Bajern – ponos Bavarske i često prva asocijacija na Nemačku, barem u fudbalskom smislu. I to nije slučajno. Decenijama unazad je ovaj gigant gradio imidž da sve ono najbolje što Nemačka ima igra za njih. Gotovo da nije bilo „pravog“ Nemca koji u svojim najboljim godinama nije bio član Bajerna. Samim tim su nosioci reprezentacije bili njihovi fudbaleri i podsvesno su svi, od javnosti do samih igrača, izjednačavali nacionalni tim sa klubom. 

Jer, kada te Bajern poželi i uđe ti u glavu, Bajern te i dobije. Neretko su igrači iz najvećih rivalskih klubova pravili „izdaje“ i direktno potpisivali za minhensku aždaju. Neki su, pak, zaobilaznim putem posle par godina „tampon zone“ i igranja za neki drugi klub, potpisali za velikog rivala svojih nekadašnjih klubova. Jednostavno, bili su previše moćni.

Naravno, kvalitetne igrače su pratili kvalitetni treneri. Od, opet, najboljih nemačkih, pa do svetskih stručnjaka – Latek, Hajnkes, Hicfelt, Magat, a i Trapatoni, Gvardiola, Ančeloti... Svi oni su doneli po nekoliko trofeja u prepune vitrine, a svi navedeni domaći treneri su imali tu crtu strogoće poput nekog oficira ili profesora. Ali poslednji iskusni trener koji je sedeo na njihovoj klupi jeste Jup Hajnkes koji se 2017. po treći put vratio na godinu dana da bi im pomogao da premoste potragu za pravim naslednikom Ančelotija.

Izbor je pao na Niku Kovača i tada kreće Bajernovo eksperimentisanje sa stručnjacima. Iako je Hrvat osvojio 3 trofeja za godinu i po koliko je bio šef stručnog štaba, smenjen je zbog neatraktivnog stila i par lošijih rezultata na startu nove sezone. Jednostavno, u Bajernu nije bitno samo da li, već i kako osvajaš trofeje.

Njegov naslednik je bio i verovatno jedini uspeli eksperiment sa mlađim ili neiskusnim trenerom – Hansi Flik. On, oličenje Nemca, vratio je sav „dojčland“ u najveći klub u državi. Vratio je disciplinu, strogoću, ali i svu fudbalsku lepotu koju su izgubili. Trofeji su bili logičan sled, pa i onaj najveći je poslednji put osvojen pod njegovom palicom. Ipak, neslaganje sa upravom oko transfer politike, kao i prilika da vodi „manšaft“, bili su uzrok njegovog odlaska.

Nakon odlaska poslednjeg nemačkog cara oslabili su ne samo rezultati Bajerna, već i reprezentacije. Jer, nekako je uvek Bajern bio njeno ogledalo. A njega su posle Flika vodili Nemci sa kratkim rokom trajanja i kratkim fitiljem, pa je Lufthanzin Erbas A380 prepušten pilotu koji je dosad upravljao samo Cesnom – Vensanu Kompaniju. 

Stigao je u Bavarsku sa 3. mestom i porazom u finalu kupa sa Anderlehtom i osvojenim Čempionišipom i ispadanjem u isti sa Barnlijem u svom CV-ju. Naravno, nisu uspesi sa ovim klubovima bili presudni da se vrhuška giganta opredeli za Belgijanca već stil fudbala koji je gajio čak i sa nejakim „klaretsima“ među engleskom elitom, kao i činjenica da je učenik jednog od najvećih trenera ikada, Pepa Gvardiole. 

Iako je doneo mirnoću, kakvu-takvu stabilnost i vratio titulu na Alijanc Arenu koju je Tuhel prepustio Leverkuzenu posle 11 uzastopnih koje su išle na jug Nemačke, utisak je da nešto fali. Kao da on nije Bajern, kao da nema tu crtu strogoće i discipline koju su domaći treneri tkali u klub, kao da njegov autoritet deluje dosta fragilno.

Da, nekadašnji pilot Cesne sasvim dobro tera ogromni Erbas, ali nije samo do stila upravljanja istim, već i do toga koliko njih i koga ćeš privući u avion, koliko će se osećati sigurno u njemu i hoće li imati uverenje da će ih odvesti do njihovog cilja – do samog vrha. I, zato, izgleda da belgijski trener kvari nepisanu parolu koja bi mogla da lebdi nad Alijanc Arenom – “Najbolji nemački trener u najboljem nemačkom klubu sa najboljim nemačkim igračima”.

Jer, Florijan Virc, najbolji nemački sin, ovog leta odabrao je Liverpul pre Bajerna. Jednostavno, mora se reći: Nemačka je izgubila svog najboljeg Nemca zbog jednog čoveka. A bio je predodređen, ma kao u jednoj od nemačkih fabrika precizno sklopljen za Bajern.

Kompani jeste na početku svoje karijeru igrao u Bundesligi, tačnije u Hamburgu, ali su to bile samo 2 sezone i 29 odigranih mečeva pre nego što je otišao u Mančester siti da bude jedan od pionira u ispisivanju nove ere "građana“. U Premijer ligi ima zaostavštinu kao jedan od najboljih štopera od njenog osnivanja, ali pitanje je koliko je sve to presudno bilo kome, a posebno Vircu, da on bude faktor zbog kog će doći u Zebener Štrase. Niti ga pamti iz Hamburga, a pitanje je koliko ga je gledao i u Engleskoj pored Bundeslige. 

Ovako, Virc je pažljivo birao nedeljama, razmatrao, obilazio i na kraju odabrao klub koji će mu pružiti šansu da se razvija i postane najbolji, očigledno smatrajući da to u Bajernu sa Kompanijem nije moguće. 

Tom odlukom nije izgubio samo Bajern, već i reprezentacija Nemačke. Osim što bi špartao po punim stadionima širom svoje zemlje, igranje za Bavarce bi doprinelo razvijanju bolje hemije i uigranosti sa igračima koji i dalje koliko-toliko nose nacionalni tim.

Govorio je nedavno o razlozima svog odabira: „Razgovori sa Arneom su bili veoma, veoma dobri od samog početka. Osvojio me je od prvog susreta. Dao mi je jasne ideje i jasnu viziju o tome kako bi mogao i želeo da me koristi u njegovom timu.“ 

U prevodu, čak je i Slot, kao tek malo iskusniji od Kompanija, bio bolji izbor za Virca. Očigledno je da Vensan još nije naučio kako da jasno predstavi igraču šta želi i planira sa njim, a možda i klubom. Kao da je računao da će ga puka aura Bajerna sama dovesti u klub. I to bi možda upalilo da se ne radi o generacijskom talentu, ali Virc toliko nije bio uveren u njegove kompetencije da je odlučio da napusti komfor zonu, ode iz svoje zemlje i preseli se u najtežu ligu na svetu. I vidimo da se tamo, bar na početku, muči.

Iako su svi koji imaju bilo kakve veze sa Leverkuzenom, a i drugim klubovima u Nemačkoj, navijali za to da odabere sve sem Bajerna, nemojte sumnjati da bi Virc odabrao trenutno najvećeg rivala, onog sa kojim ljute borbe vode od kada je zagazio u profesionalne vode, samo da tog rivala vodi malo iskusniji, harizmatičniji i, nažalost, bolji trener.

A Virc čak nije ni jedini. Ovog leta su izvisili za nekoliko željenih igrača. Štutgart je, navodno, odbio nekoliko ponuda za Voltemadea, ali ni visoki napadač nije pritiskao svoj klub da ga prodaju tamo kao što su to mnogi fudbaleri u prošlosti radili. I radili bi i sada, u to budite uvereni, da je na klupi Bajerna neko elitnije ime, a ne „babaroga“ koja ih plaši da se fudbalski neće razviti kako treba.

Ono što nekadašnjem kapitenu Sitija ide na ruku je to što, osim umornog Klopa, nema dostupnih trenera koji izgledaju „bajernovski“. A dok Hansi Flik, jedini Nemac koji savršeno ide uz Bavarce, ne bude bio dostupan za povratak na mesto stare slave, možda Kompani nekako poraste preko noći i uveri sve, posebno Virca i druge supertalentovane Nemce, da je Alianc Arena ponovo mesto gde mogu da postanu najbolji.

Tada će opet biti: reprezentacija Nemačke=Bajern i obrnuto. Dotad će Kimih, Musiala i pomalo Gnabri ispod belog nacionalnog nositi crveno-beli dres, a Bišofa i Pavlovića će na sve moguće načine pokušati da proguraju do mesta nosioca.

I baš zato će se svi u Bajernu nadati da će Virc nastaviti sa neubedljivim partijama u Liverpulu jer bi ga oni uvek bestidno vratili u Bundesligu. I sam Florijan zna da će mu to uvek biti rezerva, njegova komfor zona, čak i da ne postane najbolji. 

A možda će ga vratiti i ako postane najbolji, ali ako Bajern dobije najboljeg nemačkog trenera. Da opet zaživi ona „Najbolji nemački trener u najboljem nemačkom klubu sa najboljim nemačkim fudbalerima“.