Govoriti o hevi-metalu, kao muzičkom pravcu posebno je kompleksno, naročito zbog velikog broja popularnih i kvalitetnih bendova. Svaki ljubitelj ovog muzičkog pravca ima svoj omiljeni bend, izvođača, pesmu i teško je složiti se ko je zaista najbolji, međutim jedna stvar je činjenica, fakat, pa slobodno možemo reći i dogma. Ozi Ozborn i Blek Sabat tvorci su ovog muzičkog pravca, od njih je sve krenulo i to je nemoguće opovrgnuti. 

Mračni stihovi, tvrdi gitarski rifovi i jedinstvene glasovne sposobnosti juče preminulog Ozija, probili su sve konvencionalne muzičke pravce, redefinisali pojam rokenrola i od Sabata, ali i njega, stvorili mitsko biće još za života. 

No, kako ovo nije portal o muzici, muzičkim recenzijama, niti autor ovih redaka ima nameru da ocenjuje (iako voli sve što je Sabat stvorio) uspešnost i značaj benda, daćemo jedan malo drugačiji osvrt na muzičku legendu, njegovu ljubav prema fudbalu, klubu koji je voleo i dati omaž onome što je za života ostavio. 

Džon Majkl Ozborn, poznatiji kao Ozi (Ozzy) rođen je 3. decembra 1948. godine u kraju Aston, u Birmingemu. Fudbalski klub Aston Vila dobio je naziv po ovom kraju, tu se nalazi i stadion „Vila Park“, a i sva četiri originalna člana benda Blek Sabat, Ozi, Toni Ajomi, Bil Vord i Gizer Batler rođeni su i odrasli u ovom kraju. 

Gizer i Ozi nikada nisu ni krili kom klubu su naklonjeni, tu su odrasli, Aston Vila je klub koji su i zavoleli, iako već decenijama nisu bili sveprisutni na utakmicama ovog engleskog velikana. Tome je najpre doprinela činjenica da su već po osnivanju benda 1968. godine stekli veliku popularnost koja je započela ozbiljnu muzičku revoluciju. Teška i mračna muzika, „primila“ se među mladim pripadnicima radničke klase tadašnjeg Birmingema, a onda se proširila po čitavom svetu. Stihovi pesama „Paranoid“, „Iron Man“, „War pigs“ postale su simbol bunta, himne novog sveta i utrle su put novog muzičkog pravca, naknadno nazvanog hevi-metal. U središtu tog novog vala, bio je krhki mladić, čudnog izgleda poznatiji kao Ozi Ozborn. Pre početka muzičke karijere, radio je kao mesar, ali se zahvaljujući druženju sa godinu mlađim Toni Ajomijem, okrenuo muzici koja će mu doneti svetsku slavu, zavisnost od droga i alkohola, titulu „Princa tame“, ali i imidž koji je zaludeo fanove benda i izluđivao sve one koji su ih smatrali dekadentnom pojavom. Radnički krajevi Birmingema stvorili su sirove, ali kreativne ljude, a možda i najbolji primeri su Ajomi i Ozi. Mesar je postao pevač, a mladi, levoruki fabrički radnik Ajomi jedan od najpoznatijih svetskih gitarista. Ajomi je kao mlad u fabrici izgubio vrhove srednjeg i domalog prsta i smatrao je da neće uspeti u muzičkoj karijeri. Kako bi samo pogrešio da je odustao, s obzirom da ga je čuveni magazin „Rolign Stoun“ stavio na 25. mesto od 100 najuticajnijih svetskih gitarista. 

Slava je Oziju udarila u glavu, sve veća zavisnost od opojnih supstanci doprinela je jednom od najvećih šokova u istoriji džet-seta, 1979. godine izbačen je iz bedna. Na njegovo mesto došao je Roni Džejms Dio i mislilo se da je to kraj karijere Ozborna. Već naredne godine, Ozi je pokazao da može biti veći od benda. Samostalna karijera trajala mu je sve do ponovnog ujedinjena sa bendom 1997. godine, a hitovi iz solo karijere ostali su upamćeni kao vanvremenski. Po ponovnom ujedinjenju sa Sabatom, izvodio je i hitove iz solo karijere.

Reč kontrast, možda najbolje opisuje ono što je on bio na sceni i u privatnom životu. Na sceni mračan, kontroverzan, naročito zbog čuvenog skandala kada je na bini odgrizao glavu slepog miša, često je bio optuživan za okultne radnje, izazivanje skandala, porodično nasilje. No, iza imidža „Princa tame“ krio se duhoviti, porodični čovek, koga je javnost upoznala tek po emitovanju rijaliti šoua „Meet the Osborunes“. 

Poslednje godine života proveo je boreći se sa Parkinsonovom bolešću, ali uprkos teškoj bolesti nije gubio dostojanstvo i smisao za humor.

Ranije u tekstu pomenuta je njegova ljubav prema Aston Vili, klubu iz njegovog rodnog grada. Iako za Vilu navija mnogo poznatih ličnosti, među kojima su i princ Hari, ali i holivudski glumac Tom Henks, teško da je postojao poznatiji navijač Vile od Ozborna. 

A kada neko zaista voli klub, onda se potrudi da mu makar deo svog života posveti. Ozi je tako u društvu kolege iz originalne postave benda Gizerom učestvovao u promociji dresa Aston Vile, a sve je u pozadini bilo propraženo čuvenim hitom „Paranoid“. 

Ozi je takođe i dvostruki član rokenrol Kuće slavnih, u nju je primljen i kao solo pevač i kao član Blek Sabata, a u karijeri je prodao i preko 100 miliona komada ploča. Za nekog tako voljenog, ali i omraženog apsolutno život vredan divljenja. 

A onda kada je osetio da mu se bliži kraj, odlučio je da se od sveta oprosti na najbolji mogući način, pa da potom poslednje dane provede u krugu svoje porodice. Mada sa sigurnošću se može reči i da je oproštaj od javne scene bio u krugu porodice. Oproštaj, na stadionu „Vila Park“ pred oko 40.000 gledalaca, vernih fanova, a u stvari kod kuće. Tamo gde je sve i počelo (naziv događaja je bio „Back to the Beggining“) tamo se i završilo. Koncert prepun emocija, mnogi nisu skrivali suze. Ozi na tronu, setite se njegove titule, a onda i čuvena, možda i njegova najčuvenija balada „Mama, I'm Coming Home“.

Poslednje dane života proveo je u egzilu od javnosti, daleko od titula kojim su ga fanovi kitili, kao i predrasuda sa kojim su ga gledali oni koji ga nisu voleli. Bio je samo čovek od krvi i mesa, koji je za jedan život proživeo nečija tri, padao i ustajao, stvarao i ostavio iza sebe ozbiljan muzički opus. 

Slika u dresu omiljene Aston Vile nema baš puno, ali sigurno uz stihove „See you on the other side“ prati svoj omiljeni klub. Pošto Vila ponovo postaje ozbiljan takmac u engleskim, ali i evropskim okvirima verovatno će joj od tamo poručiti „As sure as stars are in the sky I'm gonna see when it comes to glory“. Vreme je za tako nešto.