U fudbalu se često govori o momentima, o utakmicama koje prelamaju sudbine klubova i menjaju narative za generacije koje dolaze.

Subotnje finale Lige šampiona u Minhenu bilo je jedno od takvih – ali ne zato što je bilo dramatično. Naprotiv. Upravo u svojoj jednostranoj brutalnosti, PSŽ-ova pobeda od 5:0 nad Interom postala je trenutak u kojem se prestalo pričati o „šta bi bilo kad bi bilo“ i počelo govoriti – PSŽ je konačno ono što je godinama tvrdio da jeste.

Dugo su Parizom hodali duhovi „remontada“, Benzeminih het-trikova, famoznih povrataka Barselone i penala Rašforda. Trofej koji su toliko puta jurili, napokon su prigrlili. Ne kao kolekcija superzvezda, ne kao projekat, već kao tim. Kao struktura. Kao šampioni.

Brzi početak, brza egzekucija

PSŽ je sezonu izgradio na brzim otvaranjima. Liverpul, Aston Vila, Arsenal – svi su padali dok su pokušavali da shvate šta ih je snašlo u prvih 20 minuta. Finale u Minhenu nije bilo drugačije. Već u 12. minutu, nakon rotacije koja je zamaglila svaku odbrambenu liniju Intera, Vitinja je proigrao Dezirea Duea, koji se sa levog krila ubacio na desnu stranu i asistirao Ašrafu Hakimiju za 1:0. Minut kasnije, Inter je već bio uzdrman, a uskoro i dotučen.

Drugi gol bio je produkt munjevite kontre. Due je pretrčao skoro ceo teren, pratio Dembeleovu viziju i u trku ispratio njegov pas, a lopta je preko Dimarkove noge završila iza leđa Jan Somera. To je bio kraj – iako je na semaforu pisalo da je prošlo tek 20 minuta.

✋ pic.twitter.com/880SN6Rytr
— Paris Saint-Germain (@PSG_inside) May 31, 2025
 

Luis Enrike je znao da će početak odlučiti sve. Njegova ekipa je dala devet golova u prvih 20 minuta tokom nokaut faze. A kada jednom povedu, njihovi presing mehanizmi, rotacije i ubitačne kontre gase protivničke planove unose paniku i nemir, što se najviše videlo baš u najbitnijoj utakmici...finalu.

Dueov krešendo

Sezona Dezirea Duea nije bila samo eksplozija – bila je simfonija u nastavcima. On je taj koji je u moru PSŽ-ovih talenata donosio nešto novo u svakoj evropskoj rundi – varku telom, neobičan finiš, dozu fudbalske intuicije koju niko nije očekivao od 18-godišnjaka. Iako je to teško reći sada kada imamo jednog maloletnika u Barseloni koji je već krenuo da pokori svet.

U finalu je bio pokretač svega: prvo je otvorio odbranu Intera u akciji za 1:0, zatim postigao drugi pogodak, a u drugom poluvremenu zapečatio meč svojim drugim golom.

Postao je jedan od rijetkih koji je i dao gol i asisitirao u finalima Lige šampiona (jedan od njih je i Dejan Savićević), četvrti najmlađi strelac ikada u finalima - Patrik Klajvert i dalje nedodirljiv, ispred Duea je njegov saigrač Seni Majulu koji je stavio tačku na sinoćnju demonstraciju sile "Svetaca".

Milost i brutalnost

Najveći pokazatelj koliko se PSŽ promenio možda nije bio ni neki gol ni akcija – već način na koji je Ašraf Hakimi ne proslavio svoj. Bivši Interov bek, koji je pre četiri godine oduševljavao "neroazure" u praznim stadionima korona sezone,  sa kojima je i osovjio Seriju A, pogodio je za vođstvo – i podigao ruke u znak izvinjenja.

U finalu u kojem su Parižani demonstrirali brutalnu taktičku i fizičku nadmoć, to je bio jedini trenutak u kojem je neko u PSŽ dresu pokazao trunku milosti. I Interovi navijači, ma koliko bili pogođeni, verovatno su to poštovali.

Inter: od triplete do triniente

Do kraja aprila, Inter je verovao u tripletu. Videli su sebe kao nove besmrtnike, one koji su 2010. godine to odradili i do dan danas ostali jedini tim u istoriji Italije kome je to pošlo za rukom. Završili su sezonu bez ičega.

Simone Inzagi nije tražio izgovore. „Bili smo umorniji, manje sveži, oni su imali više vremena za pripremu“, rekao je. Priznao je da PSŽ ima više tehničkog kvaliteta. Priznao da nisu bili organizovani. I rekao istinu: „Zasluženo smo izgubili.“

Njegova budućnost ostaje neizvesna. Inter je već potpisao dva nova igrača za narednu sezonu, ali pitanje je da li će Inzagi biti tu da ih trenira. Ima podršku uprave, ali ima i umor – sezona sa 59 utakmica, povredama i propuštenim šansama.

Ova utakmica će ih pratiti. Kao i ona u Istanbulu pre dve godine. Rane su različite, ali bol ostaje ista.

PSŽ: kraj jednog narativa

Od Ibrahimovića i Kavanija, preko Nejmara i Mesija, pa do Mbapea – PSŽ je godinama bio sinonim za promašaje s neograničenim budžetom. Vizija katarskih vlasnika da dignu Ligu šampiona postala je teret, pa opsesija, pa poruga.

A sada, bez zvezda sa naslovnica, s mladim timom, sa Dembeleom koji presinguje kao da mu karijera zavisi od toga, sa Dueom koji igra kao MVP, sa Kvarachelijom koji uklizava defanzivcima – došli su do vrha.

Luis Enrike je rekao to jasno: „Jedini trofej koji nam je nedostajao bio je ovaj. Sad je tu. Idemo dalje. Želimo da osvojimo fudbalski svet.“

Na kraju moralo je da se desi u Minhenu, gradu koji je dao uvek nove evropske šampione, od Notingema, preko Marseja, Dortmunda, Čelsija sada i PSŽ.

Možemo reći i onu kultnu englesku: "Football is coming home".

Baš u redakciji francuskog sportskog lista "L’Ekip", u ulici "Ru di Foburž-Montmartre" u centru Pariza, 1954. godine začeta je ideja ovog takmičenja.

Grad je ugostio prvo finale, i još pet puta nakon toga, ali trofej se nikada nije zaista vratio u Pariz – što ne bi iznenadilo tadašnje novinare, jer Pari Sen Žermen tada još nije ni postojao, osnovan je tek 16 godina kasnije.

Ali često se u fudbalu dešava isti obrazac – ekipa procveta tek kada ode njen superstar.

U košarci to zovemo "efekat Patrika Juinga", u fudbalu...

Totenhem je ove godine osvojio prvi trofej, dve godine nakon što ih je napustio Hari Kejn, ubedljivo najbolji fudbaler u istoriji kluba, Zlatan Ibrahimović je poslat u Barselonu, da bi iste sezone gledao Inter kako osvaja tripletu.

Kilijan Mbape je postao najbolji strelac ikada u prvoj sezoni za "kraljevski klub", ali nije osvojio ništa.

Mogao je samo da gleda kako njegovi saigrači slave na terenu "Alijanc arene".

A tamo je završena jedna hipotetička priča, napisana je istorija i....rođena je nova fudbalska imperija.