Malo je fudbalera koji su svima simpatični. Takvi su, recimo, Kante ili Son. Menadžera je možda još manje – Ranijeri i Bijelsa prvi padaju na pamet. Zato, naslov ovog teksta je pomalo inspirisan i serijom “Svi vole Rejmonda”. Jer, zaista, Tomasa Franka ne možeš da ne voliš. Njegova šarmantna pojava, toplina i pozitiva kojom isijava i prodorne oči koje kupuju svačije poverenje ga čine toliko dragim. Uz socijalnu inteligenciju koju poseduje i utisak da svima pristupa na pravi način uz prave reči deluje kao neko junak neke fudbalske serije u kojoj su treneri u fokusu, kao što je “Ted Laso”. 

SAMI POČECI – NA KORAK OD ODUSTAJANJA I SUDBONOSNI ČOVEK

Nije slučajno novi menadžer Totenhema takav kakav jeste. Kao neko ko je fudbal igrao samo na amaterskom nivou, a želeo da se bavi trenerskim poslom, znao je da mora da na neki drugi način nadomesti znanje koje nije stekao igrajući za dobre trenere. Odlučio je, zato, da svoje socijalne veštine dovede do savršenstva i da mu to bude lična, a i ulazna karta u svet ozbiljnijeg fudbala. Sve je potkrepio i teorijskim znanjem - sa 25 godina diplomirao je u oblasti fizičkog vaspitanja na Institutu za sportsku medicinu u Kopenhagenu, a onda završio i master studije iz oblasti sportske psihologije i trenerskog liderstva. U to vreme radio je i u obdaništu i predavao na koledžu prenosivši mladima svoje znaje. Bilo je to nešto što je želeo i u fudbalu.

Još pre upisa na studije, susret sa trenerskim poslom imao je trenirajući dečake do 8 i 12 godina u svom rodnom Frederiksverku. Potom je prešao u Vidovr, gde je radio 6 godina sve do 2004. godine kada se našao na životnoj raskrsnici i malo je falilo da odustane od rada u fudbalu. U to vreme, uz rad sa selekcijom do 17 godina, pisao je svoj master rad, bio instruktor saveza u edukovanju drugih trenera, polagao za A licencu i, ono najlepše i tada najteže, imao je ženu i dvoje dece od tri i dve godine. Sve što je radio bila je praksa ili slabo plaćeno, pa je supruga rekla da moraju naći nešto drugo jer nemaju novca da deci pruže dostojno odrastanje. Baš kada je bio spreman da batali sve i potraži bilo kakav drugi posao, dobio je jedan poziv.

Bila je to ponuda Johana Langa, sadašnjeg tehničkog direktora Totenhema koji je tada bio na svojim počecima u fudbalskom menadžmentu, da preuzme ulogu razvijanja talenata u klubu B93. Bio je to konačno pravi upliv u profesionalne vode nakon dosadašnjih honorarnih poslova koje je Frank radio. Čak je, iz nekog razloga, prvobitno odbio, ali se brzo (verovatno nakon ženine naredbe) predomislio.

PREDSEDNIK KLUBA GA  VREĐAO NA INTERNETU POD LAŽNIM IMENOM

Kasnije je sve išlo mnogo lakše. Nakon dve godine u B93 i dve u Lingbiju, počeo je njegov rad u mlađim kategorijama danske reprezentacije. Nije bilo selekcije, i muške i ženske, od 16 do 19 godina u kojoj nije radio i prvenstava na kojima ih nije vodio ili se bar plasirao. Maltene sve iskusnije zvezde Danaca prošle su kroz Frankove ruke. 

Prvi posao u seniorskom fudbalu je, pak, bio vruć krompir. Bilo je to 2013. kada je postavljen za trenera jednog od najuspešnijih danskih klubova – Brendbija, koji je sezonu pre toga bio blizu ispadanja iz prve lige i nalazio se u teškoj finansijskoj situaciji. To je najviše i kvalifikovalo Franka za ovaj posao jer su namere vlasnika bile da se oslone na mlade igrače. Naviknut na takav rad, imao je problema na početku, pa su čak i neki njegovi igrači javno govorili da je previše mekan. Ipak, Tomas je ostao veran svojim metodama i vratio je Brendbi u vrh, pošto je završavao na 4. i 3. mestu i igrao u kvalifikacijama za Ligu Evrope, ali i ostao bez plasmana u nju. Njegovom odlasku pre kraja treće sezone na klupi prethodile su bizarne stvari – predsednik kluba kritikovao ga je na navijačkim forumima pod pseudonimom, koristeći nalog svog sina. Zamenio ga je trener koga je Frank zamenio na klupi Brendbija, Ori Skarbalius.

OD ASISTENTA DO MENADŽERA BRENTFORDA

Frankov dotadašnji rad u omladinskom fudbalu i vraćanje Brendbija u vrh nisu prošli neopaženo. Decembra 2016, samo 9 meseci nakon što je ostao bez pređašnjeg, novi posao ponudio mu je Brentford, član Čempionšipa sa velikim ambicijama. Postavljen je za pomoćnika Dina Smita, sa glavnim zadacima da olakša prelazak mladih igrača iz rezervnog u prvi tim, ali i da bude spona između igrača i stručnog štaba. 

Nakon slabog početka sezone 2018/19, Din Smit dobija otkaz, a Brentford donosi hrabru odluku da šansu da Tomasu Franku. U veoma teškim mesecima za klub kada ih je zadesila i prerana smrt sportskog direktora Roberta Rouana, u prvih 10 mečeva sa Frankom na klupi „pčelice“ su imale samo jednu pobedu u 10 mečeva. Snalažljivi Frank uspeva da preokrene trenutak, a i samu sezonu, prelaskom na formaciju 3-4-3, okončavši je na 9. mestu.

U obe naredne sezone igrali su napadački, bili tim sa najviše postignutih golova i stigli do finala plej-ofa. Nakon neuspeha protiv Fulama u prvom finalu, u sledećem, maja 2021, su se dočepali najvišeg ranga posle više od 70 godina.

PREPOZNATLJIV STIL FRANKOVOG BRENTFORDA

I šta su uradili u prvoj utakmici u Premijer ligi? Pobedili Arsenal sa 2:0 i tada kreće audicija Tomasa Franka pred fudbalskim svetom i serija čuda koje će praviti sa njima. Promenili su stil, sa poseda su se prebacili na direktniji fudbal i kontra napade. Ono što je najvažnije, postavio je sistem i doneo ideje koje su klub učinile prepoznatljivim. Sezone su, redom, završavali na 13, 9, 16 i 10. mestu. Dvaput su bili blizu da izbore plasman u Evropu. I sve to sa jednim od najmanjih budžeta u ligi i najmanjim platama - u prošloj sezoni samo je Ipsvič izdvajao manje od njih. Pogotovo su bili sjajni kod kuće, gde su njihove utakmice obilovale golovima na obe strane, dok su na strani bili oprezniji.

Danski menadžer dobijao je komplimente fudbalskih stručnjaka na redovnoj bazi. Postao je specifičan i kao pojava – duža kosa, žvaka tokom svih 90 minuta, lakat u jednoj ruci i prsti druge na bradi u filozofskoj pozi i tabla sa instrukcijama, što je danas retkost. Ima jedno pravilo koga se drži: svi u klubu imaju 24 sata posle utakmice, bila to pobeda ili poraz, da osete emocije i uživaju u trenucima. Nakon toga, sve se zaboravlja i kreću pripreme za narednog protivnika.

Ipak, možda su najprepoznatljiviji postali po svojim prekidima i specijalima. Svaki prekid su gledali kao penal. Samo su Liverpul, Arsenal i Siti postigli više golova posle prekida od Brentforda od kada su ušli u Premijer ligu. Čak su i aute doveli do savršenstva - nijedan tim prošle sezone nije dao više od jednog gola iz auta, dok su “pčelice” dale čak 5! Zato su njihovi treneri za prekide bili na meti najvećih klubova, a trojicu su i ugrabili. Jedan od njih je Arsenalova siva eminencija, Nikola Žover. Možda će Franku na novom poslu najviše faliti čovek zadužen za prekide iz prošle sezone, a sada novi menadžer Brentforda - Kit Endruz, koji je bio zadužen i za onaj specijal kada su u tri utakmice zaredom postizali čim je utakmica počela.

Niko od “manjih” klubova nije igrao bolje od najjačih timova lige i pobeđivao ih kao Brentford. Sve do prošle sezone Tomas Frank je imao i specijal za njih – protiv svih najvećih je menjao standardnu formaciju 4-3-3 u 3-5-2 i tako je tim bio mnogo čvršći u odbrani, uz ubitačne i uvežbane kontra napade koji su sa tačnim zadacima ko se gde kreće dovedeni do savršenstva. 

Prošle sezone je probao nešto drugačije. Novu formaciju 4-2-3-1 zadržavao je i protiv najboljih, nijednom ne počevši sa 3 pozadi. I pored nešto slabijih izdanja u tim utakmicama, uzeli su bod protiv Sitija kod kuće, kao i Arsenala i Čelsija na strani, uz pobede protiv Junajteda (ovde se našao samo zbog tradicije) i Njukasla. Na to su uticale i brojne povrede, kao i ostanak bez najbitnijeg igrača pre početka sezone. Ali Frank se nikada nije žalio zbog toga i uvek nalazio način da mu tim ostvaruje dobre rezultate.

Maltene svake sezone ostajao je bez bitnih igrača - Votkinsa, Benrahme, Raje, Tonija, a već skoro dve sezone morao je da igra bez startnih bekova, Arona Hikija i Rika Henrija, koji nikako da zaleče teške povrede. Čak se i nakon odlaska Ajvana Tonija pred start prošle sezone povredila njegova zamena, Igor Tijago, koji je takođe propustio celu sezonu. Uz sve te izostanke, skrpljenu odbranu i pomalo istrošeni vezni red, očekivalo se da se bore za opstanak, a oni su bili veoma blizu da izbore Evropu. Bilo je jasno o kakvom se menadžeru radi i da je vreme za nešto veće. 

KORAK VIŠE I LIGA ŠAMPIONA PO ZASLUZI

I došlo je vreme za nešto veće – Totenhem. Iako je bio jedan od kandidata da nasledi Klopa i čak je obavio razgovore sa Liverpulom, morao je da sačeka još godinu dana za naredni korak. Ligaški možda ne veliki skok, ako je i uopšte, ali mu nudi ono u čemu je zaslužio da se oproba – Ligu šampiona. Možda je imao i malu “gurku” u odnosu na druge kandidate jer ga je doveo Johan Lang, čovek koji mu je pomogao u onom najtežem trenutku karijere, ali upravo ga on i najbolje poznaje i zna šta bi mogao da donese klubu. U Totenhem je poveo i neke svoje ljude iz Brentforda. Asistenti će mu biti Kris Kokrun i Kris Haslam, a glavni analitičar Džo Njuton. 

Razlog (ne)iznenađujućeg otkaza Postekogluu mogao bi biti trošenje i intenzitet koje on zahteva, pa bi u kombinaciji Premijer lige sa elitnim evropskim takmičenjem doneo verovatno još više povreda usled zamora mišića. Prošle sezone je samo Brajton imao više presinga na trećini protivnika od Totenhema, dok je Brentford po tome bio tek 14. Takva “štednja” energije će mnogo značiti igračima u još napornijoj sezoni pred njima.

Frank je tu da donese balans i bude manje tvrdoglav od Australijanca. Danac je mnogo fleksibilniji, ima rezervne opcije, dokazao je da može da se prilagodi onome što ime, a veoma važno je i što ume da radi sa mladim igračima i razvija ih. Verovatno je i sam vagao, uverio se da sa kadrom koji Totenhem ima može do dobrih rezultata, a sigurno je veliki plus mnoštvo mladih igrača – samo su Čelsi i Brajton imali mlađi tim od “pevaca” prošle sezone. 

Ipak, sve što je Tomas Frank dosad radio bilo je u odlično organizovanom sistemu i okruženju bez pritiska. Sada ga u Totenhemu čeka nešto na šta nije navikao – bipolarni predsednik sa isto takvim odlukama, nejasan sistem i klub sa upitnim mentalitetom.  Ukoliko uspe u tome da pliva ili potpuno promeni njihov način razmišljanja, njegov ultimativni korak biće sama fudbalska elita.

KAKO BI MOGAO DA IZGLEDA NJEGOV TOTENHEM?
 “RIZIKUJEŠ AKO NE RIZIKUJEŠ”

Totenhem je i prošle sezone igrao direktan fudbal, ali “samoubilački” i bez rezervne opcije. Brentford je takođe igrao dirketno, ali mnogo pametnije i opreznije. Frank je odavno odstupio od poseda, ali je to verovatno usled nemanja adekvatnih igrača i kvaliteta za to. Gotovo sigurno će se sada vratiti sistemu sa nešto većim posedom koji je forsirao u Čempionšipu.

Očekuje se i da ostane u formaciji 4-2-3-1. Osnovni pricip koji želi u igri jeste superiornost na malom prostoru, odnosno igrače u trouglu na lokalnim zonama čime bi se stvorila prednost u odnosu na protivnika. Frank voli izgradnju napada iz zadnje linije gde štoperi stoje nešto šire, a centralni vezisti se spuštaju kao dodatne dve opcije. Takva dodavanja nekada mogu biti rizična, a Vikario je prošle sezone bio 3. golman po broju grešaka koje su dovele do šuta protivnika. Ali kako i sam Danac kaže: “Rizikuješ ako ne rizikuješ”. Ipak, ne drži se tvrdoglavo toga, pa je Fleken minule sezone bio 4. po broju ispucavanja (Vikario poslednji) i od toga bi mogli da profitiraju brzi igrači napred, pogotovo nakon što im napadač odloži loptu. 

Možemo očekivati i povratak formacije 3-5-2 protiv jačih protivnika. Desni bekovi, Poro i Spens, kao i Udogi, veoma napadački orjentisani i dobro se snalaze na protivničkoj polovini i trećini, dok se Danso sjajno pokazao prošle sezone i formirao bi sjajan trojac sa Romerom (ako ostane) i Van de Venom. Poro će biti od ogromne važnosti i zbog dobrog centaršuta koji je važan Tomasove taktike. Prošle sezone je Nejtan Kolins predstavljao ogromnu opasnost po gol protivnika posle prekida, bilo šutirajući, bilo asistirajući glavom posle centaršuta, a to je nešto što bi mogao da replicira Kristijan Romero koji je jedan od boljih štopera lige u tom ofanzivnom segmentu. Ono gde bi mogli da potraže pojačanje za rotaciju je svakako na levoj strani odbrane, a idealno bi bilo da to bude neko ko može da pokrije i levog štopera i levog beka, jer se na Bena Dejvisa ne može toliko ozbiljno računati, a Van de Ven je sklon povredama.

Postekoglu je imao problema da nađe pravi duo veznih igrača, što je možda i najvažniji deo Frankovog tima. Skoro svako od njih je “ball-carrier” sa ne previše sjajnom igrom u odbrani i dodavanjem. U Brentfordu je ključni čovek bio Nergor – inteligentan dirigent tempa koji je bio koristan i u oba pravca jer je imao najviše presecanja i uklizavanja u ekipi, uz odlično branjenje prve stative tokom defanzivnih prekida, ali i izvodio opasne aute sa dugim loptama. Najsličniji njemu bi mogao biti Bentankur, veoma inteligentan, ali i povredama podložan fudbaler. U Brentfordu su se na mestu pored Nergora smenjivali defanzivniji Janelt i kreativiji Jensen, a u prvim sezonama u Premijer ligi su često igrali i sva trojica. Janelta bi pre odglumio Pape Sar, dok je Jensenu sličniji Bergval, a možda će baš Šveđanin dobiti više šanse jer je mlađi i ima više potencijala, mada svoju priliku čeka i Arči Grej. Prodajom Iva Bisume bi mogli obezbediti novac za novog zadnjeg veznog jer je to pozicija koja možda i najviše škripi trenutno.

Plejmejker mu često igra u poluprostoru, tražeći u napadu oba krila i napadača koji zbog njegove kretnje odu u šesnaesterac i time stvaraju brojčanu dominantnost. Naravno, kreativnost i stvaranje šansi su osnovna osobina koju taj profil mora posedovati, ali kod Franka desetka radi i najviše od svih. “Workrate” koji ta pozicija zahteva verovatno će uticati loše po povredama osakaćenog Medisona, koji će pre služiti za rotaciju, ali bi Kuluševski, nominalno krilo, mogao procvetati. On je bio 11. po vremenu proteklom u punoj brzini u ligi prošle sezone, a često je igrao kao desetka usled povreda Medisona. I to sve ako ne dovedu Ezea, koga želi i Arsenal, ili drugog plejmejkera. Onda bi sve bilo mnogo lakše. 

Reklo bi se da Kuluševski, kao toliko kvalitetan igrač na više pozicija, može najviše da profitira od novog menadžera. Ako ne bude desetka, onda bi trebalo da bude novi Embeumo na desnom krilu. Sa odličnim driblingom, centaršutem, vizijom i šutom levom u dalji ugao, Frank bi od njega mogao napraviti novog lidera ekipe. Na desnom krilu ima i Brenana Džonsona koji bi mogao biti posebno koristan u formaciji 3-5-2 kao jedan od dvojice naisturenijih jer brzi Velšanin sjajno napada prostor u tranziciji i drugu stativu, a posedije i solidan, oštar centaršut. 

Na drugoj strani dosta zavisi od ostanka Sona. Korejac deluje istrošeno i možda je pravo vreme za rastanak i novu krv po toj strani. Barem je Matis Tel otkupljen i on figurira kao prvi izbor na levom krilu, uz sposobnost igranja u špicu. On je još jedan od igrača za koje se očekuje da ih Frank unapredi, a i sam Francuz deluje kao bolja verzija Kevina Šadea, dok će posebno ceniti njegov presing i brzinu. To isto može dobiti i od talentovanih Odobera i Mura, pogotovo kada nauče šta od njih zahteva. Ako Son, pak, ostane, ne bi bilo iznenađenje da Tomas od njega napravi ono što je od Vise – od krila napadača. Poznat je po tome da nalazi prave pozicije igračima, pa je tako od Votkinsa, prvobitno krilnog fudbalera, napravio napadača svetske klase prebacivši ga u špic, a prošle sezone je sjajan na levom beku bio Luis-Poter, pre toga levokrilni napadač.

I za kraj, ima Solankija koji je veoma kvalitetan i pametan igrač sa kojim može kombinivati Tonijev stil sa odlaganjem lopte za druge i Visin koji će napadati peterac i prostore za ubacivanje. Jedno od pravila kojih se Danac drži je da u timu ne želi fudbalere sa velikim egom i one koje prave nevolje, što su potencijalno loše vesti za Rišarlisona. Svakako, Brazilac nije opravdao očekivanja i njegovom prodajom bi mogli da dobiju novac za novog, kvalitetnijeg ofanzivca, a glasine su da bi to mogao biti polivalentni Mohamed Kudus.

U Totenhemu će Tomasu Franku biti potrebno ono čega tamo nema puno – organizacija, mir i vreme. Biće zanimljivo videti kako će se snaći u takvom habitusu i koliko će brzo uspeti da implementira svoje zamisli. Ukoliko se klub ne nađe na mestima koje vode u evropska takmičenja ili ne bude među najboljih 24 u prvoj fazi Lige šampiona, pojaviće se pritisak sa kojim se nije susretao. Prva utakmica je već 13. avgusta i to prvo, pa muško: šampion Evrope iz Pariza. Ali to je ono što je Tomas Frank želeo i zaslužio. Ono najbolje.