Mi vidimo stvari koje oni nikada neće videti

Pre nego počnemo, red je da vam dam kontekst. Kao portal koji je usmeren ka kolumnama, a ne dnevnim vestima, data mi je sloboda da u ovom tekstu budem potpuno ličan.

Navijač sam Sitija – sačekaću da prvo ispalite sve bajate fore u vezi sa tim, nije problem – već više od 15 godina, odnosno više od polovine svog života, još pre prvih trofeja u novoj eri. Zato, ako vam se u startu to ne dopada, ako ste jedan od onih “dajte Pepu još milijardu” i “plastika” likova ili niste fan sirovih emocija, ne gubite vreme ovde.

Odlagao sam pisanje ovog teksta nadajući se da informacije o odlasku Gvardiole koje su se pojavile kod raznih pouzdanih “fabricijaromana” pre pretposlednje utakmice u sezoni neće biti tačne. Nadao sam se, iako se u trenucima slavlja nakon osvojenog FA kupa dalo naslutiti da odlazi. Pogled kojim je osmotrio svaki centimetar Vemblija i nenamerni osmeh koji nije mogao da skine sa lica nagoveštavali su da tako upija svaki trenutak u želji da zauvek zapamti osećaj svog zadnjeg dolaska na ovaj stadion. Stadion koji je učinio domaćim terenom za Siti jer je svoj tim čak 24 puta odveo tamo.

Sačekao sam i da sa tekstovima o njemu –  konačno nešto afirmativnijim – završe svi oni novinari (nazovimo ih tako) koji su deceniju unazad svaku rečenicu na konferenciji i svaki neuspeh jedva čekali. Jer reč izvučena iz konteksta ili neuspeh čoveka koji ne ostavlja nikog ravnodušnim – ili ga mrziš ili voliš – u kombinaciji sa klubom koji niko ne voli savršen je za kliktabilni naslov i zarađivanje plate.

Na kraju, u čekanju pravih reči sačekao sam da prođu i ceremonija posle utakmice sa Vilom, i Sitijeva parada kroz grad dan posle zajedno sa ženskim i omladinskim timom, a onda i “after-party” posle nje. Ispostaviće se da je to bila najbolja stvar koju sam uradio jer mi je sve što se desilo na pomenutim događajima pomoglo da bar delimično kažem ono što želim.

Prvi utisak nakon što sam odgledao sve navedeno mi je bio – vau, u kakav je klub Siti izrastao. Ispraćali su mnogi svoje legende, ali retko ko na ovako gospodski način. Počevši od toga da je tribina koja je otvorena baš u poslednjem kolu ponela ime po Pepu, preko toga da su mu dodelili ulogu klupskog ambasadora i statuu koja će ga uskoro čekati ispred Etihada.

https://x.com/ManCity/status/2058645424316039486 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023

Kulminacija je bila u ponedeljak uveče u areni pored Sitijevog stadiona. Na binu je počeo da pristiže svaki od 20 trofeja osvojenih pod Pepom u prethodnoj deceniji, a donosili su ih Sitijeve legende (Kompani, Fernandinjo, Ederson, Samerbi), trenutni igrači ili osobe bliske Kataloncu. Epski prizor.

Bio je to savršen kraj jedne ere i podsetnik koliko je ona bila nevervoatna. Više puta za to vreme stvorio je timove koji ulaze u diskusiju za najdominantnije u istoriji engleskog fudbala. Prvo su to bili Senturionsi, odnosno prvi tim ikada koji je osvojio 100 bodova u sezoni, pa domaća kvadrupla titula (Komjuniti Šild, Premijer liga i oba kupa), potom tripleta sa Ligom šampiona i onda četiri titule u nizu, što nikome nikad nije pošlo za rukom.

https://x.com/433/status/2059011828202479725 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— 433 (@433) December 7, 2023

Sa ove distance sada deluju urnebesno komentari svih onih koji su sumnjali da li će Gvardiolin stil fudbala uspeti u Engleskoj. Ne da je uspeo, nego je zauvek promenio engleski fudbal. Pod tim ne mislim samo na to da je upisao svoje ime pored gotovo svakog mogućeg rekorda, već i na to da je “mesare” iz nižih engleskih liga pretvorio u prefinjene Špance koji igraju na posed i žele da napade grade od golmana.

Ali dok su oni učili njegovo juče, on je već živeo svoje sutra. Za svaku sezonu spremio bi nešto novo. I u tome je tajna njegovog neograničenog roka trajanja – konstantna evolucija. Od čoveka opsednutog posedom lopte i kratkim dodavanjima na kraju se pretvorio u lajt verziju Jirgena Klopa, potpomognutu njegovim nekadašnjim pomoćnikom, sa igračima stvorenim za direktan fudbal bez mnogo pasova.

Klub koji je dečijim korakom grabio ka vrhu svetskog fudbala stavio je na leđa i trčeći ga doveo tamo. Reći će neki da je to učinio parama, reći ću tim nekima da su i drugi klubovi mogli da urade to isto jer su trošili gotovo jednake količine. Pritom, osvojio je Premijer ligu sa je*enim Fabijanom Delfom, inače vezistom, na levom beku jer nije imao drugog, saberite se.

I dok su protivnici grešili sa pojačanjima, Siti je to radio veoma retko. Razlog za to je jednostavan – svakog igrača koji je stigao u klub, a gotovo svi su bili sirov materijal, Pep je unapredio i napravio ga igračem svetske klase. Skoro svaki bi rekao da je fudbal počeo da gleda drugim očima već posle prvog treninga pod katalonskim genijem.

Po potrebi, modifikovao bi im i pozicije. Možda i najbolji primeri njegove genijalnosti jesu dvojica majstora koji zajedno sa njim napuštaju Etihad – Stouns i Bernardo. Od ovog prvog je u sezoni kada je osvojen “ušati” napravio vezistu par excellence i samo su povrede zaslužne za to što se o njemu ne priča kao jednom od najboljih centralnih bekova na svetu prethodnih godina.

https://x.com/ManCity/status/2058616031325647138 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023

Bernardo je bio njegova slabost i njegova snaga. Slabost jer ga je obožavao i praštao mu sve (mada nije bilo mnogo toga za oprostiti), a snaga jer je bio njegov džojstik na terenu. Igrao mu je bukvalno sve, čak i levog beka i to – ni manje, ni više – protiv Arsenala na Emirejtsu pre tri godine. Siti je pobedio na tom meču. Pardon, Pepova genijalnost je pobedila na tom meču.

Imao je, naravno, i grešaka usled svog čuvenog preteranog razmišljanja. Najveća je, svakako, bila u finalu Lige šampiona protiv Čelsija kada je izveo sastav bez ijednog zadnjeg veznog, iako su dostupni bili i Rodri i Fernandinjo. Preživeo je i onaj nestvaran period prošle godine od samo jedne pobede u 13 mečeva. Preživeo je jer je on čovek koji ima neograničen kredit, čovek koji ne dobija otkaz već odlazi kada on odluči.

https://x.com/ManCity/status/2058952637664407618 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023

Svoj tim predvodio je na 593 zvanične utakmice. Bilo je tu bolnih poraza, a bilo je i onog košmarnog perioda od jedne pobede u 13 mečeva prošle sezone. Bilo je i trenutaka kada je Siti bio toliko nemoćan da je bilo teško za gledanje. Kada bi pravili top 10 takvih utakmica, bar polovinu bi činili mečevi sa Totenhemom. Jednostavno nije umeo protiv tog kluba, kakve god bile okolnosti i koje god bilo takmičenje. Zaustavio ga je čak i u Ligi šampiona.

A u tom prokletom takmičenju žreb ih je previše puta previše rano spajao sa Realom. Da nije, verujem da bi se u klupskim vitrinama našao još jedan “ušati” pehar. Ovako, stoji taj jedan iz te istanbulske noći. Ali ne zaboravimo da je verovatno najgora utakmica pod Pepovim vođstvom, ona na Sent Merizu kada ih je Sautempton izbacio iz Liga kupa, došla baš u toj sezoni 2022/23 kada je osvojena tripleta. Motivacioni govor nakon tog poraza najbolje je oslikao zašto je Gvardiola tako veliki. I puf – sezona koja je njenom sredinom pretila da bude katastrofalna postala je istorijska.

View this post on Instagram

A post shared by NetflixSports (@netflixsports)

Znate onu čuvenu ofucanu frazu “ne znaš šta si imao dok to ne izgubiš”. E pa, mnogi nisu svesni šta fudbal, ne samo engleski, gubi dok je Pep van njega na zasluženom odmoru. Gubimo svi, gube i mediji jer su njegove konferencije za štampu bile bunar neopisive harizme, sarkazma, genijalnosti i humora.

Ali za mikrofonom je umeo da bude i veoma ozbiljan i da govori o temama o kojima sve poznate ličnosti ćute. Govorio je protiv sveg zla koje moćnici seju i podržavao potčinjene. Teoretičari zavere bi zbog toga mogli da imaju jake argumente da sve odluke koje su se desile na štetu Sitija ove sezone, a bilo ih je previše i bitno su uticale na njen ishod, bile posledica njegovih javnih istupanja.

Verovatno će tokom odmora od fudbala nastaviti da bude glas razuma i glas onih utišanih i nečujnih. Nastaviće, verovatno, i da “špijunira” sa skrivenog naloga šta se piše o njemu kao što je proveravao javno mnjenje kada je reč o njegovim odlukama vezanim za izbor igrača za svaku utakmicu.

Biće mu konačno lakše što sada više neće biti glavni i odgovorni, ali će navijačima Sitija biti najteže. Pisao sam već u tekstu o odlasku Bernarda Silve da je poslednjih godina bilo teško biti navijač Sitija jednako koliko i lepo jer bi se na kraju svake sezone morali oprostiti od neke legende. Odlaskom Pepa Gvardiole doživeli su katarzu.

Posle njega će postati neosetljivi na bilo čiji odlazak (osim, ne daj Bože, Fodenov) i spemni su da spuste svoja očekivanja jer je standarde koje je 55-godišnjak postavio gotovo nemoguće ponovo doseći. Ali imao je poruku za sve navijače – da ne čekaju da Siti osvoji Premijer ligu ili Ligu šampiona da bi bili srećni već da uživaju u svakom koraku u procesu ka tome.

I u tome i jeste poenta. Svi trofeji koje je ovaj klub osvojio u periodu sa njim bili su samo bonus. Prava stvar je bila onaj osećaj ponosa, spokoja i zahvalnosti koji je teško opisati bilo kome ko ne navija za ovaj klub, a kamoli onome ko ga mrzi.

Bučne komšije, kako je crveni deo Mančestera zvao navijače Sitija, postale su još bučnije, ali ovog puta sa debelim pokrićem. Tokom svih tih godina ostavio je bez energije jednog Jirgena Klopa i doveo do ivice ludila Mikela Artetu i navijače Arsenala. Na kraju je potpuno obesmislio njihovu titulu jer svi govore o Pepovom odlasku umesto o njoj.

https://x.com/ManCity/status/2058995550922703089 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023

A kao da je bilo juče kada je stigao u klub. Dočekao ga je tada Noel Galager – sam, bez brata Lijama koga je mrzeo koliko i on njega. Ma mrzeli su se jednako koliko vole Siti, a vole ga najviše na svetu. Sada, braća gledaju utakmice zajedno, a ujedinjeni Oejzis ponovo na svojim koncertima pronosi slavu Mančester sitija. Na prvom u njihovom gradu posle cirka 15godina bio je i Pep i iz sveg glasa pevao.

I ovaj tekst pišem dok se u pozadini vrti Oejzis. Ide njihova kultna Live forever, koja je bila i hajlajt večeri na tom čuvenom “after-partiju”,  i shvatam da svaki stih deluje kao da je pisana baš za i na dan Pepovog odlaska, a ne još pre 30 i kusur godina dok je Noel radio na gradilištu.

https://x.com/ManCity/status/2058608198806843786 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023

Jedan od stihova kaže “Mi vidimo stvari koje oni nikada neće videti”. Stajao je sve vreme na jednom od video-bimova. I zaista je tako - od ispadanja u drugu, potom i u treću ligu, do povratka u Premijer ligu, osvajanje iste uz gol Aguera, pa onda i svih uspeha koji su došli posle toga... Ali tu ne mislim samo na trofeje i neverovatan put koji su navijači Sitija prešli. Videli smo i vidimo jednog Pepa Gvardiolu iz drugačijeg ugla i tako je lepo voleti ga jer je tvoj, a ne samo gajiti strahopoštovanje sa većom ili manjom dozom mržnje jer je menadžer rivalskog ti kluba.

I kaže refren “Ti i ja ćemo živeti zauvek”. Mi obični smrtnici koji volimo “plastiku” nećemo živeti zauvek, ali smo bili privilegovani da za života osetimo sreću koju nam je donela "ćelava prevara” kakvu mnogi fudbalski navijači nikada neće osetiti. Nije ni to malo.

A Pep? On će zaista živeti zauvek jer tako je to kada ste najveći.

https://x.com/ManCity/status/2058602379239379173 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023