Dečaci koji su odrastali krajem devedesetih godina prošlog veka i početkom dvehiljaditih imali su praktično samo jednog pravog košarkaškog uzora, nesumnjivo Kobija Brajanta. NBA liga je u to vreme na Balkanu bila izuzetno popularna, uostalom ni danas nije drugačije, utakmice su se gledale do kasno u noć, dresovi (uglavnom kopije) su se kupovali i nosili na školskim terenima, a diskusije o tome ko je najbolji nisu se završavale tek tako, narčito ako bi omaleni junoša, opčinjen igrama tada golobradog mladića u žutom/ljubičastom dresu sa brojem osam, pokušao nešto starijem bratu ili ocu da objasni da je Brajant najbolji igrač kog je ikada video. 

Obično je starija generacija bila zaljubljena u verovatno najvećeg košarkaša ikada, Majkla Džordana, napominjući da se takav više neće roditi. Ona druga „struja“ starijih, ne preterano zaluđena košarkom, već iz patriotskih razloga, početkom novog veka, volela je Sakramento Kingse, pre svega zbog naših igrača, Peđe Stojakovića i Vlade Divca. 

Autoru ovih redova, svakako su bili dragi i Stojaković i Divac, naročito zbog reprezentativnih uspeha tadašnje Jugoslavije, no opčinjenost „Crnom Mambom“ nadilazila je apsolutno sve. Los Anđeles Lejkersi, zbog Brajanta, ostaće urezani u sećanju kao najbolja, najspremnija, najdomninantnija, čak i ekipa sa najlepšim dresovima u očima dečaka koji NBA košarkom odavno nije zaluđen. Prestanak praćenja NBA lige nema veze sa onom danas široko ustaljenom pričom da je postala cirkus, da se unapred sve zna ili da se prava košarka igra tek od plej-ofa, već sa životnim okolnostima i nemogućnošću ostajanja budan do ranih jutarnjih sati, a delom i zbog povlačenja, u mojim očima, najvećeg ikada, Kobija Brajanta. Da poslednja, cela utakmica NBA lige koju sam pogledao, bila je Brajantov oproštaj od parketa protiv Juta Džeza, kada je ubacio neverovatnih 60 poena, sa 22 pogođena od čak 50 upućenih šuteva. Preokret za kraj, šeretski u njegovom stilu, tog 13. aprila 2016. godine ostao je urezan kao da se dogodio jutros, a ne pre bezmalo čitavu deceniju. 

Možda je Majkl Džordan veći, uspešniji i u širem smislu globalno značajniji, ali za generacije devedesetih, za nas koji smo tada učili šta je košarka, Kobi Brajant je bio i ostao najveći ikada. Gledajući kako nezaustavljivo pogađa, čak i kada celom timu ne ide, kako u presudnim trenucima preuzima odgovornost i kako svojim stavom pokazuje šta znači biti lider, zar je bilo moguće reći dečaku od svega osam ili devet godina, koji pritom ni ne poznaje sva pravila košarke, da postoji ili je postojao bolji igrač od njega? Teško.

Kobijeva karijera je gotovo filmska priča. Punih dvadeset sezona proveo je u dresu Los Anđeles Lejkersa, osvajajući pet šampionskih titula (2000, 2001, 2002, 2009, 2010). Bio je dvostruki MVP finala, čak 18 puta učesnik Ol-star utakmica i dva puta olimpijski šampion sa reprezentacijom SAD. Njegovih 81 poen protiv Toronta 2006. godine ušlo je u istoriju kao drugi najbolji učinak na jednoj NBA utakmici ikada, jedini bolji učinak i dalje drži Vilt Čemberlen. Džordan ili Brajan? Subjektivno, ali to se ne dovodi u pitanje.

Kada je Kobi, izašao na draft te sada davne 1996. godine, bio je tek svršeni srednjoškolac. To dovoljno govori i o kakvom je igraču bilo reč još tada, kao golobradom mladiću. Mamba je direktno iz srednje škole „Lower Merion High School“ izašao na draft, a birali su ga, verovatno mlađe generacije ne znaju, Šarlot Hornetsi kao 13. pika, ali je odmah trejdovan u Los Anđeles Lejkerse u zamenu za Vlada Divca. Šarlot se plašio da će mu trebati vremena za adaptaciju u NBA, a Lejkersi su znali šta dobijaju, pa se taj trejd uzima kao prekretnica koja je zauvek promenila istoriju kluba iz Kalifornije. Adaptacija u Lejkersima za Kobija, bila je laka, jer je stasavao uz gorostasa kakav je Šekil O’Nil. Njih dvojica su činili možda i najdominantniji tandem u modernoj košarci, zajedno su doneli Lejkersima tri uzastopne titule (2000, 2001, 2002). Iako su privatno često imali nesuglasice, na parketu su bili nezaustavljivi, Šekil je gospodario reketom, dok je Kobi bio smrtonosan za protivnike putevima sa distance i poludistance. Ovaj tandem ostao je upamćen kao simbol zlatnih godina Lejkersa, početkom ovog veka. Nakon O’Nilovog trejda u Majami, mnogi su smatrali da je vreme moćnih Lejkersa i dominantnog Brajanta prošlo, ali prevarili su se. Brajant je sa Lejkersima osvojio još dva prstena (2009 i 2010) godine, što je potvrdilo da je i sam, bez Šekila, mogao da se domogne znamenja. 

O njegovim uspesima i trofejima moglo bi da se priča naveliko i naširoko, bio je MVP sezone 2008, u dva navrata MVP finala, četiri puta MVP Ol-star utakmice... Čak 18 puta učestvovao je na smotri najboljih u NBA ligi, 11 puta je biran u idealni tim Ol-stara, pobedio je čak i na takmičenju u zakucavanju (1997. godine), prosto gotovo da nema nagrade na individualnom i ekipnom planu, a da nije završila u njegovim rukama. Sa reprezentacijom SAD-a, osvojio je i dva zlata na Olimpijskim igrama (Peking i London, 2008 i 2012. godine) No, ono što Kobija čini posebnim nije samo to što je bio veliki sportista, pokazao je koliko je uticajan i van terena, slobodno se može reći umetnik. Njegovo oproštajno pismo košarci pretočeno je u kratki animirani film „Dear Basketball“, koji mu je doneo Oskara 2018. godine. Ovaj podvig učinio ga je jedinim igračem u istoriji koji je osvajio i NBA titulu i najprestižniju filmsku nagradu.

Za svoga života učinio je mnogo više nego što bi mnogi od nas običnih smrtnika za tri. 

Nažalost, život mu je tragično prekinut 26. januara 2020. u helikopterskoj nesreći, u kojoj je zajedno sa ćerkom Đijanom i još sedam osoba izgubio život. Vest je potresla svet sporta, ali i milione ljudi širom planete koji su u njemu videli heroja, motivaciju i inspiraciju. U njegovu čast Lejkersi su povukli oba njegova dres i sa brojem osam i sa brojem 24, što ga čini jedinim igračem kom je učinjena takva počast. 

Čini se da će njegova prerana smrt ostaviti mnoge od nas da se pitaju, šta bi Kobi uradio da se oprobao u trenerskoj karijeri. Nesporno košarkaško znanje, filozofija i čuveni „Mamba Mentality“ obećavali su mnogo. Nama koji smo odrasli uz njega ostaje da uz pomoć Youtube-a  prenosimo mlađim naraštajima kakav igrač, mentor na terenu i učitelj nije postao idol novih generacija. 

Golobradi dečak iz predgrađa Filadelfije, nakon srednje škole zakucao je direktno na vrata NBA lige. Umesto da ostane još jedno ime koje se pojavilo na draftu, a onda netragom nestao u surovom svetu moderne košarke, postao je idol generacija. Šarlot ga je olako pustio, ali Lejkersi su ga primili u svoje naručje, a on im se odužio na način na koji malo ko u istoriji uspe, trofejima, magijom i imenom koje će se prenositi generacijama. Lejkersi su postojali pre Kobija, ali od njegovog dolaske u „Grad Anđela“ sinonim za Lejkerse je Kobi. 

Za klince koji su odrastali Kobi je bio više od igrača, bio je i razlog i opravdanje zbog čega pospani kasno dolazimo na prvi školski čas. Svako ko je tih godina gledao njegove mečeve, zna da iako ne pogleda ceo meč, već samo nekoliko minuta, videće magiju. Dok je profesor kredom po tabli ispisivao lekciju, poslednja klupa je prepričavala njegove šuteve ka košu, famozne prodore i nenadmašni „step back“.  Na velikom odmoru pred ogromnim košem u dvorištu, svaki od nas imitirao je ili želeo da imitira njegov potez, a neretko se to završavalo komičnim promašajem i smehom devojčica, koje sport nije zanimao i kojima ime Kobi Brajant ništa nije značilo. 

Upornost, rad, strast, odlike su Crne Mambe, koji je rođen baš na današnji dan 1978. godine. Idol iz detinjstva, kog već pet godina nema među nama. A negde, u delu mozga rezervisanom za snove i maštu i dalje stoji zaključano pitanje, šta bi još sve uradio da je možda krenuo u trenerske vode? Verovatno bi dodatno pomerio granice, jer u večnost se odavno upisao.