Posledice Lige šampiona četvrtkom i proslava Arsenala koja je rekla sve

Među mlađim generacijama aktuelna je šala u kome se nabraja šta smo sve dobili pre novog, toliko najavljivanog i toliko puta odloženog izdanja kultne igrice GTA. E, pa, svi oni koji beleže mogu dodati još jednu stvar – da je Gvardiolin Siti igrao kao Artetin Arsenal. Svašta smo nešto dobili pre GTA VI, ali i dalje ne i Arsenal kao šampiona Premijer lige.

I pitanje je hoćemo li. Iako je verovatno rano pričati o ispadanju iz trke za titulu, svedoci smo da se prostor za dozvoljeno gubljenje bodova ukoliko želite da osvojite ligu sve više smanjuje. Siti, kao tim u tranzicionom periodu koji traži novog sebe, realno, nije ni bio kandidat za titulu. Sa druge strane, za Arsenal je ova konačno TA sledeća sezona u kojoj su se pojačali više nego ikad i spremili da podignu trofej koji je već počeo da im klizi iz ruke.

Dosta sličan meč kao prošlog septembra odigrao se i ovog. Ponovo je strelac bio Haland, ponovo je jedan tim napadao celo poluvreme, dok je drugi parkirao sve gradske dabl-dekere ispred svog gola i ponovo je gol za izjednačenje pao u nadoknadi.

Samo, nije Arsenal ponovo bio taj koji se branio, već smo prisustvovali fudbalskoj Halejevoj kometi koja se javlja jednom u 76 godina gde smo svi po prvi put videli tim Pepa Gvardiole celo poluvreme igra bez lopte u visini svojih 16 metara. Bila je to utakmica u kojoj je Siti imao najmanji posed lopte od kada je Pep stigao u Englesku - samo 33%. I treba odati priznanje Arsenalu za to što je saterao goste u svoju trećinu, ali i kritikovati ih što nisu znali šta raditi dalje od toga.

Da li njegova ekipa nije htela ili nije mogla da napadne? Istina je da se „nisu hteli“ postepeno tokom utakmice pretvaralo u „nisu mogli“. Tokom prvog poluvremena nehtenja nisu morali jer su imali rezultat koji im odgovara i želeli su sačuvaju snagu, dok je u drugom postalo gotovo nemoguće zato što bi rizik od opasnih kontri sa Sakom i Ezeom bio mnogostruko veći i zato što nisu više imali snage.

Nemanje snage je segment koji se zanemario, a koji je enormno uticao na ovaj meč. Nisu „građani“ imali crveni karton kao Arsenal pre godinu dana, ali su u meč ušli sa jednim ozbiljnim hendikepom – umorom. Iako bi jedna od „nagrada“ za timove koji su bili dovoljno dobri prošle sezone i izborili se za Ligu šampiona trebalo da bude to što će igrati utorkom ili sredom, UEFA je, zbog nikad dovoljno novca, odlučila da (valjda) nasumično odabere nekoliko timova koji će meč elitnog takmičenja igra baš u četvrtak. 

I tako smo dobili neravnopravne početne pozicije za jedan od derbija sezone - Arsenal je svoj meč protiv Atletik Bilbaoa igrao još u utorak od 18.45, dok je Siti svoj sa Napolijem završio negde oko 23 časova u četvrtak uveče. Imali su samo 66 sati između dve utakmice, za razliku od Arsenalovih 117. Petak je Sitiju bio dan za oporavak, a u subotu su morali da putuju 5 sati od Mančestera do Londona. 

U takvim okolnostima ne samo da su bili umorniji, već gotovo da nisu imali vremena da se pripreme za ovu utakmicu. Povrh svega, Pep je izveo potpuno istih startnih 11 treći put u razmaku od 7 dana protiv 3 izuzetno jaka protivnika jer su suočeni sa povredama bitnih fudbalera – Ait Nurija, Šerkija i Marmuša. A Siti, suprotno od opšte prihvaćenog mišljenja na ovim prostorima, nema 49 igrača u rotaciji, već samo 17 seniorskih fudbalera, od čega su tek dvojica na klupi bili ofanzivci.

Rani gol Halanda već u 9. minutu, i povoljan rezultat kome se verovatno ni sam Katalonac nije nadao, bar ne tako rano, naveo je Siti da ne mora da srlja. Ranijih sezona bi oni ovakav meč potom kontrolisali posedom lopte i famoznom „tiki-taka“ igrom sa hiljadu dodavanja, ali ovog puta to nije bilo moguće iz 3 razloga:

1. Gorenavedeni ogromni umor i svesno smanjivanje kvadrature po kojoj bi se trčalo u punoj brzini i, samim tim, čuvala snaga.
2. Zaokret u izboru igrača koje Siti dovodi već nekoliko prelaznih rokova, a koji nisu stvoreni za igru sa posedom, već za direktan fudbal čije ideje trenutno implementira i pomoćni trener Pep Lajnders. Uostalom, Siti je ove sezone tek 7. po prosečnom posedu lopte sa svega 52.8, dok ranijih sezona nije padao ispod 60.
3. Ogroman kvalitet Arsenala kao jedne od dve trenutno najjače ekipe u ligi koji, pritom, igra na domaćem terenu i motivisaniji je nego protiv bilo koga drugog.

Gotovo sve je bilo na strani Arsenala, samo što izgleda da niko ne veruje manje u svoj tim od Mikela Artete koji je ponovo potcenio svoje igrače i želeo da prvo minimizira prednost protivnika umesto da maksimizuje svoje prednosti. I izgleda da se i dalje nije oslobodio straha od onog starog Sitija, pa je utakmicu pripremao na osnovu njihovih prethodnih međusobnih duela, ne pogledavši kako „građani“ igraju ove sezone. 

Jer, očigledno, očekivao je onaj stari Siti sa posedom lopte i, zanemarivši ove 3 stavke, čitavo poluvreme bacio u nepovrat pošto je izveo vezni red sa trojicom igrača čiji je veći kvalitet defanzivni aspekt igre. A kako je Siti ne delimično, već potpuno odustao od poseda već oko 30. minuta, takav vezni red u kome se nalaze Rajs, Merino i Subimendi nije mogao da iskreira baš ništa. Bio je to poprilično ziheraški potez španskog menadžera jer je na klupi ostavio Ezea i Envanerija, uz tek oporavljenog Saku.

Kalafiorija i Trosara je lako zaustavljao monstruozni Husanov, a na drugoj strani Maduekea i Timbera sjajni O’Rajli, inače vezista po prirodi, kome je pomagao neumorni Doku. Sjajan posao obavio je i Foden čiji je zadatak bio da prati mnogo višeg i jačeg Rajsa, a to pokazuje i njegova zanimljiva prosečna pozicija na meču gde se vidi da je igrao defanzivnije nego Rodri.

Upravo je izlazak Husanova na poluvremenu zbog povrede i ulazak ne toliko pouzdanog Nuneša na desnom beku sa jedne strane, kao i ulasci kreativnih zveri kakve su Saka i Eze sa druge strane ono što je dalo samopouzdanje domaćima, a gostima oduzelo, pa su prvih 10 minuta u nastavku bili period kada je Arsenal bio najopasniji. 

Haland je osim gola imao i još jednu veliku šansu kada je mogao i da proigra Fodena za 0:2, ali je generalno odigrao jedan od najboljih mečeva od kada je u Engleskoj. Osim što je bio fokalna tačka svoje ekipe u tranziciji, a to je njegov najveći kvalitet, bio je dominantan u duelima sa štoperima Arsenala, izborio se za mnogo lopti, a mnoge je i sačuvao. Međutim, njegov najveći doprinos bio u je odbrani kroz mnoštvo izbačenih lopti iz svog kaznenog, a u jednom trenutku smo videli i nestvarnu scenu gde je Norvežanin igrao kao 3. štoper u defanzivnoj liniji!

Na manje od trećinu utakmice, Siti je na iznenađenje svih, pa i samog Gvardiole, i dalje imao 3 boda u džepu. U takvoj situaciji je Katalonac razmišljao trezveno – hajde da pokušamo da se odbranimo, a čak i da primimo jedan gol, bod na ovakvom gostovanju je sjajna stvar. Toliko potrošenog Halanda i Fodena zamenio je defanzivno orjentisanim Nikom Gonsalesom i Akeom, pa je, uz prisustvo Diaša i Joška Gvardiola na terenu, tada Pep verovatno prvi put u svojoj trenerskoj karijeri uputio instrukcije: „Prebacite se na 5 pozadi!“

Stezao je Arsenal obruč oko gola protivnika koji je igrao kao da ih je učio konzorcijum sastavljen od Murinja, Pjulisa, Dajča i Artete, ali nisu uspevali da dođu do izjednačenja. Štaviše, Siti se dosta rutinski branio. Da, Arsenal je imao posed, ali nije znao šta će sa njim i gotovo da nisu stvorili nijednu veliku šansu. Čak im ni korneri nisu pomagali jer je Donaruma prvi dolazio do lopte tokom svakog opasnog centaršuta. Đekereš je bio potpuno odsečen i stavljen pod kontrolu od strane štopera u plavim dresovima, pa je Šveđanin time i treći veliki derbi ove sezone završio bez ijednog šuta na gol.

Navijači su u međuvremenu potpuno zamenili uloge. Arsenalovi su navikli da gledaju svoj tim kako se u derbijima brani kao da im život zavisi od toga, a sada su bili frustrirani kao protivnički u tim mečevima. Sitijevi su nebrojano puta bili u njihovoj situaciji protiv timova koji parkiraju autobus ispred svog gola, a sada se videlo da nisu navikli da njihov tim igra bunker jer kada god su bili u kadru tokom utakmice, gledali smo uživo ubrzan proces starenja.

I taman kada su pomislili da je sve bilo vredno nervoze, u 93. minutu je Siti dobio priliku za polukontru. Rajnders je, umesto da krene ka korner zastavici, krenuo da golu. Njegove saigrače je povukla lopta, a možda je to samo mišićna memorija koja pamti pokrete na koje su navikli godinama unazad, i izašli su konačno na nekih 40 metara od svog gola, što će se ispostaviti kao kobna greška. 

Niko Gonsales je izgubio loptu, ona je došla do Ezea koga nepripremljen i izmoren vezni red gostiju nije pritisnuo i on je poslao pas preko odbrane za Martinelija čiji je lob doneo bod Arsenalu. Desetka „tobdžija“ nije samo upisala asistenciju, već i demonstrirala na licu mesta koliko je Arteta pogrešio što on nije bio starter jer je ko zna koliko ovako kvalitetnih lopti ostalo neiskorišćeno u periodu kada je Siti još bio oran da se otvori. „Građani“ su time, poput Srbije na Svetskom prvenstvu u Kataru protiv Kameruna, dozvolili sebi da prime ovakav gol u polukontri, dok im odbrana stoji visoko u situaciji kada imaju prednost i igraju se poslednji minuti meča. 

Slavlje Martinelija i igrača Arsenala je, međutim, možda i najbolji pokazatelj zašto Arsenal nije šampionski tim. Kada je Stouns prošle godine postigao gol za izjednačenje na Etihadu, i on i saigrači su odmah otrčali na svoju polovinu kako bi što pre nastavili meč i krenuli po pobedu, iako je ostao još minut ili dva efektivne igre. A kada je Martineli izjednačio, i on i saigrači su otrčali na tribine da proslave gol sa navijačima kao da je pobedonosni, a ostalo je još 5 minuta nadoknade. To je razlika u mentalitetu i nivou koji odvaja šampione od svih ostalih. 

https://x.com/ManCity/status/1837965092102852659 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023