Odbrana (evropske titule) i naredni dani

"Luis Enrike ne kontroliše ništa!" Bila je to izjava Luisa Enrikea posle druge titule evropskog šampiona zaredom. Naravno on ju je sam sebi izvukao iz konteksta, najavljući kako će baš to uraditi novinari u naslovima nakon finala Lige šampiona. A suština njegove izjave je imala malo dublje značenje. Što manje kontroliše, to je teže protivniku da se prilagodi. To je lepota trenerskog posla na najvišem mogućem nivou, kako sam kaže. Mikel Arteta je u većem delu utakmice baš to - da se prilagodi i uvede meč u ritam u kojem je njegova ekipa komforna. Zato je finale u Budimpešti iako ne preterano atraktivno, bilo veoma zanimljivo.

Utakmica za Arsenal je otvorena kao iz snova. Haverc je iskoristio grešku Markinjosa i iz nimalo lake situacije (pogledati pod Barkola u gotovo identičnoj situaciji) zakucao loptu pod prečku ne baš najbolje postavljenog Safonova. Ako je uopšte i postojala dilema kako će se razvijati utakmica, ona je nestala u tom 6. minutu. Arsenalov defanzivni blok je od samog starta bio na visokom nivou. Standardna četvorka pozadi (bilo je dileme da li će starter biti nedovoljno spremni Timber umesto Moskere), ispred njih svestižući Deklen Rajs i Luis Skeli, dok su najistureniju četvorku činili Saka i Trosar po bokovima kao i Haverc i Odegard u centrali.

Naravno, ta postavka se prelivala iz 4-4-2 u 4-2-4 u srednjem bloku, gde su čini se svesno krila stajala nešto uže, pokušavajući na taj način da onemoguće progresivni pas između linija u poluprostore, gde su uvek pokušali da se nametnu fudbaleri PSŽ-a. Arteta je očigledno užom postavkom krila svakako zamislio da usmerava po svaku cenu napade protivnika u bočne koridore, u kojima nominalno vrebaju najjači aduti Enrikeove ekipe, pa da ih onda udvoji i osujeti im prodornost.

U tome je i više nego očigledno uspeo tokom prvog poluvremena, jer je u svakom trenutku kada je loptu na boku dobio Kvarckelija, uz njega bio Moskera, a svaki put ne štedeći se nimalo u pomoć dolazio Saka. Takođe, slobodne rotacije koje prave igrači PSŽ-a nisu preterano poremtile konstantno kompakatan defanzivni blok Arsenala, s obzirom na to da nisu striktno pratili igrače 1vs1 već preuzimali kako se koji protivnički igrač pojavi u određenoj zoni.

Ono na šta su takođe očigledno bili spremni i želeli sa time da žive (jer kada se igra protiv PSŽ-a traži se način na koji će ekipa biti najmanje ugrožena, pošto će biti ugrožena svakako) jesu sekundarni napadi PSŽ-a i rani centaršutevi. Do tih situacija je dolazilo baš kada lopta dođe na bok, pa onda usled udvajanja bočni igrač PSŽ-a bude primoran da vrati pas unazad, te onda igrač koji je dobio loptu ima dovoljno prostora za centaršut. Način na koji su branili svoj boks i postavljanje kod tih ranih centaršuteva i generalno otvorenih lopti je bio savršen. Svaki put na pravom mestu, pravi tajming, te odatle prvi šut u okvir gola šampiona Evrope tek u 42. minutu. Bezopasan. Gabriel i Saliba nisu imali niti jednu lošu reakciju u tom periodu, naročito Gabriel sa dva uklizavanja koja bi malo koji elitni centralni bek mogao tako savršeno da izvede.

Naravno, kada se povede na samom početku protiv PSŽ-a u najvećoj utakmici sezone, naravno da će opredeljenje biti da se protivnik ugrozi iz tranzcije, po oduzetoj lopti. Uvek je prvo rešenje bio Haverc, koji se komotnije osećao u matchup-u sa Markinjosom, pa su svesno usmeravli napade na tu stranu odbrane francuske ekipe. U prilog činjenici o Artetinom opredeljenju u napadu govori činjenica da je Odegard za 66 minuta na terenu odigrao 7 pasova.

PSŽ nije odigrao utakmicu na svom nivou. Tom utisku je najviše doprineo učinak najvažnijih i najopasnijih igrača. Delovalo je kao da od početka na sto posto svojih mogućnosti nisu bili ni Dembele, ni Kvarckelija, uostalom obojica su iz nužde ranije napustili teren. Koliko su njihovom perfromansu doprineli igrači Arsenala, a koliko to što je delovalo da su roviti počeli utakmicu, to nećemo saznati. Ono što je činjenica jeste da fudbaleri PSŽ-a nisu uspeli da nametnu svoj prepoznatljiv ritam. Iako su pokušavali na razne načine - sada već standardnim Hakimijem visoko, izvlačenjem Dembelea u desni koridor, a napadanje Duea ili Neveša dubine.

Te rotacije su vrlo fludine, kako sa jedne, tako i sa druge strane, aksiom je da se stvori trougao na boku, a sam raspored je proizvoljan. Tako su se sa druge strane dešavale sitaucije u kojima su očigledno želeli da razbiju kompaktnost Arsenalove odbrane, pa su u istom koridoru bili i Due i Kvarackelija, koji bi onda napadao dubinu. Često je i Fabijan Ruiz bio na boku. Mendeš je u početku bio na ivici poluprostora kako bi otvarao liniju pasa ka Kvari, ali kako je ovaj svaki put bio udvojen, vrlo brzo se i Mendeš peo visoko, ostavljajući onih standardnih 3-1 u strukturi iza lopte.

Ono što je bio utisak jeste da je to pražnjenje dubine, u kojoj se često ne nalazi niko, a koje im je donelo onoliko benefita tokom sezone, zapravo bio i njihov najveći problem u igri. Napadi su im bili predvidivi, igrači Arsenala su očekivali (i želeli) pas na bok, gde su lako rešavali probleme udvajanjem. Ta monotonost u napadima je olakšavala Arsenalu, a deluje da je trebalo opteretiti malo i central kako bi igrači londonskog kluba skupili unutra i na taj način izmanipalisali prostorom i stvorili malo više mogućnosti za izolaciju na boku.

Prvu polupriliku na utakmici su imali kada su prvi put rešili situaciju 1vs1, Mendeš je prošao Moskeru i zavrnuo povratni pas po petercu. Moskera je time najavio ono što će se desiti početkom drugog poluvremena. Prvo je dobio žuti karton u 46. minutu zbog odugovlačenja, kao upozorenje svim ostalim igračima Arsenala pred nastavak. I onda kada su svi počeli da komentarišu da je zreo za izmenu, pao je na elementarnom testu - branjenje duplog pasa. Doduše to je bila situacija kada nije stiglo dovoljno blizu udvajanje, pa je on izgubio korak sa Kvarackelijom i već u sledećem momentu je Nemac sa pištaljkom pokazao na belu tačku.

PSŽ je izjednačio, a deluje da je Arteta drugi put zakasnio sa izmenom kada je bilo evidentno da se Saka previse potrošio i kada nije iskorišćena blaga inicijativa i situacije u poslednjoj trećini koje su mogle da dovedu do novog vođstva Arsenala. Do kraja regularnog dela, u znatno otvorenijoj igri u odnosu na prvo poluvreme, očekivano je opasniji bio PSŽ, ali jednom stativa Kvarckelije, jednom jači for Barkole, a drugi put njegova slabija završnica, kao i šut preko prečke Vitinje, odveli su utakmicu u produžetke u kojim osim jedne sporne situacije kada su igrači Arsenala tražili penal, nije bilo gotovo ništa zanimljivo. Onda su došli penali i Gabrijel je prosuo sve ono što ga je pratilo čitave sezone.

Kada su usled paljenja baklji sa dela tribina gde su smešteni navijači PSŽ-a ušli organi reda pod punom opremom potpisniku ovih redova stigla je poruka sledeće sadržine :"Izgleda će da hapse Artetu zbog zločina nad fudbalom.." Pored toga što je u pitanju tvit koji bi zbog svog kvaliteta trebalo da postane viralan, opšti utisak neutralnog navijača koji samo voli fubdal je bio baš takav. Arteta na kraju nije osvojio Ligu šampiona, ali način na koji je neutralisao ubedljivo najbolji napad Evrope (budimo pošteni i sam taj napad je doprineo tome) je nešto što će mu ostati kao utešna nagrada. Ona glavna je otišla u ruke Luisu Enrikeu drugu godinu zaredom. Zasluženo.