Finale koje već postoji u romanu Čarlsa Dikensa

Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena; bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti; bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice; bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame; bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja; imali smo sve pre nas, imali smo ništa pred nama; svi smo išli direktno u raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.

Tako glasi kultna uvodna rečenica još kultnijeg Čarlsa Dikensa u njegovom istorijskom romanu Priča o dva grada čija je radnja smeštena u doba pre i tokom Francuske revolucije. Ta dva grada jesu Pariz i London, a naslov, iako naoko jednostavan, kao i uvodna rečenica, oslikava kontrast – veliku razliku između dve Evrope, dva različita društvena uređenja i svih drugih suprotnosti između gradova koji bi po svemu trebalo da budu mnogo sličniji.

Takav kontrast imaćemo i u finalu ovogodišnje Lige šampiona u kojem se u subotu od 18.00 (navodno da bi bilo lakše navijačima, timovima i gradu domaćinu) sastaju timovi iz upravo pomenuta dva grada – Pari Sen-Žermen i Arsenal.

Zanimljivo je da će ovo biti tek četvrto finale u kojem se sastaju klubovi iz dva glavna grada i prvo od 1971. kada su snage odmerili Ajaks i Panatinaikos. Pre toga, 1966. su igrali Partizan i Real Madrid, a četiri godine ranije su Madriđani igrali protiv Benfike. Još je zanimljivije da je akter sva tri finala, bilo kao igrač, bilo kao trener, bio Ferenc Puškaš, a sada će se ono odigrati na stadionu koji nosi njegovo ime.

Uvodna rečenica se ponovo može iskoristiti da se opiše opredeljenje dva tima – biće to sudar najboljeg napada (44 data gola) i najbolje odbrane (šest primljenih golova) u ovosezonskom izdanju.

Na jednoj strani je Pari Sen-Žermen, surovi branilac titule, i ekipa koju je Luis Enrike doveo gotovo do gornje granice fudbalske estetike. Zbog njihovog stila igre volimo fudbal, a deca se zaljubljuju u ovaj sport. Oni su napadačka sila, ali i potpuno izbalansiran sastav bez ijedne slabe tačke u timu.

Na drugoj strani je Arsenal, izazivač pun samopouzdanja nakon osvojene Premijer lige. Ako je odbrana umetnost, onda je on fudbalski Leonardo da Vinči. Njegovi su prekidi kao pogled Mone Lize – od njih se ne možeš sakriti. Uz parolu Milvolovih navijača „Niko nas ne voli i nije nas briga“ u Budimpeštu dolaze po drugi veliki trofej ove sezone.

Jedni na ovo finale dolaze potpuno odmorni jer su mogli da se čuvaju u domaćem šampionatu, a drugi emotivno i fizički iscrpljeni posle dugo čekane titule u najjačem engleskom rangu. Iako se u ovakvoj utakmici zaboravi na umor, nije isključeno da on latentno bude jedan od glavnih faktora koji će odlučiti pobednika. Ako poredimo broj minuta igrača obe ekipe koji su igrali u revanšu polufinala, videćemo da su izabranici Mikela Artete odigrali oko 6700 minuta više.

Tu je, naravno, i čuveno Arsenalovo umeće da se saplete kada je najbitnije, mada su se možda ovom titulom „otčepili“. U svom jedinom finalu u ovom takmičenju, pre tačno 20 godina, izgubili su od Barselone sa 2:1. PSŽ-u je ovo treće finale, a pored prošlosezonskog trijumfa, u sezoni 2019/20 poraženi su od Bajerna sa 1:0.

Jedna stvar dosta podseća na prošlu takmičarsku godinu – Enrikeovim momcima će ponovo protivnik biti ekipa koja je primarno defanzivno orijentisana. Ipak, bitna razlika je da je Inter prethodne sezone na putu do finala izbacio i Bajern i Barselonu, dok su se na Arsenalovom našli Leverkuzen, Sporting i Atletiko Madrid. Ruku na srce, „tobdžije“ su takav put i zaslužile pošto su bili prvoplasirani u ligaškoj fazi.

Tim sa Parka prinčeva je imao nemerljivo teže protivnike – Monako, Čelsi, Liverpul i Bajern – a paradoksalno je da im je najteže bilo na prvoj prepreci protiv tima iz Kneževine. U svim ostalim mečevima bili su poprilično dominantni, a u polufinalu protiv Bavaraca je fudbalski svet bio očaran u oba meča – u prvom jer smo videli jednu od najboljih utakmica ikada, dok je u drugom Enrike pokazao svoj spektar genijalnosti i da može da igra i potpuno drugačije, pošto je njegov tim odigrao defanzivno savršenu utakmicu. Možda je baš to recept za Artetu, da sada on iznenadi, odstupi od svog stila i napadne sa više hrabrosti.

Oba španska trenera imaju isti cilj – „ušati“ pehar. I ponovo se, zato, mogu izvući paralele sa Pričom o dva grada i njenim glavnim likovima.

U pitanju su Čarls Darni i Sidni Karton koji su fizički gotovo potpuno isti. Slično je i sa finalistima koji su dokazano dva najbolja kluba Evrope trenutno i po tome zaista liče jedan na drugog, ali su po svemu fundamentalno različiti.

Čarls Darni, odnosno Šarl Sent Evermond, je iz Pariza. Iako je rođen sa privilegijama, on mrzi svoje aristokratsko poreklo i gnuša se zločina koje su kao nedodirljivi počinili članovi njegove porodice. Baš iz tog razloga, da bi se potpuno distancirao od njihovog prezimena, on menja svoje. Čini se da bi se i ovaj Enrikeov PSŽ gnušao svojih „zločina“ sa početka kada je u klub uplivao aristokratski novac i trošio se nemilice bez uspeha na egoistične zvezde. Španac želi potpuni otklon od tog perioda i želi tim koji to i jeste – tim, a ne skup pojedinaca kao nekada.

Sidni Karton je propali advokat koji se, nezadovoljan svojim životom, prepustio piću. Iako je veoma inteligentan, on rasipa svoj veliki talenat i živi kao čovek koji je odustao od sebe. Ja sam razočaravajući teret. Nije mi stalo ni do jednog čoveka za Zemlji i nijednom čoveku na Zemlji nije stalo do mene, govorio je o sebi. I sami igrači Arsenala su dugo, predugo živeli sa osećajem traćenja svog života i potencijala, ubeđeni da su sposobni za nešto mnogo više, ali bez da to više i konkretizuju. Sada su se konačno pokrenuli.

I Darni i Karton su se zaljubili u istu ženu, Lusi Manet, baš kao što su se PSŽ i Arsenal zaljubili u istu „ženu“ – Ligu šampiona i njen trofej. Ona, pak, raspršuje Kartonove snove jer se zaljubljuje u Darnija koji je, baš kao i PSŽ, po svom stilu privlačniji.

Darni, međutim, biva uhapšen i, iako lično nema nikakve veze sa tim, biva osuđen na smrt zbog zločina svoje porodice od koje je oduvek želeo da se distancira. Deceniju i jače unazad javnost je osuđivala francuski klub, prezirala ga zbog načina na koji su funkcionisali i radovala se njegovim neuspesima na evropskoj sceni. Čak i sada i dalje taj prezir nije u potpunosti splasao, ali fudbalsko savršenstvo koje nam već dve sezone daruju smekšalo je srca i onih najradikalnijih.

Ali tada na scenu stupa Karton. Shvativši da je svoj život proćerdao bez ikakvog smisla u njemu, uz činjenicu da njegova ljubav voli Darnija, odlučuje se na ultimativnu žrtvu. Kako su dvojica junaka fizički gotovo identični, Karton tokom noći zamenjuje mesto sa Darnijem u tamnici, te ovaj sa svojom dragom Lusi beži i živi srećno do kraja života.

Razlog svog postupka objasnio je u još jednoj sjajnoj rečenici kojom se i zaključuje roman – Ovo što sada činim je mnogo, mnogo bolje od svega što sam ikada uradio; ovo je mnogo, mnogo bolji počinak na koji odlazim od svih koje sam dosad video. Njegov život je tek njegovom žrtvom dobio smisao.

Celo delo obiluje situacijama u kojima pravda na kraju ipak biva zadovoljena. Bilo bi, zato, simbolično kada bi i Arsenal u finalu „stradao“ zarad onih u čiji su se fudbal svi zaljubili. Jer svi smo mi pomalo Lusi.