Katedrala Svetog Petra u Kelnu, poznata i kao Kelner dom (Kölner Dom) jedna je od najpoznatijih i najposećenijih katedrala, odnosno verskih objekata u Evropi. Ovaj monumentalni objekat predstavlja jednu od najpoznatijih građevina urađenih u gotskom stilu, a od 1996. godine nalazi se na Uneskovoj listi kulturne baštine. Kelner Dom je najposećenija znamenitost u Nemačkoj, ovu crkvu godišnje poseti oko šest miliona turista. Sa visinom od 157 metara, katedrala je najviša građevina sa dva tornja na svetu, druga najviša crkva u Evropi, odmah nakon saborne crkve i treća najviša crkva na svetu. Istorijat ove građevine interesantan je i zbog duge gradnje, prvi radovi započeti su još u srednjem veku, tačnije 1248. godine, radovi su potom obustavljeni oko 1560. godine, a završeni su prema originalnim nacrtima tek u 19. veku, oko 1880. godine. 

Osim što predstavlja turističku atrakciju, za ovu katedralu vezana je i jedna veoma simpatična tradicija koja, čini se, mada se ne može sa sigurnošću reći, ne postoji nigde drugo u svetu, a vezana je za fudbal. 

Pre početka svake sezone, navijači lokalnog fudbalskog kluba Kelna, okupe se na misi kako bi se pomolili za uspešnu sezonu. Katedrala je toliko velika da može da primi i nekoliko hiljada ljudi, a poslednju deceniju, pred prvu domaću utakmicu, navijači Kelna, pohrle ne bi li se pomolili da njihov klub ispuni navijačka očekivanja. 

Možda vas ova scena podseća na kultni domaći film „Kad porastem biću Kengur“ u kom Šomi i Duje (Boris Milivojević i Nikola Vujović) pre odlaska u kladionicu svrate do crkve, ne bi li se pomolili da im prođe tiket, ali i da pobedi Istvič, za koji brani njihov drugar iz detinjstva Kengur (Nikola Đuričko), ali daleko je od toga. Navijači Kelna, ali i tamošnji sveštenici zajedno se na misi pomole za uspeh lokalnog kluba, a onda zajednički pevaju pesme posvećene njemu. 

Religija i fudbal povezani su duboko, pa je i tamošnja nadbiskupija sa oduševljenjem prihvatila da se navijači okupljaju u crkvi, pa makar i na početku sezone, jer kako i hrišćanstvo propoveda ljubav je univerzalna vrlina. Pa makar bila i prema fudbalu. Pogađate, još jedna sličnost sa domaćom kinematografijom, serija „Vratiće se rode“ i momenat kada pop Milorad Karaklajić (Dragan Petrović), postaje trener fudbalskog kluba Baranda. 

Verski poglavari u Kelnu su toliko bili oduševljeni idejom da se navijači okupljau u tamošnjoj katedrali, pa su smatrali da pred početak sezone treba pozvati i navijače drugih klubova, kako bi se zajedno pomolili. Ta situacija dogodila se pre nekoliko sezona, kada su se sastali Keln i Borusija Dortmund. Naime, navijači dva kluba su u prijateljskim odnosima, pa su zajedno i prisustvovali misi. Još jedan zanimljiv detalj je i propoved nakon mise. S obzirom da je simbol Kelna, jarac pod imenom Henes, čitas se osmo poglavlje Knjige proroka, odnosno proročanstvo Danila o pobedi jednorogog jarca nad ovnom. Zaista neverovatna i jedinstvena tradicija u fudbalu. 

Interesantno je i to, da je jarac simbol Kelna još od sredine prošlog veka, kada je prvi jarac poklonjen klubu, a ime Henes dobio je po tadašnjem treneru Henesu Vajsvajleru. Od tada, jarac je maskota kluba, i nosi ime Henes, samo mu se dodaje broj. 

A po završetku mise ide ono najlepše. Na hiljade šalova se zavijori, krene zarazna himna i zapevaju svi, dobro poznatu melodiju (ljubitelji škotske kulture i muzike, prepoznaće da je u pitanju melodija „Bonnie banks of Loch Lommond“).

Ova neobična tradicija svrstalo je nekadašnjeg prvaka Nemačke u veoma mali krug fudbalskih klubova koji se po inovativnosti i tradiciji izdvajaju u moru ostalih. Religija i fudbal, crkva pa stadion veoma je neobična, ali lepa aktivnost, koja je Keln i kao grad, ali i njihov fudbalski klub predstavila svetu u nešto drugačijem svetlu. Voleti klub i želeti mu uspeh se podrazumeva, ali retko se, osim na malim ekranima može videti da se to traži i od više sile (Boga). Zato, verovatno ne postoji, ni približno jedinstven klub, kakvi su „jarčevi“ iz Kelna, jer tradiciju ni ispadanja iz Bundeslige nisu uspeli da prekinu.