih klubova – Barseloni.

Početak – Kako je počeo da se urušava imidž kluba

Ostanimo na trenutak u filmskom domenu radi boljeg poređenja. Svedoci smo kako neki film izađe, pa producenti, u želji da što „bolje objasne“, odnosno zarade, snimaju delove čija se radnja dešava u vremenskom periodu pre radnje originalnog dela.

Zato ćemo ovde ići hronološkim redom, a sve počinje dolaskom na čelo kluba Sandra Rosela.

Čoveka koji je bio senka predsedniku Đoanu Laporti – bio je njegov savetnik i potpredsednik svih sportskih operacija kluba. Generalno, vrlo zanimljiv lik čiji život bi mogao da se ekranizuje.

Sjajan marketinški savetnik, čovek koji je radio za kompaniju „Najk“ i koji je, verovali ili ne, bio posrednik u prelasku Ronalda (pravog, debelog, "Zube" – zavisi kojoj generaciji pripadate) u redove Real Madrida.

Tada je bio u timu Intera koji je radio na ugovoru o prelasku bivšeg fudbalera Barselone u redove najvećeg protivnika.

Bio je deo Laportine kampanje, njegov glavni savetnik, ali i čovek za kojeg je Ronaldinjo lično naveo da je „glavni krivac“ zbog kojeg je odabrao Barselonu pre Mančester junajteda, hvaleći se i dan-danas kao njegov veliki prijatelj.

Rosel je, međutim, napustio Barselonu gotovo mesec dana pre nego što će katalonski klub pokoriti Evropu u finalu sa Arsenalom, u velikoj svađi, gotovo i otvorenom ratu sa Laportom.

Otišao je toliko daleko da je napisao knjigu o celoj situaciji – pod nazivom „Dobrodošao u stvarni svet“.

Iako je mogao da se kandiduje već 2006. godine i pobedi svog bivšeg druga na izborima, nije se odlučio na taj korak sve do 2010. godine, kada je sa 60 odsto glasova postao predsednik kluba.

Na funkciji potpredsednika postavio je Đozepa Mariju Bartomeua, koji je bio njegov savetnik još u Laportinoj eri, a kasnije postao glavni „arhitekta“ Barseloninog finansijskog kolapsa.

Rosel je uspeo da dobije trku sa Realom i potpiše brazilsku senzaciju Nejmara u transferu zbog kojeg će kasnije napustiti funkciju zbog brojnih optužbi o nepravilnostima.

Barselona se zapravo prvi put „uprljala“ u dovođenju fudbalera Santosa i tako narušila imidž kluba.

Najpre, lažiran je iznos koliko je klub platio Brazilca – tvrdili su da je plaćen 57, a na kraju se ispostavilo da je isplata bila preko 86 miliona.

Nejmarovom ocu, koji je bio ujedno i njegov agent, plaćeno je „ispod ruke“ 40 miliona, pravljene su fakture za fiktivne marketinške agencije, čiji trag ponovo vodi do brazilskog fudbalera.

Na kraju, u Španiji su platili 5,5 miliona zbog utaje poreza, dok Santos i dalje traži svoj deo „kolača“ iz budućih transfera, jer procenat sa jedne i količina novca sa druge strane nisu isti na papiru i u stvarnosti.

Rosel se povukao, kasnije bio zatvoren 21 mesec, ali zbog potpuno druge situacije – prava prenosa brazilske reprezentacije. Optužbe su kasnije povučene, a on se danas bavi marketingom i konsultacijama, po sopstvenoj želji daleko od fudbala.

Njega je nasledio Bartomeu, koji je postao neka vrsta „Velikog Getsbija“ Barselone.

Raskoš bez pokrića – Arhitekta finansijskog kolapsa

U Barseloni gotovo sve funkcioniše kao domino efekat, koji podseća na srednjovekovnu Evropu. Ono što je Rosel bio Laporti, to je Bartomeu bio Roselu.

Od njega je povukao nit za grandiozno.

Dok su zajedno bili pod Laportinom vladavinom, njih dvojica su radili na tome da dovedu Dejvida Bekama iz Mančester junajteda i bili su blizu.

Bekam je na kraju ipak otišao u Real – neki smatraju da je to bilo zbog sponzora, jer je Adidas, čiji je on bio promoter, glavni sponzor Reala, dok je Najk bio u Barseloni (kasnije će doći do paradoksa kada glavni Najki promoter Kristijano Ronaldo igra u Adidasovim dresovima Reala, dok Lionel Mesi odabira Adidas kopačke uprkos saradnji Najka i Barselone).

Barselona nikada nije bila klub za koji se moglo reći da ne dovodi skupa i atraktivna pojačanja, ali je to nekako uvek bilo dozirano. Pogotovo od ere Mesija, imali su situacije kada izlaze sa startnih 11 igrača koji su svi plodovi njihove akademije.

Kupovali su igrače na pozicijama gde „škripi“ i tu nisu štedeli, ali je postojao koncept.

Kod Bartomeua je sva ta politika nestala.

Jeste, Barselona je osvojila Ligu šampiona 2015. godine (što će se ispostaviti kao poslednja do sada), sa jednim od najboljih napadačkih trijumvirata – MSN: Mesi, Suarez, Nejmar.

Ali onda je sve krenulo nizbrdo.

Prvo je doveo tandem Valensije 2016. godine – Andrea Gomeša i Pabla Alkasera – za 67 miliona evra. Taj prelazni rok je potrošio preko 120 miliona, a prodao igrače za svega 30.

Međutim, naredna godina je pravi reper. Bartomeu je prihvatio da proda Nejmara, momka koji je bio simbol Barseloninog skretanja, za rekordnih 222 miliona evra (rekord koji ni danas nije oboren, uprkos ulasku saudijskog novca).

Brazilac je želeo da pokuša da bude lider, donese Parižanima titulu Lige šampiona i osvoji Zlatnu loptu, jer je tada bio previše u senci Mesija.

Finansijski potez i prodaja za koju se malo ko može žaliti Bartomeuu, ali onda je nastupila panika.

Odmah je za neverovatnih 135 miliona evra doveo Usmana Dembelea, talentovanog tinejdžera iz Borusije Dortmund, čiji je fudbalski talenat bio neosporan – ali za te pare?

Paulinja je izvukao iz Kine za 40 miliona, Nelsona Semeda za preko 35, a onda u januaru za 135 miliona dovodi Filipa Kutinja, tadašnju zvezdu Liverpula i brazilske reprezentacije.

Način na koji su doveli Kutinja govori o poslovnoj politici kluba koja teško da može da se nazove normalnom i poštenom.

Brazilca su svakodnevno bombardovali porukama, savetovali mu da krene u štrajk i objavljivali u svojim medijima da će, ako ne prihvati sada ponudu, vrata Nou Kampa zauvek ostati zatvorena za njega.

135 miliona je bio samo početni trošak. Navijači Liverpula i danas vole da kažu kako će 2070. godine njihov klub dobiti nekoliko miliona na osnovu neke od klauzula.

Kutinjo je od svih fudbalera postao „posterboy“ Bartomeuove vladavine i simbol finansijskog propadanja.

Nikada Brazilac nije pokazao formu kao u Liverpulu. Zapravo, smatra se jednim od najvećih promašaja Barselone ikada (u konkurenciji koja nije mala).

Nakon serije povreda i loših nastupa, završio je na pozajmici u Bajernu iz Minhena, gde je, ironično, osvojio Ligu šampiona, pobeđujući upravo Barselonu sa 8:2.

Ne samo što je osvojio Ligu šampiona, nego je na toj utakmici postigao i dva gola, a onda, kao da to nije dovoljno, zbog toga što je podigao „ušati pehar“, Barselona je morala Liverpulu da isplati šest miliona evra – ali Brazilac je to uradio u Minhenu.

Ni najveći navijač Real Madrida ne bi mogao da inscenira takvu situaciju.

Bartomeu kao da nije naučio ništa iz svojih grešaka, pa je za Antoana Grizmana izdvojio 130 miliona evra.

Možemo da pričamo o tome da je Grizman zaista svetska klasa, da je fudbaler koji je verovatno bio i najbolji francuski igrač tokom pohoda na svetski tron 2018. godine, ali se ponovo ispostavilo da je doveden kao ime, a ne kao deo koncepta ili uklapanja u sam klub.

Jednostavno, Grizman i Mesi nisu imali nikakvu hemiju na terenu – poništavali su jedan drugog, a to se odrazilo i na igru katalonskog tima. 

Grizman je na kraju bio jedan od razloga zbog kojeg će Mesi da napusti klub (zbog visine plata), a sam Francuz će da se vrati za siću u Atletiko Madrid.

Dakle, samo na tri fudbalera Bartomeu je potrošio preko 400 miliona evra, i nijedan nije ostavio značajan trag – naprotiv (Dembele je još i najbolje prošao, mada je imao problema sa čestim povredama).

<span style="text-decoration: underline;">https://x.com/FootyHumour/status/1432991301117558784</span> pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— FootyHumour (@FootyHumour) December 7, 2023

A spisak igrača dovedenih za ne baš male sume (30 i više miliona) bio bi prava tema za fudbalski kviz.

Problemi nisu bili samo u besomučnom trošenju novca na dovođenje igrača – Bartomeu je bio široke ruke i kada su plate u pitanju.

Lionel Mesi će tako za četiri godine zaraditi skoro pola milijarde evra, što će se kasnije obiti o glavu i fudbaleru i klubu.

I tu se vraćamo na početak teksta i Gigu Moravca. Bartomeu je računao da će sve nivelisati velikim prihodima od sponzora, turista, poseta, muzeja...

Ali nije mogao da računa na to da će svet ubrzo pogoditi pandemija COVID-19.

Sa praznim stadionima, Barselona je izgubila značajan deo prihoda od ulaznica, dok su sponzorski ugovori i komercijalni prihodi takođe opali.

Dug kluba premašio je 1,3 milijarde evra, a likvidnost je postala ozbiljan problem.

Bartomeu je tokom tog perioda, umesto da traži rešenje za izlazak iz krize, počeo da se bavi diskreditovanjem sopstvenih igrača, bivših zvezda i zvaničnika.

Sve to radio je inkognito, angažujući grupu I3 Ventures, čiji je zadatak bio da preko društvenih mreža i neoficijalnih profila kluba štiti lik i delo predsednika Barselone – na štetu svih ostalih.

Mesi, Pike, Ćavi, Inijesta, Gvardiola, Luis Enrike, Laporta – svi su bili na meti bot-armije, kako bi se stvorila lažna slika javnog mnjenja i odbranilo ime Bartomeua.

Iako je kasnije priznao da je klub plaćao I3 Ventures, negirao je da se bavio kreiranjem lažnog stava javnosti o svojim poslovnim manevrima.

Međutim, kada je uhapšen 2021. godine, katalonska policija zaplenila je dokumenta koja su pokazala da je klub plaćao i za te vrste usluga.

Ovaj slučaj ostaće zabeležen kao „Barsagate“.

Na kraju, Bartomeu se povukao sa funkcije predsednika 2020. godine, a klub je ostavio sa dugovima od 1,35 milijardi evra.

Povratak Laporte – Duh Balkana ili zamene umesto promene

Na izborima u klubu bila su dva kandidata – Đoan Laporta i Viktor Fonte. Željni godina kada su bili najuspešnija fudbalska sila Evrope, članovi kluba su izabrali Laportu, koji je najavio promene u klubu.

Pokušao je da kombinuje velike finansijske rezove s jedne strane, i da plebs drži srećnim i zadovoljnim s osećajem da Barselona i dalje može da dovede bilo koga.

Tako smo došli u situaciju da je najveća legenda kluba, Lionel Mesi, morao da napusti klub, jer njegov ugovor nije mogao da bude registrovan.

Argentinac je pristao na smanjenje plate, ali jednostavno nije mogao ostati, pa se jedan dan sa suzom u oku oprostio od Barselone, a već sledeći dan, sa dresom PSŽ-a, pozdravljao hiljade navijača Pariza s terase.

Laportina velika ideja za rešavanje finansija kluba bila je povlačenje finansijskih "poluga", što podrazumeva prodaju imovine kao što su budući prihodi od TV prava, delovi poslovnih aktivnosti kluba, pa čak i imena stadiona, koji bi u budućnosti mogao da se iznajmljuje.

Malo kao pijačni prodavac, malo kao ozbiljan brokerski mešetar, Laporta je uspeo da skupi 800 miliona evra, što je Barseloni omogućilo refinansiranje kredita koje je Bartomeu ostavio u amanet.

Laporta je prvo podigao više od milijardu evra za totalnu rekonstrukciju Kamp Noua, pa Barselona sada igra utakmice na znatno manjem stadionu Monžuik, svesno gubeći 150 miliona evra prihoda od utakmica za 18 meseci (po svoj prilici, rokovi će biti probijeni, što znači dodatne gubitke).

Međutim, bivši predsednik Barselone nije mogao na tržištu fudbalera da sedi skrštenih ruku, pa je nastavio da dovodi igrače.

Stigli su Levandovski, Rafinja, Dani Olmo, Feran Tores, Žil Kunde...

Ponovo se krenulo s neplanskim trošenjem, pa je Laportin protivkandidat Viktor Fonte izašao u javnost saopštenjem da je Barselonin dug sada veći nego onda kada je klub napustio Bartomeu.

Optužio je novu vlast da se ponaša kao stara – troši bez pokrića i bez dugoročne strategije (ovo nama s Balkana zvuči poznato, zar ne?).

Bilo je i komičnih situacija. Doveden je Obamejang, ali je već posle pola godine pušten u Čelsi.

Potpisan je besplatno Ilkaj Gundogan, koji je posle godinu dana pušten nazad u Siti zbog problema sa platama.

Posebno je nevjerovatan način na koji su se u klubu poneli prema legendi kakva je Ćavi.

Nekadašnji kapiten Barselone je kao trener poveo klub do titule prvaka Španije, ali je već sledeće sezone, na polovini, najavio da napušta klub zbog neverovatnog pritiska.

U aprilu 2024. godine, nakon sastanka sa sportskim direktorom i nekadašnjim saigračem Dekoom, napustio je prostorije kluba i uputio se ka kući predsednika Laporte.

Sastanku su prisustvovali i drugi članovi upravnog odbora, Juste i Ečeverija, i nakon višesatnog razgovora Ćavi je odlučio da ostane naredne godine, kao što mu je prvobitno stajalo u ugovoru.

Koliko je ovaj dogovor značio Laporti, govori podatak da je zbog pregovora s Ćavijem propustio prvi meč TOP 8 faze Evrolige, u kojem je Barselona igrala protiv Olimpijakosa.

Međutim, samo mesec dana kasnije, Ćavija je lično Laporta otpustio, prepustivši ga javnosti uz pitanje „hoće li uzeti odštetu“, koja je iznosila 12 miliona evra.

Bio je to odvratan čin, koji je spojio nepoštovanje prema legendi Barselone i ogromnu finansijsku korist.

Ćavi je, međutim, još jednom pokazao da mu je „plavo-crvena“ krv i nije hteo da uzme naknadu, svestan situacije u kojoj se klub nalazi.

Zašto je dobio otkaz?

Javno je izašao i rekao da je klub u problemima, da ne može da registruje neke igrače i da će morati da dođe do ozbiljnijih rezova.

To se Laporti nije svidelo, pa je otpisao legendu i doveo Hanzija Flika.

Bilo je i komičnih scena, poput Frenkija de Jonga, kojeg su maltene svesno terali u Mančester junajted kako bi dobili novac od transfera i oslobodili mesto za registraciju.

Međutim, Miki Kimeni, žena holandskog fudbalera, nije želela da napušta sunčanu Kataloniju, pa je igrač odbio transfer, iako je bio pod ozbiljnim pritiskom.

Viktor Roke je doveden kao veliki potencijal i odgovor Realu na potpis Endrika, ali je posle pola godine prosleđen Betisu.

Tu je i zimska telenovela oko registracije Danija Olma.

La Liga ima stroga finansijska pravila koja osiguravaju da svi klubovi posluju u okviru svojih mogućnosti, uključujući ograničenje plata postavljeno za svaki tim na početku sezone, koje se izračunava prema prihodima. Klubovi koji prekrše ovo ograničenje ne mogu registrovati nove igrače dok ne reše deficit iz prethodnih godina.

Barseloni je na kraju Vrhovni sud morao da odobri registraciju jer je Liga to odbijala, što je izazvalo gnev ostalih navijača, koji smatraju da za Katalonce važe posebna pravila.

Zato su pokušali da ponovo prodaju igrače, pa je tako Rafinja na samom početku sezone bio nuđen ostalim klubovima, iako je verovatno najbolji igrač Barselone u aktuelnoj sezoni.

A tu je i Arauho, za kojeg je sve bilo spremno da pređe u Juventus, ali se na kraju odustalo.

Laporta je polako izgubio kompas. S jedne strane pokušava da dovede velika imena, poput Markusa Rašforda ili Nika Vilijamsa, dok sa druge strane nije ga sramota da, kao u slučaju Gundogana, posle jedne sezone kaže onu najgoru floskulu za raskide: „Nije do tebe, do mene je.“

Nade se polažu u povratak na Kamp Nou, koji će sada nositi prefiks Spotify, pošto je čuvena muzička platforma postala jedan od glavnih sponzora kluba.

Klub i dalje ima lepe fudbalske priče, poput one o Lamineu Jamalu, novom najboljem svetskom talentu, momku koji je sa 15 godina zapalio Španiju, a sa 17 već među najboljima na svetu.

Sigurno je da će Laporta gledati da njegovo ime maksimalno marketinški „iscedi“ ne bi li u kasu doneo priliv novca.

Ali mora da prestane da na svaki zarađeni evro troši dva, jer bi klub mogao da doživi ozbiljan sunovrat, pa čak i da dobije kazne od UEFA-e, La Lige... Najcrnji scenariji se i ne izgovaraju.