Dinamika fluida - Bajernov prvi položeni kolokvijum

Prvi u Bundesligi, prvi u Ligi šampiona – 16 mečeva, 16 pobeda, 56 datih i 11 primljenih golova. Ukoliko želite da nađete bilo koju drugu boju sem zelene uz Bajernovo ime na fudbalskim aplikacijama, moraćete da „skrolujete“ nadole sve do Svetskog klupskog prvenstva i poraza od Pari Sen Žermena 5. jula. Tada su Bavarci bili nemoćni protiv aktuelnog šampiona Evrope, nisu mogli da iskoriste ni igrača više u poslednjih 10-ak minuta, niti dva više u nadoknadi.

Samo 4 meseca kasnije u meču između istih rivala, videli smo potpuno drugačiju sliku na terenu. Kao u onim reklamama kada običan navijač dodirne sportistu, pa sve njegovo umeće pređe na „smrtnika“, izgleda da se isto desilo na kraju te utakmice prilikom međusobnog pozdravljanja fudbalera ovih timova. Samo što je, naravno, Bajern daleko od „običnog smrtnika“, a kako igraju ove sezone, imaju šansu da postanu apsolutno besmrtni.

Uz dužno poštovanje Dortmundu i Čelsiju, ovo je bio prvi ozbiljniji test. Falio im je ozbiljan skalp, a PSŽ u Parizu zaista jeste prvi položeni kolokvijum.

Parižani su imali tri različita startera u odnosu na julski duel – sada su meč započeli Dembele, Zair-Emeri i Ševalije, a tada Neveš, Due i Donaruma. Kod Bajerna je bilo još manje promena – umesto Musiale i Komana sada su tu bili Gnabri i Dias.

I prosto je nestvarno koliko je šampion Nemačke napredovao za tako kratko vreme. Iznenadili su, očigledno, i same “svece” koji su umnogome postavili svoja očekivanja i taktiku u skladu sa prethodnim njihovim duelom. To je priznao i Barkola posle utakmice kada su ga pitali o Bajernovoj dominaciji u prvom poluvremenu: “Bilo je iznenađujuće. Znali smo da će biti teško, ali nismo ovo očekivali, iskreno”.

I nije jedini, pošto je većina fudbalskog sveta takođe bila iznenađena. Navikli smo na serije pobeda Bajerna u domaćim okvirima koja bi usporila kada naiđu elitni protivnici. A sada ne da nisu usporili već su ubacili u još veću brzinu. Bili smo svedoci dominantne, tečne partije sličnoj upravo igri koju je prikazao najbolji tim Evrope za prošlu sezonu. Crveni karton je verovatno spasio PSŽ bruke i onoga što su oni uradili Interu.

Fascinantan je rast i Kompanija, u kog su mnogi sumnjali, i cele ekipe. I sve to bez igrača kakvi su Musiala i Dejvis. Naravno, sve je lakše kada u ekipi imaš jedne od najboljih igrača na svojim pozicijama u vidu Kejna i Olisea za predvodnike lake konjice. A još lakše je i kada kvalitetnog, ali često beskrvnog i melanholičnog Sanea zameniš miksom pčele radilice i pitbula - Luisom Diasom. Malo je paradoksalno da je jedan Kolumbijac doneo sa sobom nemačku disciplinu, a celim timom je prostrujala vrela južnoamerička krv.

Za to vreme, Kejn, iako je uvek bio poznat kao napadač koji se spušta nisko, sada sve više postaje desetka. Ne samo to, već ga često vidimo na poziciji osmice ili čak šestice gde preuzima loptu od svojih defanzivaca. Odatle njegove plejmejkerske sposobnosti i savršena pas igra, posebno duga dodavanja, dolaze do izražaja. Iz dubine lako može pronaći neke od “sprintera” poput Gnabrija, Diasa i Džeksona jer svojim kretanjem otvara prostor za svoje saigrače napred. Obično se on spušta više ka levoj strani, dok Gnabri radi slično na desnoj. Još je impresivnije što je i u takvoj postavci, sa toliko igre u polju, među najboljim strelcima Evrope ove sezone sa 21 golom i 3 asistencije na 15 mečeva.

No, i pored sjajnih njihovih, kao i rola i desetine pređenih kilometara Kimiha i Pavlovića, jedno neočekivano ime je isplivalo kao jedno od ključnih za ovakvu dominaciju – Konrad Lajmer. On predstavlja suvu inteligenciju. Vezista po vokaciji, sada pokriva svaku poziciju južnije od osmice na papiru, dok ga u biti viđamo i kao najisturenijeg u nekim sekvencama. Austrijanac je 8. igrač Lige šampiona po broju sprinteva, a svi ispred njega su fudbaleri mnogo slabijih klubova. Njegovo vrhunsko kretanje, pozicioniranje, čitanje igre i versatilnost su ga učinili šrafom bez kog Kompani ne može da zamisli svoju mašinu, a samom Lajmeru je to donelo 3 asistencije u 9 mečeva Bundeslige i još toliko uz gol u 4 kola Lige šampiona.

Belgijskom treneru se možda nešto moglo zameriti, ali ne i da je suludo posvećen, involviran i željan da uči i raste zajedno sa svojim timom. Sve to rezultira igrom kakvoj još niko nije uspeo da se suprostavi.

Preko 70% vremena u Bundesligi provode na protivničkoj trećini. Brzo dolaze do nje kroz pas igru, tako ne provodeći mnogo vremena u sopstvenoj opasnoj zoni, posebno kada su svesni toga da nemaju najkvalitetnije defanzivce poput drugih elitnih klubova. Ali imaju defanzivce koji sve nadoknađuju svojom brzinom – a svi dostižu preko 33 km/h – i konstantnim trčanjem, pogotovo kada su bekovi u pitanju.

Baš zbog bekova je teško i vršiti presing na zadnju liniju. Oni odmah odu visoko ili uđu u sredinu, dvojici štopera se pridruži jedan vezista – najčešće Kimih – tako da uvek imaju trojicu igrača pozadi, što je ofanzivnoj liniji protivnika teško da isprati, a tu je i golman koji igra nogom kao vezista.

Koliko je teško pritiskati ih u njihovom “build-upu”, odnosno izgradnji napada iz zadnje linije, toliko je teško organizovati i svoj protiv njih. Odlično su pripremljeni i za protivnikovo iznošenje lopte kroz odbranu, gde odmah vrše pritisak visoko markirajući svako svog čoveka, i za ispucavanje golmana gde najbitniju ulogu obavljaju centralni vezisti koji se po ispucanoj lopti brzo vraćaju ka sredini terena i pokrivaju prostor i osvajaju “druge” lopte.

Toliko su postali automatizovani da se igrači upale i pokreću maltene na mig i prvi korak saigrača. Postoji ona floskula “mogu igrati zatvorenih očiju”, ali ako se za nekog stvarno to može reći, onda je to ovosezonski Bajern. Gotovo da se ne gase svih 90 minuta – ako nisu bolji od nekog, a to je retko, postaraće se da pretrče više i tako odnesu prevagu. Zato i ne čudi da je u Bundesligi samo Hofenhajm pretrčao više od njih do sada, i to samo 4 kilometara više.

Njihova dinamičnost i fluidnost pravi ogromne probleme protivnicima, pogotovo onima koji igraju odbranu čovek na čoveka, često ih odvlačeći sa primarne pozicije i tako ostavljajući ogroman prostor za druge koji ne brani niko ili neko ko tu nije komforan. U tome dosta podseća na Dinisov Fluminense sa svojom “taktikom haosa”, odnosno potpunom slobodom da igrači sami vrše rotacije u toku utakmice i kreću se gde žele, znajući da će uvek neko drugi popuniti njihovo mesto jer pokret jednog je znak za drugog. Sličnost sa Fluom i njihovim trenerom je i u tome što često preopterećuju stranu na kojoj je lopta, tako stvarajući numeričku prednost.

Sve to pokazuje da je Kompani spreman da upija znanje sa svih strana, ne samo od svog fudbalskog oca – Pepa Gvardiole. Pokazao je i da njegov tim ne da ume samo da napada vrhunski, već da se tako i brani i to sa igračem manje. Nije paničio kao neki menadžeri, takođe Pepovi učenici, u trenutku kada njegov tim ostane sa 10 igrača protiv jakog protivnika. I biće mu neophodan taj balans između napada i odbrane ukoliko želi da podigne “ušati” pehar jer smo videli kako se provodi Flikova Barselona koja misli samo na napad.