Skaut analiza: Da li je ovo utakmica 21. veka?

Priča se da u Hihonu postoji jedan lokalni pab u kojem Luis Enrike ima mesto na koje niko osim njega ne sme da sedne. Nakon svega viđenog u prvoj utakmici polufinala, deluje da ni na mesto na vrhu evropskog fudbala neće niko sesti, barem još godinu dana. Ali ako prvi put nakon više od pedeset godina imamo nokaut utakmicu u kojoj je postignuto devet golova, ko nam daje za pravo da bilo šta zaključujemo pred revanš? Naročito kad je sa druge strane Bajern.

Kompanijevi odbrambeni principi protiv najtežeg mogućeg protivnika

Dok je još utakmica trajala, krenulo je polemisanje o tome da li je to bila najbolja utakmica ikada. Taj sud je vrlo subjektivan, ali ono čime su nas sinoć počastili igrači (i treneri) obe ekipe zasigurno govori u prilog tome čemu fudbal teži. Internetom poslednjih dana kruži citat Kristijana Kivua, aktuelnog trenera Intera koji pominje tendencije u fudbalu koje idu ka tome da će fudbalom preovladavati odnosi 1vs1, tranzicije i mnogo više otvorene igre. Najbolji trendseteri su uvek najbolji klubovi na svetu. To su nam sinoć i pokazali.

Krenimo od Bajerna i njihovog opredeljenja. Naravno, kao i čitave sezone, Vinsent Kompani nije odustajao od svojih principa: striktni man to man po čitavom terenu, što protiv PSG-a može biti pogubno. Osim ako niste Bajern.

S obzirom na rotacije PSG-a dok ima loptu i fluidnost u kretanju pre svega veznog reda, često se dešavala situacija da najbliži igrač lopti ne izlazi na igrača sa loptom (Kejn), već to čini Kimih koji prati Vitinju čiji je cilj da se spusti u zadnju liniju i odatle krene u organizaciju napada. Taj način odbrane za sobom povlači stvaranje prostora iza leđa, u kom se u slučaju PSG-a može pojaviti doslovno bilo ko, pa to dalje povlači sledećeg igrača Bajerna da krene za svojim igračem. Tako smo često mogli videti Stanišića koji prati do kraja Neveša, pa Upamekano ostaje sa Kvarachelijom, dok na kraju 1vs1 ostaju Tah i Dembele.

Ne stvarati u poslednjoj liniji odbrane +1 čak i kad ste Bajern rezultira sa pet golova u mreži. Prosto kada se ovoliko kvalitetni igrači nađu u tako velikom prostoru, fudbal deluje kao simulacija na igrici kada se igra na najlakšem nivou - neodbranjivi su. Međutim i pored defanzivnog bloka sa svim manjkavostima, deluje da je Bajern pao na osnovnim postulatima u defanzivi - komunikaciji i preuzimanju.

Možda će se uvođenje Lajmera umesto Dejvisa na poluvremenu ispostaviti kao ključna izmena ovog dvomeča. Iako je Kompani uvođenjem Lajmera dobio opciju više koju Lajmer nudi pojavljivanjem u poslednjoj trećini, deluje da je time više izgubio. Četvrti gol je primljen tako što je Vitinja izvukao Kimiha, a komunikacija i postavka Lajmera i Luisa Diaza je jedna od retkih stvari koja nije dostojna ovog nivoa i kvaliteta takmičenja.

Par minuta kasnije, ponovo je Lajmer bio u završnoj trećini i nakon njegove nedovoljno dobre povratne lopte, otvorila se tranzicija PSG-a gde su ostali Due i Dembele u svojim 1vs1 sa Dueom i Upamekanom, epilog - u tom trenutku velikih 5:2 za PSG. Za činjenicu da Kompani ni za pedalj, čak i pri tom rezultatu, nije odustajao od svojih jasnih principa mu se mora odati priznanje. Ali na kraju će se pamtiti samo rezultat. Možda ga ta doslednost nagradi u revanšu.

Kada je jedan na jedan - višak

PSG je ekipa koja sigurno najbolje u Evropi eksploatiše te odnose jedan na jedan. To im je bila ideja i na ovoj utakmici, znajući kako se Bajern brani. Na svakom delu terena pokušavaju da izazovu 1vs1 situaciju gde imaju kvalitativnu prednost, pa se tako dolazi do zaključka da je 1 na 1 zapravo višak. Taj zaključak iziskuje pomaganje od odbrane, što u man to man opredeljenju jednostavno znači da je neko slobodan.

Kretnje Duea koji odvlači Upamekana, kako bi stvorio izolaciju za Kvaracheliju sa Stanišićem, kao glavni mismeč, govori u prilog tezi o ideji PSG-a. Naravno, kad god nisu ostavljeni na velikom prostoru jedan na jedan, tada je pomagao ili Olise ili Kimih ili Upamekano u zavisnosti od sitaucije na terenu. Tu se dolazi i do suštine i taj nestvaran kvalitet igrača u odnosima jedan na jedan se može nadomestiti udvajanjima jer svaki od napadača je sposoban da se mnogo puta tokom jedne utakmice oslobodi svog čuvara.

Nije to bio slučaj samo u duelu Kviče i Stanišića, bili su to i Dembele i Upamekano, Due i Tah, kao i sa druge strane Luis Dijaz i Hakimi, ili Olise i Mendeš. Kad god bi došlo do tih jedan na jedan sitaucija, ekipa koja se branila je pokušavala da neutrališe napadača dodavanjem još jednog igrača koji će ga čuvati. Kada to nisu uspevali, napadač je u velikom procentu bio uspešan protiv jednog čuvara i tako stvarao opasnost pred protivničkim golom.

Tako otvorena igra, sa velikom slobodom u kretnji napadača nudi baš ono što prosečni navijač i voli - brz tempo, mnogo tranzicija, mnogo dešavanja ispred jednog i drugog gola, pa naposletku kao i sinoć - mnogo golova. Naravno, ne bi trebalo izostaviti ni prekide kao poseban, ali veoma značajan segment sinoćne utakmice. Čak četiri od devet golova je postignuto posle prekida (doduše dva iz penala).

"Nogomet se uvijek menja zbog onih koji aktivno traže prednost i plivaju uzvodno"

Ovu je rečenicu u prvom broju magazina NULA NULA napisao Mihovil Topić i utakmica koju smo gledali na Parku prinčeva najbolji je pokazatelj toga.

Postoji konsenzus da je jučerašnja utakmica bila vrhunac modernog fudbala. Luis Enrike je rekao da je utakmica bez sumnje najbolja ikada, kao i da će mu za prolaz biti potrebna (barem) tri gola u Minhenu. Da li ćemo u budućnosti sve češće biti svedoci ovakvih utakmica ili ćemo već u revanšu videti određena prilagođavanja, koja će neutralisati nestvaran kvalitet napada? S obzirom na evoluciju fudbala, ne bi trebalo imati sumnje da će ubrzo rešenje biti pronađeno.

Fudbal menjaju najbolji na svetu. Prilika za to je već sledeće srede. A možda ideja dođe baš sa onog mesta u pabu u Hihonu.