Podstanarski život je težak, to najbolje znaju oni koji su ga iskusili. Nemaš svoj mir, ne raspolažeš prostorom kako bi želeo, uvek si na tuđem, privremenom smeštaju, uglavnom bez komfora, osuđen da se svako malo seljakaš u potrazi za što boljim uslovima opstanka. Kada je reč o fudbalu, taj osećaj zna da bude još izraženiji. Klubovi koji ne igraju pred svojom publikom, na svom stadionu, gube mnogo, povezanost sa navijačima i duh koji često zna da napravi razliku.

Podstanarski život klubova u Srbiji je naročito izražen, jer nažalost, veliki broj klubova poslednjih godina ne zna šta znači igrati kod kuće. Očajno stanje infrastrukture dovelo je do toga da su brojni stadioni potpuno zapušteni, dok neki klubovi „elitnog“ ranga nikada nisu ni imali uslove dostojne Superlige. U prvu, možda i tužniju kategoriju, spada jedan od najstarijih i najtrofejnijih klubova u zemlji, OFK Beograd.

Nedavno smo pisali o najavi rekonstrukcije legendarnog stadiona na Karaburmi. Slavodobitno,  sa (nešto većom) dozom optimizma, autor ovog teksta se ponadao da će ovaj istorijski klub konačno napustiti podstanarski, gotovo nomadski život koji je prošle sezone proveo u Zaječaru. Jer niti je stotinama kilometara udaljeni Zaječar dom „Romantičara“, niti se Zaječar previše interesovao za „gostujući“ klub. Zato je najava rekonstrukcije „Karaburme“ zvučala kao sjajno rešenje, no ispostavilo se samo lep san, jer neće se plavo-beli tako brzo vratiti pred svoju publiku. 

Od euforije koja je provejavala pre nekih mesec dana, nije ostalo mnogo. Uprkos tome što je Zaječar prošlost, povratak na sopstveni stadion i dalje je „daleka budućnost“. OFK Beograd novu sezonu započeće u Staroj Pazovi, gde će biti domaćin dok se ne završi rekonstrukcija njihovog, odavno oronulog stadiona. Kada će se to desiti, niko sa sigurnošću ne može da kaže, ali se pretpostavlja da će se lopta na „Uvek vetrovitoj Karaburmi“ zakotrljati u toku naredne sezone. 

Ako je ikome stalo da gleda OFK-u, a sigurno jeste najvernijim navijačima, makar „Plavoj uniji“, utešna vest je što će „domaće utakmice“ igrati nadomak Beograda. Da li će im prisustvovati ili će kao i Zaječar bojkotovati, pa se pojavljivati samo na gostovanjima i dalje nije poznato. 

U Zaječaru nisu imali podršku svojih najvernijih navijača, a ni lokalna publika nije pokazala interesovanje za beogradski klub. Logično, Zaječarce je, u ne preterano velikom broju doduše, više zanimao Timok, tim iz njihovog grada, bez obzira na igranje beton lige. Sve su prilike da će i Stara Pazova, odnosno kamp Fudbalskog saveza Srbije, biti samo još jedna „usputna stanica“, bez topline domaće atmosfere i bez domaćinskog duha. Jer nisu u pitanju samo dobri uslovi za igranje utakmice, ima nešto i u principu. Nije svaka „kuća dom“. 

Bilo kako bilo, seljakanje OFK Beograda, samo je još jedan simptom mnogo šire i ozbiljnije „bolesti“ u fudbalskoj Srbiji. Izgradnja stadiona u sredinama koje nisu prepoznate kao „fudbalske sredine“ nisu doprinele rastu popularnosti fudbala, dok su neki drugi gradovi koji imaju čime da se podiče ostali u zapećku upravo zbog oronulih stadiona. No, makar liga funkcioniše, kakva-takva, a kvalitet je upitan, najbolji pokazatelj je otrežnjenje i povratak na sami start kvalifikacija za evropska takmičenja, nakon nekoliko bajkovitih sezona u kojima je mesto u nekom od takmičenja bilo praktičnog zagarantovano. A ono što tišti fudbalsku Srbiju, nije samo nedostatak modernih stadiona, već i nebriga za neke klubove. Pred gašenjem su klubovi sa bogatom tradicijom poput Sloge iz Kraljeva, Loznice, RFK Novog Sada. U problemima je i užička Sloboda, koja poslednjih godina prolazi turbulentan period. Nije sve ni do modernih stadiona, jer da jeste tražila bi se karta više, a čini se da je interesovanje nikad slabije. 

Ipak, poenta teksta nije da se kuka, nada je jedino što ostaje ljubiteljima najvažnije sporedne stvari na svetu. Vreme će pokazati, da li ima prostora za napredak. Pa nek sve krene od istorijski važnog kluba. Da se „Karaburma“ konačno obnovi, jer jeste istinski simbol srpskog fudbala, a OFK Beograd, konačno vrati kući.