Provesti celu karijeru u jednom klubu nekada je bilo toliko često da to nije predstavljalo poseban podvig. Poslednjih decenija, svedočili smo brojnim primerima, Džerard je simbol Liverpula, Franćesko Toti je „princ Rima“, Gigs je jedan od najpoznatijih igrača u istoriji Mančester Junajteda, ali ne i jedini koji je profesionalni put posvetio ekipi sa Old Traforda. 

Paolo Maldini je 25 godina igrao za Milan, njegov otac Ćezare je dres „rosonera“ nosio 12 godina, a na kratko je dinastija Maldini imala i trećeg predstavnika u istom dresu. Mlađi Paolov sin Daniel, odigrao je 15-ak utakmica, no ubrzo i shvatio da nije kalibar kakav mu je bio otac. 

Ako se za koga može reći da je simbol Milana, to je porodica Maldini. 

Ipak, svetska javnost slabo poznaje još inspirativniju priču o povezanosti kluba i igrača, a ona dolazi iz Turske, gde su tri igrača bila toliki simboli klubova, da je ta povezanost postala lična karta. I kluba i igrača. 

Reč je o nekadašnjem igraču Saidu Altinorduu, legendi FK Altinordu, Fuadu Gectepeu igraču Gectepea i Vahapu Ozaltaju igraču Altaja. U pitanju su tri igrača, koji su nosili dresove klubova iz Izmira, a na kraju se prozvali po istim. 

Izmir je grad na obalama Egejskog mora, treći po veličini u Turskoj, ali i grad poznate istorije, naročito sportske. Iz ovog grada dolaze upravo tri kluba koja smo pomenuli, a čije nazive su za prezimena uzele klupske legende.

Said je rođen 1912. godine na azijskoj strani Istanbula, kao Said beg. Otomansko carstvo i dalje je postojalo, iako je već bilo na pragu raspada, a stanovnici nisu imali prezimena. Iako zvuči čudno, raspoznavali su se isključivo po imenima koja su dobijali na rođenju. Zakon o upotrebi prezimena uveden je tek 1934. godine, u uveliko modernoj Turskoj. 

Said je kao mladić karijeru počeo u Altinorduu, klubu koji su osnovali nezadovoljni članovi Altaja. Na kraju odigrao je zvanično 847 utakmica za klub, postigao je i 29 golova, iako je bio defanzivac. Tokom 1937. bio je i najbolji strelac lige, jer je postigao neverovatnih 13 golova. Prema rečima svoje žene, ali i brojnih svedoka tog vremena, bio je izrazito talentovan i nadaren igrač, spretan sa loptom i veoma inteligentan. Navodno, bio je i jako posvećen treninzima, pa je i mimo ekipe, svakodnevno trenirao samostalno. Svom klubu je od 1927. do 1945. doneo šest titula šampiona Izmira (uglavnom su se igrale gradske lige, jedinstvena profesionalna liga osnovana je dosta kasnije). Za reprezentaciju Turske upisao je četiri nastupa, a bio je i deo reprezentacije na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine. Od 1937. godine i njegovog poslednjeg nastupa za nacionalni tim, trebalo je da prođe čak 78 godina, da Altinordu dobije novog reprezentativca. To se dogodilo 2016. godine, kada je Čaglar Sojunču dobio poziv nacionalne selekcije. Said Altinordu je karijeru završio 1956. godine i ostatak života posvetio stvaranju novih talenata. 

Njegov najveći rival bio je Vahap Ozaltaj, legendarni fudbaler Altaja, najvećeg kluba iz Izmira. No, iako su njih dvojica bili ljuti rivali na terenu, van njega bili su najbolji prijatelji. Da, nekada je bilo potpuno normalno da se rivalstvo završava na terenu, a da se van njega igrači različitih klubova druže. Ozaltaj je rođen kao Bešir Oglu Vašap, između 1907. i 1910. godine. Osim što nije poznat datum rođenja, postoje i sporenja oko moguće lokacije, jer se pominju Istanbul i Bejrut. No, kako god, Bešir je postao legenda Altaja, iako nije kao njegov prijatelj čitavu karijeru proveo u istom klubu. Po završetku Grčko-turskog rata i povlačenju grčke vojske iz Izmira, njegova porodica doselila se u taj grad, a on je odmah počeo da pokazuje volju i talenat za fudbalom. Odmah je sa Altajem osvojio pet titula što mu je 1932. godine donelo transfer u Rasing iz Pariza, tada jednom od najjačih klubova Francuske. Ozaltaj je tako postao prvi profesionalac u Turskoj. Zbog svih zasluga i trofeja donesenih Altaju, uzeo je naziv kluba za svoje prezime, i postao Vehab Ozaltaj. U klubu je proveo ukupno 13 sezona, u tri mandata. 

I treći legendarni igrač Fuat Gectepe uzeo je naziv po klubu. Počeo je karijeru u Altaju, a onda prešao u Gectepe i tamo ostao do kraja karijere. Zbog toga što je bio zvezda kluba, uzeo je kao prezime naziv svog kluba. 

U vremenima kada lojalnost u sportu sve manje znači jer se meri ugovorima, basnoslovnim transferima i brendovima, priče Saida Altınordua, Vehaba Ozaltajaa i Fuata Gectepea podsećaju na potpuno drugačiju dimenziju igre. U pitanju je bezuslovna ljubav prema klubu, i pripadnost istom kao porodici. Imena klubova i njihova prezimena svedočanstva su o vremenu kada su fudbal, čast i pripadnost bili neraskidivo povezani. Možda takvi primeri postaju retkost, ali upravo zato su u istoriji, barem turskog fudbala, upisani zlatnim slovima.