Arsenal je jedan od najvećih engleskih klubova, iako poslednjih dvadesetak godina nikako da razbije maler i osvoji pehar Premijer lige. Veliki broj svetskih zvezda prošao je kroz redove „topdžija“ kojima se klicalo i na Hajberiju i na Emirejtsu, teško ih je i pobrojati sve. 

Arsenal je po prvi put u elitni rang ušao nakon Prvog svetskog rata, ali je na prve trofeje čekao sve do tridesetih godina. Tada je ekipa sa (tadašnjeg stadiona) „Hajberija“ počela žetvu trofeja, a sve se pogodilo sa dolaskom dva čoveka, koji su presudno uticali da Arsenal postane ozbiljna sila engleskog fudbala. 

Prvi je legendarni trener Herbert Čepman, a drugi odbrambeni igrač Edi Hepgud. Čepmen je dvadesetih i tridesetih godina važio za najboljeg trenera u Engleskoj, ozbiljnog vizionara i jednog od najuticajnijih trenera tog doba. Prvi trofej osvojio je sa Nortemptonom (Južna liga), a onda je dvadesetih godina bio na čelu Hadersfilda, kojem je doneo dve titule prvaka, FA Kup i Čeriti Šild. Čepmen je potom preuzeo Arsenal 1925. godine i od njega napravio najdominantniju ekipu. U tome mu je pomogao Edi Hepgud. 

Hepgud je rođen u Bristolu 1908. godine i fudbalom je počeo da se bavi u amaterskim ligama Bristola (Bristol Downs League), o kojima smo pisali nedavno. 

Uporedo je radio i kao mlekar, jer od nečega se moralo živeti. Njegov talenat primetili su rukovodioci Ketering Tauna za koji je odigrao samo jednu sezonu, a onda je zapao za oko Čepmenu, koji je odlučio da ga dovede u Arsenal. Kako su „Topdžije“ bile profesionalan klub, Hepgud je plaćen Keteringu 950 funti, što je oko 8.000 funti u današnjem novcu. Iako cifra zvuči smešno, to je tada bila ozbiljna cifra, naročito za amaterskog igrača. Ipak, Hepgud će vrlo brzo postati standardan igrač, iako je po dolasku u Arsenal javnost bila skeptična. Razlog skepse bila je krhka građa, a ona je bila rezultat Hepgudove vegetarijanske ishrane. 

Nakon što ga je Čepmen ubedio da odustane od takvog stila života, Hepgud je brzo izrastao u jednog od fizički najspremnijih igrača u ligi, a snaga i izdržljivost doneće mu i kapitensku traku. 

Za Arsenal je igrao od 1927. pa sve do 1944. godine, ali od početka Drugog svetskog rata, igrao je samo povremeno, s obzirom da su zvanična takmičenja obustavljena, pa su klubovi igrali samo prijateljske susrete. U toku rata, čak je bio i član Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva (RAF) pa je osim sjajne igračke karijere, bio i na braniku otadžbine u toku najvećeg svetskog sukoba.

Za tih 17 godina, Hepgud je osvojio pet titula šampiona, dva FA Kupa, čak četiri Čeriti Šilda, što ga je svrstalo među najtrofejnije igrače u istoriji Arsenala. Hepgud je takođe bio jedan od prvih „plejboja“ u engleskom fudbalu, s obzirom da je osim fudbala, bio i model. Osim što je bio kapiten Arsenala, bio je kapiten i nacionalnog tima. Za Englesku je odigrao samo 30 mečeva, ali je bio deo dva istorijska duela. Prvi je bio protiv aktuelnog svetskog prvaka Italije. Meč je odigran 1934. godine na Hajberiju, pa je ostao upamćen i kao „Bitka na Hajberiju“. Reč je o duelu koji je Engleska pobedila 3:2, ali duel je ostao upamćen po izuzetno prljavoj igri. Naime, Italija je duel završila sa 10 igrača, Englezi su menjali nekolicinu povređenih, a i Hepgud je morao van jer mu je bio polomljen nos. Drugi važan duel u kratkoj reprezentativnoj karijeri, bio je protiv reprezentacije Trećeg rajha, odigran u Berlinu 1936. godine. Englezi su slavili sa 6:3, ali meč je ostao upamćen po fotografijama na kojima reprezentativci publiku pozdravljaju sa podignutom desnicom, iako sam lider tadašnje nemačke države, nije bio prisutan na stadionu. 

Po okončanju rata, Hepgud je želeo da nastavi da igra u Arsenalu, ali Arsenal ga nije hteo. Mimo njegove želje, poslat je na pozajmicu u Čelzi, koji tih godina nije bio ni približno ono što je danas, pa je Hepgud nedugo potom odlučio i da završi karijeru. U trenerskoj karijeri je vodio Blekburn, Votford i Bat, a onda se povukao iz javnog života. Držao je nekoliko hotela sve do iznenadne smrti 1973. godine. 

Hepgud je do današnjeg dana jedan od najvećih igrača u istoriji londonskog kluba, s obzirom da je gotovo dve decenije bio kapiten i ikona kluba. Iako je njegovu sjajnu karijeru prekinuo Drugi svetski rat, činjenica je da se njegov voljeni klub na kraju karijere nije odneo prema njemu sa dužnim poštovanjem. Kapiten, vojnik, lider na terenu i van njega Arsenalu je dao sve, ali od njega nije dobio tretman koji je očekivao kada mu je najviše trebalo.